Једногрба камила — афричко превозно средство за све намене

Од дописника Пробудите се! из Чада

КАД неко први пут види камилу како трчи на својим мршавим, високим ногама, са ноздрвама подигнутим у ваздух и грбом која се њише тамо-амо, заиста је зачуђен. Неки су чак стекли утисак да је камила састављена од преосталих делова који су приликом стварања били сувишни!

Зашто има тако чудну грбу, тако дуг врат, тако танке ноге и велико округло стопало, а да не спомињемо дугачке, коврџаве трепавице? Мада изгледа незграпно, једногрба камила је вековима врло цењена.

Користан створ онда...

Изгледа да се дромедар, односно једногрба камила, увелико користила већ у Аврахамово време. Сам Аврахам је за време свог боравка у Египту стекао неколико њих (Постање 12:16). У ствари, могуће је да је и своје познато путовање из Ура Халдејског у земљу Канаан предузео јашући на камили.

Јов је био власник камила. Његово стадо бројило је 3 000 животиња и допринело томе да је био један од најбогатијих људи у свом делу света (Јоб 1:3). У Египту и другде, камиле се дакле најмање 4 000 година сматрају вреднима.

До другог века н. е. уведене су у остали део северне Африке. То је њиховим власницима омогућило да у пустињи Сахари развију номадски живот, што би без камиле било немогуће.

Ти су номади коначно створили путеве кроз пустињу и започели с трговином робљем. У супсахарској Африци набављали су робове и доводили их на рад у удаљене оазе из којих никад не би могли побећи пешице.

Дуги каравани камила преносили су со кроз пустињу на места где је та роба била реткост и зато врло тражена. Иако више нема своју улогу у трговини робљем, и њена се улога у трговини соли знатно смањила, једногрба камила је још увек далеко од тога да би била изван употребе.

...и данас

Каравани камила — начин превоза који се није променио од Аврахамовог времена — још увек су уобичајени у афричком подручју Сахара Сахел. Номадска племена су врло зависна од својих камила, које су за њихов начин живота још увек једнако значајне као у прошлим миленијумима.

Номадима на првом месту треба превозно средство — за себе, воду, храну и све потребне кућне предмете. Они такође музу камилу и брижљиво чувају њену длаку да би из ње израђивали платно, покриваче и шаторе. Кожа се користи за штављење, а месо за исхрану.

Каравани путују у просеку 40 километара на дан. Али, у случају потребе, неке камиле могу прећи и 160 километара у једном дану. То је од великог значаја кад су извори воде много километара удаљени један од другога.

Њихово коришћење није ограничено само на огромна подручја пустиње. Камила је још увек уобичајен призор, а њено уздисање, стењање и гргољење још увек су уобичајени звукови на многим сајмовима овде у Сахелу. Камиле се користе за превожење људи и робе са села на сајмове, често преносећи товар тежак 200 килограма или више.

Гајење камила ради меса унапређивало се као практична алтернатива говедини, кад је гајење стоке постајало све теже због ширења пустиња. У Нђамену, главном граду Чада, конзумирано је 1990. године 1 300 камила, а непознат број конзумиран је у сеоским подручјима. Многи неискусни западњаци су изненађени кад сазнају да се код јефтине „говедине“ коју купују на сајмишту у ствари ради о камиљем месу.

У том истом граду није необично срести једну или више тих животиња на улицама како носе велике вреће са житарицама и јахача. Јахач можда обавља кућне доставе или једноставно тражи могуће купце.

У неким селима у сушним крајевима те земље користе се камиле за извлачење воде из врло дубоких бунара. Велика канта или посуда за воду од животињске коже причвршћена је за крај дугачког канапа и спушта се у бунар. Други крај канапа намештен је преко котура, око један метар изнад отвора бунара и привезан за камилу. Дечак који седи на камили даје наредбу за извлачење, и канта с драгоценом течношћу излази из бунара.

Преостали делови?

Кратко разматрање о камили показује да су њени различити делови тела очигледно конструисани на начин који јој омогућава да се прилагоди врућој, сувој клими. Ти делови тела нису само случајности природе. Они камили дају знатну предност у том тешком делу света.

Зашто има тако дуги врат? Он камили даје сличну предност као жирафи, омогућавајући јој да једе са стабала. Као жирафа, често се храни бодљикавим дрвећем врсте акација које је у Сахелу уобичајено. Већи део године не пада киша, тако да често нема много вегетације на тлу; дрвеће преживљава јер има дубоко корење и разумљиво је да камилама служи за храну.

Зашто има тако дуге ноге и необична стопала? Осим што доприносе камилиној висини, која јој је предност код узимања хране, њене дуге ноге јој омогућавају брзо кретање. Издалека изгледа као да једногрба камила тумара неужурбаним кораком, али пешаци који покушају да иду укорак с њом брзо примећују да камила сваким кораком превали велики комад пута.

Велика округласта стопала доста су мекана, и изгледа као да се шире кад камила загази, дајући јој предност лаког ходања по песку. Мало, тврдо копито краве или коња брзо упада у песак, али камила остаје на површини. Доња страна стопала прекривена је од рођења дебелом, тврдом кожом која спречава опекотине од врућег пустињског песка.

Међутим, камиле тешко ходају по блату и зато се не могу наћи у кишном раздобљу у јужном Сахелу. Њихови власници воде их у пустињу да не би поклизнуле и можда сломиле ногу или се на неки други начин повредиле.

А шта је с чувеном грбом? Неки ће вам рећи да служи као складиште за воду, али у ствари се састоји углавном од масноће и служи као складиште за храну. Неисхрањена камила често има спласнуту грбу, која се понекад чак обеси или пада с једне стране на другу, али након неколико седмица доброг храњења, грба добија свој пређашњи облик.

Узгред споменуто, Camelus bactrianus, или двогрба камила, која је прикладнија за хладније пустиње централне Азије, може се прилично једноставно укрштати с једногрбом камилом. То показује да су те две групе само варијације исте ’врсте‘ (Постање 1:24; види и Пробудите се! од 8. априла 1989, страна 26).

А зашто има те дуге коврџаве трепавице? Много пре него што је савремена мода измислила дуге, вештачке трепавице, камиле су имале праве, и то не само због лепоте. Оне чувају очи за време пешчане олује, што камили омогућава да настави свој пут тамо где би друге животиње биле заслепљене па би се морале зауставити. Дуге, узане ноздрве доприносе очима, филтрирајући песак кад камила удише и ограничавају губитак воде извлачењем влаге кад издише.

То, као и друге карактеристике, даје камили познату способност да неколико дана издржи без воде. Без проблема може преживети губитак воде до једне трећине своје тежине. Али кад пије морате бити припремљени. Познато је да камиле за десет минута попију и до 135 литара воде да би надокнадиле губитак воде. Значи, Ребека се прихватила великог задатка кад се понудила да напоји десет камила! (Постање 24:10, 19).

Дакле, иако можда за оне који је не познају изгледа необично, камила није случајност или накнадни изум стварања. Није чудна мешавина преосталих делова који се код других животиња нису могли употребити. Можда нема тако сјајну длаку као коњ нити је тако живописна као паун, али становници северне Афике заиста цене једногрбу камилу као благослов од Бога, као доказ за постојање разумног Створитеља (Откривење 4:11).

[Слике на 23. страни]

Камила је са својим дугим вратом, грбом, меканим стопалима и дугим трепавицама врло прикладна за живот у пустињи