Вера ми је помогла да издржим операције мозга

”ВИ ИМАТЕ тумор иза левог ува.“ Ове речи др. Стјуарта звучале су као из неког ружног сна. То што је тада рекао претворило је сан у ноћну мору: ”Морам ступити у контакт са вашим родитељима да бисте одмах могли отићи у болницу.“

Била сам шокирана. То није могуће. Осећала сам се добро. Како је једна здрава 22-годишња девојка могла добити тумор на мозгу? Нисам хтела признати лекарове речи које су уништавале мој циљ. Ја сам Јеховин сведок и управо сам дан раније добила телефонски позив да три месеца радим у централи Друштва Кула стражара у Бруклину. Томе сам се надала и молила се за то. Кад сам тог јутра изашла из куће да бих посетила очног лекара, била сам пресрећна.

Сада, 29 сати касније, био је тај осећај као ветром однешен. Није било сумње да тумор постоји. Провела сам 50 минута у НМР-у (нуклеарна магнетска резонанца), затворена као торпедо у цеви, који чека да буде испаљен. Ја се бојим затвореног простора, и што сам дуже била унутра утолико ме већа паника хватала. Молила сам се за унутрашњи мир, певушила сам краљевске мелодије и подсећала сам се на библијске цитате. Потом сам се опустила. Ускоро сам се са снимком вратила у ординацију неуролога. Он ми је показао тумор попут велике наранџе. Вест да морам одмах у болницу погодила ме је као муња. Лекар је напустио просторију да би позвао моје родитеље.

У моју одлуку не сме се дирати

”Ваши родитељи стижу“, рекао је враћајући се. ”Ви ми нисте рекли да сте Јеховин сведок. О томе морамо разговарати. Приликом операције сигурно ће бити потребне трансфузије крви.“

”О томе се нема шта разговарати“, одговорила сам. ”Моја одлука је утврђена. Без крви!“

”То се можемо договорити кад ваши родитељи буду овде.“

”Не“, одговорила сам одмахујући главом, ”у то нема шта да се дира.“

Кад су моји родитељи стигли, потврдили су мој став у вези крви. Неуролог је прихватио одлуку и рекао да у мислима има хирурга који ће вероватно поштовати моју одлуку. Тако смо упознали неурохирурга др. Х. Дејла Ричардсона.

Разговарали смо са њим у четвртак увече, 29. 9. 1988, у његовој ординацији. Тај човек је за нас требао играти важну улогу у следећим месецима и придобити наше поштовање. Он је разговарао са др. Стјуартом и знао је о нашем гледишту у вези крви.

”Мораћемо направити пресек у сам васкуларни предео“, рекао је. ”Тумор је опколио синус сагиталис [главни крвни суд мозга] — у ком обиму, знаћемо тек онда кад стигнемо тамо.“

”Чак ако бих била у животној опасности — а јасно ми је да до тога може доћи — ипак не желим примити крв“, објаснила сам. Моја мајка и мој отац потврдили су да имају исто гледиште као и ја. Видели смо како су лекару сузе наврле на очи, а касније смо сазнали да и он сам има два сина и једну кћерку.

”Ја се, додуше, не могу сложити са вашим веровањем“, рекао је, ”али ћу поштовати вашу молбу. Без крви имамо 70-посто шансу да успемо. Вама мора бити јасно да први пут можда нећемо моћи сасвим отклонити тумор. Код тумора ове величине често пута су потребне две или три операције.“

Припреме за операцију

У недељу 2. октобра дошла сам у болницу. Понедељак и уторак били су испуњени предоперационим процедурама, да би прво утврдили довод крви до тумора, а онда да га смање. У уторак су ме читав дан називали познаници, а увече ме више њих посетило. Сви су знали шта ми је предстојало следећег дана, али је владало оптимистичко и ведро расположење.

Увече сам одмах заспала, али сам се пробудила око поноћи и почела се бринути. То није било добро. Зато сам пустила касете са снимцима од разних чланака из Куле стражаре. У 5.30 је ушла медицинска сестра и била је изненађена што ме је затекла мирну и спокојну. Мало касније стигле су две моје добре пријатељице, а одмах за њима мој отац. ”Молим, без плача“, рекла сам кад су ме пољубили на растанку.

Однели су ме доле, где сам припремљена за операцију; заболи су ми игле и обријали главу. Док сам ту лежала, молила сам се Јехови: ”Хвала ти за прилику да докажем Сатани да он не побеђује увек. Знам да ћу се поново пробудити, било то данас или у твом новом свету. Само те молим нека се то брзо заврши.“ Док су ме возили у операциону дворану, видела сам др. Ричардсона како прегледа мој снимак.

”Добро јутро, Бетел“, поздравио ме. ”Како сте спавали?“

”Сасвим добро“, одговорила сам, ”али мени је важније како сте ви спавали.“

Тада ми је др. Роналд Пејс, анестетичар, преко лица ставио неку маску и рекао ми да дишем дубоко и да бројим уназад. Моје чекање се завршило.

Опорављање после операције

Следеће што сам знала било је да ми је врло хладно. Покушавала сам се ослободити из магле анестетика. Била је среда, 22.10 сати, око 15 сати касније. Мој отац је био на одељењу интензивне неге и тешио ме. Бринула сам се да ли су моје мисаоне способности нетакнуте. ”Испитуј ме, тата“, рекла сам и почела рачунати: ”Два и два су четири, четири и четири је осам.“ Кад сам била код 512, узвикнуо је: ”Хеј, то је пребрзо за мене!“ Мајка ме загрлила што је боље могла, а мој брат Јонатан ме известио о најновијим резултатима одлучујућих утакмица у бејзболу.

Др. Ричардсон је известио да је 80 посто тумора одстранио. Изгледао је исцрпљено — није никакво чудо, после 13 ¹/₂ сати напрезања због тако великих захтева постављених његовој стручности! Касније сам сазнала да је рекао мом оцу: ”Могла је умрети. Кад смо дошли до сагиталног синуса, јако је крварила. Имали смо срећу што смо успели зауставити крварење.“ У сваком случају, мораћу опет на операцију, можда још више пута. ”Неки пацијенти са менингиомом [врста тумора у мом случају] морају на операцију сваких три до пет година“, објаснио је. ”Можда никада нећемо моћи све одстранити.“

Ова вест као да ме покосила! Моје наде за хришћански живот у пуновременој служби распршиле су се. Плакала сам хистерично. Отац је обгрлио мајку и мене и почео се молити. Изгледало ми је као да се на мене спустио вео потпуног мира. Обузео ме ”мир Божји који надилази сваку мисао“ (Филипљанима 4:7, НС). Читала сам о људима који су осетили тај мир Божји и питала сам се како су се уствари осећали. Сада сам знала. Ову ноћ не бих хтела још једном доживети, али то што сам из тога научила биће ми увек драгоцено.

У болници сам са многима разговарала о својој нади у Божје Краљевство и вечни живот на рајској Земљи. Поделила сам 20 брошура Јеховини сведоци и питање крви и 5 књига Ти можеш заувек да живиш у рају на Земљи. За време мог боравка тамо примила сам преко 330 разгледница, многе телефонске позиве, цвеће и шарене балоне. Како је то само подигло моје расположење и још више продубило моје цењење за братство широм света!

Из болнице сам отпуштена 16. октобра 1988. Ионако леп дан изгледао ми је још лепше, јер сам најзад опет могла бити на свежем ваздуху и на сунцу. Небо је изгледало плавије, а трава зеленија. То ме навело на размишљање о томе како ће бити леп земаљски рај: без рата, без глади, без загађивања околине — и без тумора на мозгу! Напокон очишћена Земља!

Припремљен погребни говор

У децембру сам опет посетила др. Ричардсона. Тумор је растао. Једино могуће лечење била је операција, и то што пре то боље. Ова друга операција изгледала ми је као некакав зид, као огромна препрека која је стајала на путу мојим животним циљевима. Много сам размишљала о Псалму 119:165, НС: ”Обиље мира припада онима, који љубе [Божји] закон и за њих нема спотицајне препреке.“ То ме умирило и постепено сам ту операцију све мање сматрала зидом док није остала само ограда. За сваки случај написала сам једном нашем драгом пријатељу у централи Друштва Кула стражара и замолила сам га, ако буде потребно, да одржи погребни говор. (Касније сам сазнала да га је мој отац такође замолио.)

Опет сам морала у болницу 31. јануара 1989. У неком смислу било ми је лакше, мада је сада изгледало много критичније. Хоће ли овога пута моћи одстранити остатак тумора, или ћу морати више пута на операцију? Лекари су ме храбрили.

Кад сам стигла, дошао је анестетичар др. Пејс да би ме видео. Био је сат времена са мном док су обављени административни послови, а онда је однео мој кофер у болесничку собу. Др. Ричардсон ми је гарантовао: ”Поступаћу са вама као са властитом кћерком, као што бих хтео да се са мном поступа.“ Није ту било хладног, пословног односа. Осећала сам се заштићена и с поверењем сам се препустила у њихове руке.

Опет сам добила телефонске позиве и разгледнице, које су ме тешиле, и исти драги пријатељи који су били уз мене код мог првог испита били су ту да би ме охрабрили и да би ме одржали у добром расположењу. Увече смо причали, смејали се и играли једну друштвену игру.

Мој живот поново тече својим током

Рано следећег јутра дошла је медицинска сестра и дала ми инјекцију. Инјекција је била врло јака и пре него што сам спазила била сам поново у соби за постоперативне пацијенте. Операција није трајала тако дуго као прва — десет сати овога пута — а вест коју је др. Ричардсон имао за мене и моју родбину као поздрав при мом буђењу била је најбоље ”средство за разведравање“. Др. Ричардсон је са осмехом рекао да је успео да одстрани читав тумор и да можемо рачунати са потпуним оздрављењем. Касније, кад ми је мењао завој, натерао ме на смех речима: ”Бетел, мораћемо прекинути са оваквим састанцима.“ Колико смо само били захвални Јехови и изванредним лекарима!

И овог пута сам многима са којима сам разговарала дала књиге и брошуре о Божјем Краљевству. Једну од књига Ти можеш заувек да живиш у рају на Земљи поклонила сам др. Ричардсону. У посвети сам написала:

”Мало је прилика за потребу изражавања захвалности некоме што је спасио нечији живот. Иако Ви несумњиво често добијате овакве изразе захвалности, хтела сам Вам ипак дати до знања колико мојој породици и мени значи све то што сте учинили за нас. Додуше, свесна сам тога да имате мало времена за читање, али се надам да ће Вам ова књига помоћи разумети нашу веру када убудуће будете имали прилику лечити Јеховине сведоке. Ја Вам се најсрдачније захваљујем. Бетел Либенспергер.“

Осам дана после друге операције отпуштена сам из болнице, и још исте вечери отишла сам на састанак у Краљевској дворани. Два месеца касније опет сам возила свој аутомобил. Наставила сам са пуновременом службом као Јеховин сведок. Чак сам у августу 1989. могла присуствовати историјским конгресима Јеховиних сведока у Пољској.

Мој живот опет тече својим током.

[Оквир на 22. страни]

Мајчино размишљање

Те вечери Бетел и њен отац посетили су један библијски студиј. Била сам јако узбуђена; нисам могла све то схватити. Бризнула сам у плач и отишла у кревет. Следећег јутра било је још горе. Нисам се могла суздржати и почела сам плакати. Мој муж је озбиљно рекао: ”Ради Бетел морамо бити јаки и весели.“ Тада ме је загрлио и изговорио кратку молитву, у којој је изјавио да нас и нашу будућност потпуно предаје у Јеховине руке. Такође се молио за снагу да издржимо предстојеће дане. То је било као инјекција која ме је од крпене лутке претворила у брижљиву мајку (Јудит Либенспергер).

[Оквир на 23. страни]

Очево размишљање

Моја кћерка Бетел је дар Божји, који смо прилично касно добили. Имали смо једно према другом однос као у сликовници. Од времена кад је Бетел била још беба ми смо све заједно радили. Пузали смо наоколо по ливади да бисмо на цвећу разгледали Јеховину стваралачку вештину. Правили смо снешка. Причали смо о врло дубоким, а и будаластим стварима. Кад је дошло време за спавање, клечали смо у молитви — Бетел у својој удобној пиџами између мајке и мене. Посећивали смо остареле и немоћне. Мислили смо на нашу браћу у вери у далеким земљама. У свој дом примали смо мисионаре и друге верне мужеве и жене, који служе Богу следећи стопе Исуса Христа. Међусобно смо разговарали о нашој вери и нашим сновима о Рају. Бетел је прерасла у особу која воли људе и која треба њихову љубав. Наш породични живот био је идиличан — а онда та вест! ’Време и згода’ што, како каже Проповедник, погађа све људе, погодила је и нас. Ова огромна медицинска дилема наднела се на нас као нека сенка. Без претходног упозорења, морали смо погледати у очи смрти — најгорем непријатељу човека (Чарлс Либенспергер).

[Слика на 24. страни]

Бетел и њени родитељи непосредно пред другом операцијом