Рушевине Маја — усамљени стражари прошлости

Од нашег дописника из Гватемале

ОД топле полупустињске низине мексичког полуострва Јукатан па све до бујних зимзелених џунгли Гватемале и Белизеа, врућих долина Салвадора и Хондураса у Средњој Америци налазимо понешто неправилан мозаик делимично ископаних рушевина Маја. Као неми стражари сведоче о прошлости која се одликује вешто конструисаним и украшеним храмовима и дивним палатама. Тадашњем свету право чудо, данас су очаравајућа археолошка загонетка која подсећа на заувек нестали сјај.

Шта је учинило преко 2 000 година стару културу Маја толико спомена вредном? Иако племена Маја нису поседовала кола с точковима ни метално оруђе, теглеће животиње и камене лукове, а уз то су водила непрестану борбу са све бујнијом прашумом, ипак су успела развити најзначајнију претколумбовскуa индијанску културу која је икада била откривена на северноамеричком континенту. У часопису Смитсониан читамо: ”Одликовала се усавршавањем писма — јединог писма које је настало на америчком континенту — и значајним напретком у математици и астрономији. Ти људи су имали смисаону представу о нули, а имали су и календар помоћу којега су прилично тачно израчунавали кретање планета и других небеских тела.“

Класично доба

Племена Маја трудила су се да тачно мере и записују време. На том подручју постигли су изванредне резултате. У класично доба — од 250. до 900. н. е. — успели су да тачно измере трајање тропске године и предвидели помрачину Сунца и Месеца, а такође су израчунали путању Венере око Сунца.

Научници и писци начинили су записе на папиру од унутарње коре стабала дивље смокве, коју су истуцали да постане глатка, а затим премазали кречом. Њихово писмо је мешавина фонетских симбола који представљају звучне јединице и идеограма који су замењивали речи. То је један од пет основних система писма које је човек развио. The New Encyclopædia Britannica пише да су Маје пронашли позиционо нумерисање и нулу, што би се могло сматрати ”једним од најсјајнијих достигнућа људског ума“. Историја познаје осим њих само две културе које су развиле математичку представу о нули, наиме индијску и арапску.

Иако су то била задивљујућа достигнућа, археолог Мајкл Д. Коу пише у својој књизи The Maya: ”Не треба претеривати. Наука у данашњем смислу није постојала. Уместо тога налазимо, као и у култури Месопотамије, мешавину прилично тачних астрономских података и мистичних бројева које су свештеници развили у религиозне сврхе.“

Становништва је према проценама могло бити највише 3 000 000 у око 40 градова са по више од 20 000 становника. У њима су Маје изградили импозантне пирамиде и храмове. Иако нису поседовали кола с точковима, ипак су допремили огромне количине камена за градњу. Те блокове су обрађивали тврђим каменом, брусним конопцем, вулканском стакленом лавом и другим у природи постојећим материјалима. Супротно романској архитектури с облим луковима, њихове величанствене грађевине одликовале су се тиме што су степеничасто грађене у полукруг а на врху спојене једним великим пљоснатим каменом. Зидови су богато украшени рељефима и хијероглифима. Осим тога, обележје класичног доба културе Маја су и шарени глинени предмети и стеле — камени ступови на којима су записани важни догађаји.

Стеле Маја

Још од прадавних времена човекова је жеља да за своје потомство запише своје име и јуначка дела на трајном матаријалу као што су глина и камен. О томе сведочи чувена хроника Набонида из старог Вавилона и камен Розета из Египта. Ни Маје нису у томе изузетак. Пронађено је најмање хиљаду камених ступова или стела различитог облика и у просеку два и по до три метра висине. Ове стеле данас се сматра монументима у част Маја владара, а натписи показују раздобље њиховог владања и историјске догађаје. Оних 86 у Тикалу (Гватемала) пронађених стела делују као огромни надгробни споменици. Само 21 је украшена рељефима, који најчешће приказују неку раскошно одевену особу с лицем окренутим улево, с палицом у руци, газећи заробљенике.

Тумачење хијероглифског писма, такозваних глифа (дубореза), тајна је која мучи истраживаче културе Маја. У којој мери је оно одгонетнуто? Давид Стјуарт, познавалац Маја, рекао је: ”Мислим да можемо данас прочитати 75 посто глифа на монументима“, и надодао: ”Из њих произилази да су Маје били углавном заинтерсовани за родословље својих владара, време њихове власти, број ратних заробљеника и време крвавих ритуалних церемонија и жртава.“

Три значајна пробоја један за другим помогла су код дешифровања. Пре свега је епиграфист Хајнрих Берлин године 1958. доказао да су у питању ”глифи-симболи“ који представљају или градове Маја где су стајали монументи или владајуће династије Маја.

Други значајан пробој уследио је 1959, када је истраживач културе Маја Татјана Проскуракоф открила повезаност између 35 датираних монолита пронађених у Пиедрас Неграсу. Они су свесно били постављени у седам група и ниједна од њих није обухваћала раздобље дуже од просечног људског века. Натписи у свим групама су, како се утврдило, записи стварних догађаја током целог раздобља дотичне владавине. Коначно је доказано да хијероглифи сачињавају систем писма с фонетским симболима и изграђеном граматиком.

У подручју Маја вероватно нигде нису нађене такве уметничке стеле као у западном Хондурасу код дивних рушевина Копана. У околини овог отменог центра културе Маја налазе се многи спретно исклесани монолити из зеленкастог травертина, званог трахит, који се лако обрађује, а кроз утицај атмосферских прилика временом постаје све тврђи. Пошто је бољи од тикалског кречњака, био је прикладан за већу кипарску слободу изражавања, што се види по постигнутом ефекту тродимензионалности.

Према мишљењу неких најлепши глифи налазе се у сликовитом Киригуау — малом, мирном центру Маја 50 километара северно од Копана, на подручју гватемалских плантажи банана где се некад простирала џунгла. Комплекс храмова можда не оставља толики утисак у поређењу с дванаест стела из пешчаника. Највећи монумент Маја је стела ”Е“, тешка 60 тона, 11 метара висока, 1,5 метара широка, а дебљине 1,3 метра.

Класични Тикал

Далеко у унатрашњости прашуме Петен на северу Гватемале лежи Тикал, највећи до сад откривени класични центар културе Маја. Унутар овог града површине 130 квадратних километара налази се на површини 16 квадратних километра преко 3 000 грађевина, од једноставних стамбених кућа па све до високих храмова зигуратског облика. Највећи међу њима је Храм IV (Храм двоглаве змије) висок 65 метара. Средиште Тикала је уствари главни трг величине једног хектара с Храмом I (Храм великог јагуара) на источној, а Храм II (Храм маски) на западној страни.

Којој су сврси служили ти храмови? О томе постоји додуше још увек неизвесност, али Едвин М. Шук,b археолог културе Маја, изјавио је за часопис Пробудите се!: ”То су били храмови у религиозном смислу и у ту сврху су били саграђени. Као друго, њима се исказивала почаст појединцима чија су се мртва тела чувала на тим часним местима. Вестминстерска опатија на пример није била изграђена да служи као гробница. Али Британци из поштовања тамо сахрањују великане своје историје. Управо то, с неколико изузетака, видимо у целом систему Маја.“ Шук је открио и најважније путеве за пешаке Тикала и назвао их по пређашњим истраживачима — Мендез, Модсли, Малер и Тозер.

На две стране главног трга налазе се северна и централна акропола које се сматрају управним зградама и владином палатом. У близини јужне акрополе лежи игралиште Три лопте, где је некада све одјекивало од тешких удараца каучукове лопте коју су играчи у заштитним оделима добацивали. Пошто је Тикал грађен на порозном кречњаку што пропушта скупоцену кишницу, Маје су саградили више резервоара, од којих су неки првобитно служили за гашење креча. Ове цистерне биле су обложене посебном иловачом како би се спречило продирање воде. Јужна акропола, источни и западни трг, трг Седам храмова, централни трг, затим она четири најважнија пута за пешаке који су се користили приликом верских процесија и тзв. комплекс Несталог света којега су гватемалски археолози недавно ископали — неке су од преосталих знаменитости Тикала.

Класично доба завршава

Шта је проузроковало крај класичног раздобља? О томе постоји више теорија, али заиста нико не зна прави разлог. Познато је да је градња датираних стела, палата и јавних зграда изненада престала. У Тикалу пронађена последња стела потиче из 869. н. е. Становништво је тада напустило велика градска средишта Маја и населило се у мала разбацана села. Прашума која се до тада одржавала у границама сада је бујала. Младо дрвеће је у пукотинама и удубљењима зграда пуштало корење и израсло у огромна стабла. Њихово корење је, сада дебело више од једног метра, развалило углове и ломило блокове кречњака, ослабило зидове и срушило сводове. Тикал и околна места лежали су напуштени и заборављени, сакривени од спољног света, спавајући чврсто опкољени прашумом.

Не осветљавају ли записи Маја ту тајну? Можда би то био случај да нису у 16. веку дошли шпањолски освајачи. ”Диего де Ланда, први бискуп Јукатана, у својој је ревности за католицизам замрачио тајну покушавајући избрисати све трагове културе Маја“, писао је часопис Смитсониан. ”Спалио је много кодекса писаних на папиру од коре дрвећа (данас се зна за постојање само четири кодекса Маја), који би могли осветлити све ово и спречити велику збрку.“

Тако је, дакле, мозаик света Маја с деломично ископаним рушевинама у Средњој Америци још увек археолошка загонетка. Стоје и даље немо — усамљени стражари прошлости.

[Фусноте]

[Слика на 15. страни]

Храм–пирамида (7. век), на главном тргу у Тикалу (Гватемала)

[Слика на 16. страни]

Ел Кастиљо, највећи од седам грађевина Маја у Чичен Ици (Јукатан, Мексико)

[Слике на 17. страни]

На овом месту у Копану (Хондурас) играла се врло стара игра лоптом

[Извор]

Instituto Hondureño de Antropologia e Historia

Један Чак Мул (у предњем плану) на којег су можда стављали људска срца; Храм ратника, Чичен Ица (Јукатан, Мексико)