Птице певачице — виртуози који пркосе разумевању

”У РАНИМ јутарњим сатима пробудили су ме звуци који су били чудни мојим градским ушима. Чудни али чаробни. Био је то пев птица. Не само једне или две, већ многих. Многе птице. Неке близу, друге мало даље, и све оне певају. Док сам лежао у кревету и слушао, обузело ме је растуће чуђење. Устао сам, отишао до прозора, отворио га и клекнуо на колена, с лактовима на прозорској дасци. Сада из веће близине, слушао сам све гласније певање док није изгледало да је напољу све живо од музике. Многе птице певачице са својим многим појединим песмама, али све се стапају у један величанствени хор. Нисам обраћао пажњу на хладан ваздух. Био сам очаран.“

Ово је искуство једног човека из Њујорка који је посетио пријатеље у Норт Јоркширу у Енглеској. Његова кућа била је окружена отвореним пољима и шумама — и птицама. Када је тог јутра поздравио свог домаћина и домаћицу, био је живахан. Они су му објаснили да је управо био изложен ’хору у свитање‘. То се догађа сваког пролећа и почетком лета. Ту је такође и ’вечерњи хор‘, нешто тиши, али још увек импресиван. Таква извођења у многим деловима света постају све ређа; у другим подручјима су потпуно престала.

Постоји око 9 000 познатих врста птица, од којих је око 5 000 сврстано у птице певачице, или подразред Oscines. Иако певају и неке женке, мужјаци су ти који ујутро и увече изводе фантастичне музичке композиције. Речено нам је да они певају како би задржали подручје и заштитили женке, али такође је врло вероватно да се они радују стварању музике. Заиста, када јутарњи хор достигне врхунац и несмањеном јачином настави да пева 30 минута, изгледа да певачи достижу свечане врхунце.

Велика разноликост песама

Песме варирају од једноставних до сложених за извођење. Белоглави врабац изгледа задовољан једном једноставном песмом, непрекидно је понављајући. Врабац певач има већи репертоар, царићи имају стотине песама, а амерички дроздови могу сатима наставити својим мелодичним изливима. Међутим, смеђем дрозду је приписано преко 2 000 песама. С правом се може рећи да славуји, дроздови, зебе, црвендаћи, пољске шеве, косови, црноглавке, кардинали, дивне лирашице, црвендаћи батићи, шеве и још многе друге са свих страна Земље имају глас виртуозних извођача.

Осим основних песама јутарњих и вечерњих хорова, постоје и друге. Од посебне су занимљивости ”шапутаве“ песме, пригушена извођења одломака основних песама, са варијацијама и додацима и чујне свега на неколико метара. Често певане док птице седе у гнездима на јајима или док су скривене у тајности густих шикара, те пригушене песме које певају и мужјаци и женке можда одражавају тихо задовољство.

Парови многих врста птица певају у дуетима. Заједно, они могу певати исте или различите песме, или наизменично певају различите делове исте песме. Оне то чине тако савршено сагласно, да звучи као да пева само једна птица. Размаци између прекида када једна престане а друга започне мере се у милисекундама. Само ако се стане између њих може се бити сигуран да су два певача, а не један. У Јужној Америци су изузетни певачи у дуету музички царићи, за које многи сматрају да певају најлепше песме које се чују у тамошњим шумама.

Безобзирни плагијат

Гласовно опонашање је омиљени обичај многих врста. Орнитолози кажу да је то необјашњив феномен и не успевају у томе да виде никакву сврху, иако је један истраживач указао да се птице једноставно играју. Птица ругалица (амерички дрозд) се у Северној Америци истиче по томе. Његово научно име Mimus polyglottos значи ”многојезични имитатор“. Један је у само једном сату певања наводно опонашао 55 врста птица.

Али, амерички дрозд не држи искључиво право на опонашање. У Аустралији дивна лирашица има ”једну од најмоћнијих и најмелодичнијих од свих птичјих песама“. Ипак, ”својој песми она додаје оне од скоро сваке врсте која живи у близини“. Роберт Бартон (Robert Burton) у својој књизи Bird Behavior (Понашање птица), на странама 130 и 131, извештава о опонашању сеница, мочварних грмуша и канаринаца. Аустралијске сенице ”биле су снимљене како опонашају мачке, псе, секире које секу дрва, аутомобилске сирене и зујање жице за ограду, као и многе врсте птица. Кажу да је једна сеница тако добро опонашала орла да су кокошка и њени пилићи побегли у заклон“. Заиста, те сенице нису певале да би се дружиле са секирама које секу дрва или да са свог подручја отерају зујаве жице за ограду! Можда су се само забављале, као и људи који су их слушали.

Мочварна грмуша Европе од других је покрала тако много да је ”потпуни обим њеног опонашања откривен тек кроз студију извршену у Белгији. Анализа сонограма открила је да је вероватно цели репертоар сачињен од опонашања. Сонограм није открио само песме скоро стотину европских врста, већ и више од стотину афричких врста, које је мочварна грмуша могла да чује у свом зимском обитавалишту“.

Канаринци ”не праве разлике и копираће било шта, што их је учинило тако познатим као птице из кавеза. Познат је пример евроазијске зимовке с почетка 1900-их, која је била научена да звижди ’Боже, спаси Краља‘. Канаринац у суседној соби је у току једне године научио мелодију и, када је зимовка предуго оклевала на крају треће строфе, канаринац би упао у певање и завршио мелодију“.

Различите врсте птица имају одређене склоности што се тиче места са ког ће понудити своја извођења. Неке певају са тла, неке са врхова корова, а друге са истакнутог високог места на врху дрвета. Амерички дроздови бирају таква истакнута висока места и с времена на време се вину у ваздух 3-6 метара и поново силазе на своје легало, певајући све време. Птице које се гнезде на отвореним пољима често певају док лете над својим подручјима. То је случај са шевом, као што је показао песник Шели у својој дивној ’Оди шеви‘, у којој говори о том ’радосном духу‘ који лети високо и излива своје срце у ”преобилним правцима непромишљене уметности“.

Пролеће и рано лето је време за јутарње и вечерње хорове. Чак и Библија указује да је то посебно доба за певање птица. Песма над песмама говори о времену када је зима прошла, цвеће цвета, плодови се обликују на дрвећу, птице селице су се вратиле из својих зимских боравишта и ”птице ће певати, а гугутање грлице чуће се у нашој земљи“ (2:11, 12, New English Bible). Међутим, многе ће птице наставити да певају после пролећа и лета, након што престану активности у вези парења и гнеждења.

Један писац је рекао да је много тога у вези певања птица необјашњиво, а ”највећа је тајна зашто је требало да се ти смишљени изливи развију у почетку“, тако ”непотребно смишљени за било коју одговарајућу функцију“. Можда је требало да узме у обзир да се ти ”смишљени изливи“ нису у почетку развили, већ да им је Јехова Бог, који показује бригу за врапце и за мајке птице које седе на гнездима, дао те музичке дарове када их је створио (Деутероном 22:6, 7; Матеј 10:29). Можда је једна од ’функција‘ да птицама пружа задовољство. Птице ругалице и неке друге често певају касно ноћу. Ко ће рећи да то није за њихово задовољство — и наше.

Како то изводе остаје тајна

”Највећа тајна“ можда није зашто певају такве осмишљене песме; него како то изводе. Постојале су различите теорије, а чак и после опсежног научног истраживања не постоји јединствена сагласност. Код птица је део за стварање звука назван сиринкс — коштана, резонантна комора слична кутији са еластичним опнама које контролишу посебни мишићи. Он се веома разликује код различитих врста, а најсложенији облик пронађен је код птица певачица. Смештен је на доњем крају душника и има два одвојена извора звука. Сваки извор звука има свој сплет живаца, мишића и опни, због чега се каже да птице имају ’два гласа‘. Повећавањем напетости мишића на опнама и променом притиска ваздуха, птице мењају јачину као и висину гласа. Птице са великим бројем мишића за певање имају највеће могућности за стварање различитих сложених песама или позива. Најсвестранији од тих пернатих певача имају од седам до девет парова тих мишића.

Роберт Бартон у својој књизи Bird Behavior показује зашто су певачке вештине птица изван нашег схватања: ”Такво стварање звука достиже свој врхунац код врста као што су црвендаћ трстењак и смеђи дрозд који истовремено певају две мелодије са различитим звуцима који долазе из сваке половине сиринкса. У једном тренутку свог певања, смеђи дрозд у ствари одједном ствара четири различита звука, али није познато како он изведе ту мајсторију.“

Прихваћена теорија о томе како птице певају у последњих 20 година се темељила само на сиринксу. Било је речено да су њена ’два гласа‘, која су у стању истовремено да стварају два неповезана тона, од којих сваки делује независно од другог, у потпуности одговорна за квалитет и варијације певања птица. Након што два звука напусте сиринкс, они морају проћи целом дужином душника док не изађу из кљуна. Међутим, није била дата никаква улога душнику и његовим резонанцама.

У последњих неколико година развијена је нова теорија као резултат интензивног научног истраживања. Она захтева ”сарађујуће спајање између два певна извора“ и активно учешће душника као резонантног, или гласног, система. Представа која је развијена укључује ”тесну сарадњу између догађања у сиринксу и конфигурације гласовног система. Та сарадња је тако обликована да постиже стално прилагођавање резонанци, што често мора да се учини великом брзином и прецизношћу, како би се изашло у сусрет обрасцу промена које се стварају у сиринксу“. Ако се одвојено слуша сваки ”глас“, у завршној се песми не могу наћи неки тонови.

Стефан Новицки (Stephen Nowicki) је у једном чланку у Naturi разматрао способност птица певачица да повећају свој гласни филтер: ”Птице на неколико начина могу прилагодити свој гласни филтер: на пример, променом дужине душника, стискањем гркљана, или ширењем свог ждрела и кљуна. Те промене у облику могу добро да одговарају покретима главе који се обично могу приметити код певања птица.“ Новицки закључује: ”Насупрот ранијим теоријама, на певање птица мора се гледати као на усклађену продукцију многих погонских система који делују складно.“

Истраживачи праве разлику између гласова птица и јасних звиждања које користе птице певачице. Н. Х. Флечер (N. H. Fletcher), пишући у часопису Journal of Theoretical Biology, каже да чисти звиждући тонови код птица изгледа да не долазе из вибрирајућих опни у сиринксу, већ из потпуно другачијег механизма. Можда су ”створени на потпуно аеродинамичан начин, без помоћи механичких покретних површина“. Ти дивни чисти тонови које користе неки од виртуоза још увек пркосе разумевању.

Џефри Синкс (Jeffrey Cynx) са Rockefeller University Field Centera нуди следећи предлог: ”Читаоци могу бити одушевљени или понижени откривајући како се код птица певачица може пронаћи апсолутна вештина висине тона... Моји колеге и ја смо испитали бројне врсте птица певачица са апсолутном осетљивошћу за висину тона и утврдили смо да је та способност обилна.“

Дивне за себе, дивне за нас

”Као научници који проучавају понашање животиња“, писали су Стефан Новицки и Питер Марлер (Peter Marler) у делу Music Perception, ”често нам је пажњу привукао функционални и развојни значај певања птица као знака комуникације, тако да смо заборавили да као врста природне музике у себи садржи снажна истанчана осећања за нас.“ Затим су се присетили да су неки научници 1920-их и после тога ”предлагали да се на певање птица мора гледати као на исконску уметност, дивну са становишта птица, као и са нашег властитог“.

Шапутава песма мајке птице на гнезду, дуети музичких царића у дубоким шумама, обилни напеви непромишљене уметности шеве, сеница која опонаша орла тако добро да кокошка и пилићи беже у заклон, изливи америчког дрозда у јутарње ситне сате, и све то доведено до врхунца величанственог јутарњег хора који музиком оживљава целу околину! Заиста, требало би ићи далеко иза статистике и звучних сонограма. Извођења птица могу пркосити нашем разумевању како оне то у ствари чине, али требало би да та тајна само повећа наше искрено цењење тих дивних виртуозних птица певачица и Бога који их је створио!

[Слике на странама 16, 17]

Горе десно, у смеру казаљке на сату: црвено-обрва зеба, сатенска сеница, врабац певач, разнобојни царић, источна пољска шева

[Извор]

Philip Green

[Извор]

Philip Green

[Извор]

J. P. Myers/VIREO/H. Armstrong Roberts

[Извор]

Philip Green

[Извор]

T. Ulrich/H. Armstrong Roberts

[Извор слике на 15. страни]

Paul A. Berquist