Људска владавина на ваги

Да ли нам је заиста потребна владавина?

АНАРХИЈА: недостатак било ког облика политичког ауторитета, води до друштва појединаца без владе, који за себе захтевају потпуну слободу.

ГРЧКИ филозоф Аристотел означио је све облике људских владавина сасвим нестабилним и пролазним. Тврдио је, према једном писцу, да је ”стабилност свих облика владајућих система несигурна због уништавајуће моћи времена“.

На темељу таквих околности, не изненађује што се неки залажу за безвлашће или да желе бар што мање владавине. Али, заступање безвлашћа не значи ништа друго него позивање анархије — појам који долази од грчке речи и значи ”без владара“.

Реч ”анархија“ користио је 1840 — пре тачно 150 година — француски политички писац Пјер-Жозеф Прудон. Али, филозофију анархије је већ 200 година раније јасно скицирао Енглез Џерард Винстенли. The New Encyclopædia Britannica о томе пише: ”Винстенли је разложио мисли које су касније постале темељ принципима анархиста: да моћ квари; да је власништво неспојиво са слободом; да су ауторитет и власништво узрок злочина и да људи могу бити слободни и срећни само у друштву без владе, у ком се деле рад и производи рада, не поступајући према наметнутим законима, већ према својој савести.

Али, зар нас не учи искуство да свака група треба оквир унутар ког може деловати? ”Од најранијег доба“, пише The World Book Encyclopedia, ”био је неки облик владавине увек битан део сваког друштва.“ Објашњава се да ”свака група људи — од породице до државе — има правила владања која управљају животом њихових чланова“. Како би иначе могли остварити своје циљеве у корист свих чланова?

Већина људи ће се без устручавања сложити с тим да неке институције имају право вршити ауторитет и доносити одлуке за опште добро. Без владе која доноси одлуке за друштво, сваки појединац би, према Винстенлију, следио своју властиту савест. Али, да ли би то унапређивало јединство? Зар није вероватније да би сваки појединац следио своје властите интересе, често на уштрб истих легитимних права других?

Експерименти с анархијом нису поправили удес човечанства. Настојања терориста у 20. веку да оборе друштвени поредак и да униште то што су мислили да уништава њих, нису успела.

Једноставно речено, безвлашће изазива хаос. Зато питање не гласи ’владавина или безвлађе?‘, него: ’Који начин владања доноси најбоље резултате?‘

Порекло људског владања

Божја владавина је била првобитан облик владања, постављена за човека пре више од 6 000 година у Еденском врту. Створитељ је нагласио зависност човека од њега и његовог вођства у складу са следећим начелом које је касније забележено у Библији: ”Не припада човеку који хода ни да својим кораком управља“ (Јеремија 10:23, НС). Или, како тврди једна кинеска пословица: ”Без помоћи Неба, човек не може учинити ниједан корак.“

Први људски пар је мислио другачије. Одлучио је кренути ”без помоћи Неба“, те је био присиљен напустити Рај који му је дао Бог. Касније, кад се људска породица повећала, расла је и потреба за правилима владања да би се обезбедио мир и ред у том уређењу. Чим је одбијена Божја владавина, морала је ту празнину испунити људска владавина (1. Мојсијева 3:1–5).

Сличне — а ипак различите

Од тог несрећног почетка попримале су људске владавине многе облике. Било да су једноставне или врло сложене, све су ипак сличне. Овде следе неке:

Владавине брину за потребе својих поданика. Владавина која то не чини губи своју легитимност.

Владавине прописују правилник владања и ако га се ко не придржава бива кажњен. Тај правилник се састоји из закона, правила и традиција које су се развиле током векова. Већина грађана се придржава тог правилника, било зато што увиђају личну корист, зато што мисле да тако треба чинити, због групног притиска или једноставно зато да не буду кажњени.

Владавине врше законодавну, извршну и судску власт посредством неке организацијске структуре. Издају се закони, дели се правда и проводи се политика.

Владавине подржавају тесне економске везе са трговачким светом.

Владавине се такође често повезују с неким обликом религије, неке више а неке мање. Оне то чине да би свом владању придале одређену легитимност — ”небески благослов“ — коју иначе не би имале.

Сигурно је да се владавине и разликују. Политолози их класификују и разврставају на различите начине. The New Encyclopædia Britannica пише: ”Постоји, на пример, класично сврставање владавина по броју владара — владавина једног владара (монархија или тиранија), владавина мале групе (аристокрација или олигархија) и владавина многих (демократија).“

Понекад се облици владавина класификују према њиховим кључним институцијама (парламентаризам, кабинетска влада), према темељним начелима политичке власти (традиционалистичка, каризматска), према привредној структури или према појмовима који означују употребу или злоупотребу моћи. ”Иако ниједно од тих начела за разликовање није обухватно“, стоји у том приручнику, ”свако од њих има ипак неку вредност.“

Али, без обзира како се класификују, не смемо заборавити да су сви различити облици људске владавине — без изузетка — данас на ваги. То ће за све нас имати далекосежне последице.

[Оквир на 6. страни]

О државним властима, које до данас владају, апостол Павле је писао: ”Нека се сватко покорава вишим властима“ (Римљанима 13:1, 7, Ст). Хришћани, који се дају водити Библијом следе зато савесно све законе земље у којој живе, осим ако се од њих тражи да прекрше Божје законе, који су изнад свих осталих закона.

[Слика на 7. страни]

Владавина је потребна — исто као што су потребни саобраћајни прописи — да би се спречио хаос.