Поинт Лобос — драматични сусрет копна и воде

И НЕ само драматичан. Понекад је сусрет копна и воде на Поинт Лобосу прилично жесток. Кад приликом плиме јаки ветрови дувају с мора на копно, стварају се огромни таласи и ваљајући се ударају о стене. Уз тутњаву дижу се у висину од 12 до 15 метара. Уз такав призор, посетиоци се журе ка Си Лајон Поинту. Приближавају се што је могуће ближе и диве се сваком таласу који се разбија о стене. Фасцинирани тим испољавањем снаге код ког се тоне воде бацају ка небу, уопште не примећују да се на њих спушта ситна водена прашина. Све док су таласи жестоки, гледаоци оклевају да напусте место.

Ипак, они морају даље, јер на Поинт Лобосу може се видети још много тога. Постоји мноштво атракција, што је један од разлога зашто је савезна држава Калифорнија 1933. купила то подручје и прогласила га природним резерватом. Међутим, главни разлог је био да се заштити лепи монтерејски чемпрес. Он се у природи појављује само на Поинт Лобосу и на оближњем полуострву Монтереј. На тим стрмим обалама, гледајући преко Пацифика, стоје последњи монтерејски чемпреси.

Пре него што је Поинт Лобос постао заштићено подручје, имао је узбудљиву историју. Индијанци су вековима логоровали у том пределу и сакупљали шкољке. Крајем 18. и почетком 19. века то подручје је коришћено за пашњаке. Од 1861. до 1884. Португалци су тамо имали базу за хватање китова. После тога су јапански рибари радили на Поинт Лобосу за фабрику за конзервирање шкољки, која је на стотине хиљада тона шкољки петрово ухо бродовима отпремила на Далеки исток. Та земља је често мењала власника — једном чак, како нам је речено, приликом играња карата.

Путеви

У заштићено подручје Поинт Лобос стиже се путем уз морску обалу, 16 км јужно од Монтереја, а 5 км од Кармела. У том подручју нема много путева. Оне воде до три главна паркиралишта, а одатле се вијугају путеви за ходање кроз борову и чемпресову шуму. Пут дуг 10 километара протеже се обалом; он местимично води преко високих стена, одакле се пружа спектакуларан поглед на узбуркано море, затим се спушта уз воду поред малих плимних језера, у којима све врви од живота — морских анемона (власуља), морских јежева, раковица, морских звезда, шкољки, зелених и црвених алги и многих других створења. Ту се исплати задржати се и клекнути да би се погледало тај фасцинирајући мали, у стене затворени свет. Али, треба бити опрезан! Неприметно се приближавају таласи који нас лако могу попрскати.

Ако се крене у правцу Берд Ајленда, тада се види бледозелена вода Чајна Коува, залива који личи на драги камен углављен у стрме стене. Таласи тромо запљускују малу пешчану плажу, где људи газе или пливају по хладној води и уживају на топлом сунцу на плажи заштићеној од ветра. И други дозвољавају себи такав луксуз — туљани. Они се задовољно протежу и уживају по гребенима.

Пут води даље до близине Берд Ајленда, где се могу видети стотине морских птица. У време парења корморани (морски гаврани) лете запослено са морском травом у кљуну и граде своја гнезда тако тесно једно уз друго да би могли помислити да су пројектанти градова који граде кућу уз кућу. Пеликани у потрази за храном зарањају у воду ако примете да њихов оброк плива испод њих. Галебови величанственом слободом клижу и круже по ветру да бисмо им могли позавидети што смо сами везани за земљу.

Пут који се протеже кроз једну од две последње шуме монтерејског чемпреса на свету главни је пут за пешачење многим посетиоцима. Са његових клисура пружа се леп поглед на море. Црвене алге прекривају стене и стабла, која су изложена влажном морском ваздуху. Са борових и чемпресових грана попут завеса падају чипке лишајева. У шуми се може видети црнорепи јелен — често и срне са младунцима који брсте по жбуњу. Са врха овог полуострва може се посматрати како 35 тона тешки сиви китови избацују воду или скачу увис док пролазе Поинт Лобос. На свом 16 000 километара дугачком кружном путовању они у децембру и јануару иду за Баха Калифорнију, где се паре и рађају своје младунце, а у марту и априлу пут их води натраг у Берингово море, где иду у потрагу за храном.

Морска видра

Али најомиљеније животиње нису те морске немани које на извесној раздаљини пролазе поред обале. Шумаре се најчешће испитује о морским видрама које се задржавају обично у заштићеним заливима где расту морске траве. Посетиоци двогледом претражују места и посматрају како животиње роне за храном. У њихову храну спадају деликатеси као што су: шкољке, ракови, дагње, лигње, хоботнице, шкољка петрово ухо и морски јежеви. Њихов сто је камен ког постављају себи на груди да на њему разбију оклопе шкољки чије месо намеравају појести. Ако нису у потрази за храном, можда спавају умотане у траву, да се не би отиснуле одатле. Или се види мајка са младунцем на грудима како га негује или га храни. Младунче долази на свет под водом и живи у води, али се ипак мора учити да плива. Међутим, оно не тоне — младунци морске видре имају природну способност плутања.

Морске видре имају меко густо тамно крзно чоколадне боје, које је код одраслих животиња често сиво или бело око главе. У информативном центру за посетиоце код Си Лајон Поинта изложено је крзно морске видре. Ако се повуче прстима преко њега, осећа се како је меко попут свиле. Због свог драгоценог крзна морска видра била је скоро истребљена. Њено крзно је дупло гушће од туљановог. Оно има 100 000 длака по квадратном центиметру — укупно 800 милиона. Свакако, видра не одржава своју температуру само крзном. Она га много сати негује, тако да ваздух продире у крзно и тај ваздух служи као изолација видриног крзна од воде. Пошто је морска видра јединствена, умиљата и неагресивна, није чудо што је љубимица посетилаца.

Подводно заштићено подручје

Ти путеви за ходање воде кроз 224 хектара велико подручје Поинт Лобоса. Али, то није све што припада заштићеном подручју — чак ни половина. Под водом се налази даљњих 300 хектара. Ако се крене путем који се одваја ка паркиралишту Вејлерс Коув, тада се могу угледати рониоци у заштитним оделима и са апаратима за дисање како се спуштају у прво подводно заштићено подручје Сједињених Држава. Оно је од 1960. под пуном заштитом савезног закона и једно је од најразноврснијих подводних налазишта Калифорније. Нажалост, те красоте подводног света нису приступачне свакоме, већ једино ономе који је овлашћен да рони у дубину с ронилачким оделом и апаратом за дисање.

Проспект који се добија на улазу описује шта се тиме губи: ”У помраченом светлу 30 метара високе шуме морске траве животиње бескичмењаци и биљке без корења стварају свет узбудљивих боја. Манићи, бодељке и камене рибе пролазе пливајући. Неочекивано појављивање туљана, видре или неког кита одушевљава рониоца.“ Један становник тих дубина који би вас могао уплашити највећа је морска звезда на свету — Pycnopodia — која достиже распон од преко једног метра! Слично карти са нацртаним пешачким копненим путовима, постоји и водоотпорна књига са 38 фотографија у боји уз помоћ којих рониоци могу идентификовати морске становнике.

Поинт Лобос је место за размишљање. За то има доста материјала: преко 300 врста биљака и више од 250 врста животиња; дуга влакна смеђих алги које се по површини мора у Блуфиш Коуву отмено извијају тамо-амо; јорговани, чији се мирис меша са сланим морским ваздухом и лишће кадуље које испушта своју јаку арому кад га се протрља кроз прсте. То наравно не би смели учинити са светлуцавим лишћем отровног храста поред пута. А шта ту тражи отровни храст? Нуди заклон малим птицама и другим малим животињама. Поинт Лобос је њихов, а не наш дом.

Ту је тужна песма која се стално понавља, песма белоглавог врапца који седи на врху жбуна кадуље; продорни крик црне оштрижарке која скаче по стеновитој обали, а светлоцрвени кљун светлуца јој на сунцу; гласање морских лавова на стеновитом острву недалеко од обале које се не може пречути; лупање морске видре, која каменом као неким алатом на грудима разбија шкољке; пригушено шуштање мирних таласа или хука таласа који се разбијају о обалу кад је море немирно.

То је место за посматрање и размишљање. Ту треба дубоко удисати морски ваздух, полако ходати путевима, уживати у атмосфери, скупљати утиске и упијати их.

Пејзажист Френсис Мекоумас описује Поинт Лобос као ”највеличанственији сусрет копна и воде на свету“. То се некоме може учинити преувеличаним. Али после неколико дана ходања његовим путевима, дубоког удисања сланог морског ваздуха, ослушкивања шумова, посматрања природе и после упијања посвуда преовладавајућег мира непокварене лепоте, вероватно би се сложио са њим.

Несумњиво је Поинт Лобос лек за ослабљене живце, мелем за душу и доказ уметничке способности Јехове, његовог Створитеља.

[Слике на странама 16, 17]

Горе лево: Пинекл

Горе десно: Морска видра

Средина лево: Бледозелена вода Чајна Коува

Средина десно: Рибе у шуми морске траве

Доле десно: Ветар и вода оставили су трагове на пешчару