’Деца су драгоцена, али синови су неопходни‘

Са становништвом од преко 850 милиона и наталитетом од 31 на 1 000, Индија сваке године угледа око 26 милиона новорођенчади, што одговара броју становника Канаде. Не изненађује да је један од најхитнијих владиних програма ограничавање наглог раста становништва. Колико је он успешан? Које су неке од препрека са којима се суочава?

„ПРЕ 20, не! Након 30, апсолутно не! Само двоје деце — добро!“, савет је који даје један од шарених плаката што прекривају зид ходника главног уреда за планирање породице у Бомбају, Индија. Други приказује забринуту мајку окружену са петоро деце. Он упозорава: „Немојте пожалити касније!“ Порука је јасна и гласна: двоје деце је за породицу довољно. Али придобити људе да би прихватили и деловали према владиној препоруци, двоје деце по породици, није лако.

„Хиндуси сматрају да је човек срећан сразмерно броју деце коју има. Заиста, међу њима се деца сматрају благословом куће. Без обзира колико му је бројна породица, муж никада не престаје да се моли за њено повећање“, стоји у књизи Hindu Manners, Customs and Ceremonies. Међутим, са религиозног становишта, за поглавара породице мушко дете има већу вредност. „Нема веће несреће него да поглавар после смрти не остави сина или унука који ће обавити последње дужности у вези његовог погреба“, објашњава даље књига. „Сматра се да је такав недостатак у стању да спречи сваки приступ Пребивалишту блаженства након смрти.“

Синови су такође потребни за вршење обреда обожавања предака, или сраде. „Бар један син је готово неопходан“, пише А. Л. Бешан (A. L. Basham) у књизи The Wonder That Was India. „Јак осећај за породицу код хиндуистичке Индије појачао је жељу за синовима, без којих би лоза нестала.“

Поред религиозних веровања, културни чинилац који утиче на жељу за синовима, је индијска традиција велике породице, према којој ожењени синови настављају да живе са својим родитељима. „Кћери се удају и одлазе да живе код мужевљеве породице, али синови остају код куће са својим родитељима; а родитељи очекују од својих синова да се брину о њима кад остаре“, објашњава др Лалита С. Чопра (Lalita S. Chopra) из Бомбајске градске корпорације Одељења за здравље и социјално збрињавање породице. „То је њихова сигурност. Родитељи се осећају сигурни са два сина. Зато је логично да је, ако је брачни пар постигао предложену границу двоје деце и ако су то девојчице, велика вероватноћа да ће они настојати да добију сина.“

Иако се теоретски гледа на сву децу као да су од Бога дана, реалности свакодневнице налажу другачије. „Медицинско занемаривање девојчица је очигледно“, извештава Indian Express. „Њихово преживљавање се не сматра заиста важним за преживљавање породице.“ Извештај наводи анкету у Бомбају која открива да је од 8 000 фетуса абортираних након тестова за одређивање пола 7 999 било женског пола.

Тешка борба

„У породици је мушкарац тај који углавном одлучује о броју деце као и о томе колико ће породица бити велика“, објашњава у једном интервјуу др С. С. Сабнис (S. S. Sabnis), здравствени извршни руководилац Бомбајске градске корпорације. Чак ако би жена и желела да има мање деце или ако би желела да ограничи своју породицу, она је под притиском свог мужа који се можда томе противи. „Зато ми и шаљемо мушко-женске тимове у сваки дом у сиротињским четвртима у нади да ће мушки здравствени радник лакше разговарати с оцем породице и охрабрити га да ограничи своју породицу, помажући му да схвати да се може боље бринути за своју децу ако их има мање.“ Али као што смо видели, препреке су многе.

„Међу сиромашнијим људима, стопа смртности дојенчади је висока због лоших услова живота“, каже др Сабнис. „Зато и постоји жеља да се има много деце, јер се зна да ће нека од њих умрети.“ Али мало се води брига о деци. Она лутају без пратње, просећи или можда копајући по смећу у потрази за храном. А родитељи? „Они не знају где су им деца“, жали се др Сабнис.

Рекламе у Индији често приказују срећан, успешан брачни пар који се радује животу с двоје деце, обично дечаком и девојчицом, о којима се очигледно добро брину. У том слоју друштва — средњој класи — појам двоје деце је углавном добро прихваћен. Али он је јако далеко од свести сиромашних, који овако расуђују: ’Ако су наши родитељи или наши дедови и баке имали по 10 или 12 деце, зашто их не бисмо и ми имали? Зашто би требало да се ограничимо на двоје?‘ Управо овде међу индијском осиромашеном већином, рат за контролисање становништва представља тешку борбу. „Сада је становништво младо и у годинама за рађање деце“, размишља др Чопра. „Изгледа да губимо битку. Пред нама је огроман посао.“