Rh-фактор и ви

ПОНОСНИ отац радосно гледа наниже у своју новорођену бебу која мирно спава у наручју своје мајке. Била је то дуга ноћ у породилишту, али сада све је то прошлост. Доктор улази да би обишао своје пацијенте и да би свима честитао. „Има само још једна ствар, заиста рутинска“, каже он.

Мајчина крв је Rh-негативна, а тест је показао да је бебина Rh-позитивна, па ће бити потребно да се мајци да̂ имунизујућа инјекција. „То је само једна мала инјекција сачињена од људских антитела али је прилично битна“, уверава их доктор, „ради спречавања компликација с будућим трудноћама.“

Иако доктор можда инјекцију сматра рутинском, помињање ње и могућих „компликација“ ствара низ питања у мислима забринутих родитеља. Шта та инјекција у ствари ради? Колико је неопходна? Шта би се десило ако је родитељи не желе? За хришћанина појављује се још једно питање. Пошто Библија каже: ’Уздржавајте се... од крви‘, да ли хришћанин може прихватити ту инјекцију с добром савешћу ако она садржи људска антитела из крви неке друге особе? (Дела апостолска 15:20, 29).

Историја Rh-проблема

Пре више деценија научници су открили да људска крв садржи многе факторе, тј. антигене, који крв сваке особе чине јединственом. С временом они су научили да два система антигена у црвеним крвним зрнцима изазивају већину медицинских проблема уколико се крв једне особе доведе у контакт с крвљу друге особе. Један од ових антигена назван је „ABO“; други је назван „Rh“. Кратак преглед Rh-система помоћи ће нам да одговоримо на важна питања која ови брижни родитељи имају а која сте можда и ви постављали себи.

Године 1939, доктори су известили о збуњујућем случају 25-годишње жене чија је друга беба умрла у току трудноће. Након рађања мртве бебе, жени су дате трансфузије крви и она је развила озбиљне реакције иако је крв потицала од њеног супруга и очито била компатибилна с њеном у погледу ABO антигена. Касније су доктори наслутили да се неки непознати фактор у крви њене прве бебе помешао с њеном крвљу и „сензибилисао“ је, што је довело и до њене реакције на крв њеног мужа и до губитка њене друге бебе.

Овај непознати фактор касније је идентификован кроз експерименте који су укључивали резус (rhesus) мајмуне, па је назван „Rh-фактор“. Тај чинилац крви био је предмет интензивног медицинског интереса током читавих 1960-их јер је откривено да је он узрок донекле уобичајене и често трагичне болести беба зване еритробластоза феталис. Како су доктори проучавали Rh-фактор и ово обољење, разоткрила се фасцинантна медицинска прича.

Rh, генетика, и болесне бебе

Већина људи је ганута кад је новорођена беба озбиљно болесна или кад умре. Многима је тешко само да виде одојче болесно или у невољи, а ни лекари нису нимало друкчији. Још два друга разлога учинила су да је овај бебоубилачки Rh-фактор био за лекаре од нарочитог интереса.

Први је био тај да су доктори почели да увиђају шаблон овог обољења и да разумеју како је Rh-фактор повезан с болешћу и смрћу. Rh-фактор је присутан у црвеним крвним зрнцима отприлике 85 до 95 посто људи, и мушкараца и жена. Они се називају „Rh-позитивнима“. Оних 5 до 15 посто без њега означени су као „Rh-негативни“. Ако је Rh-негативна особа изложена крви Rh-позитивне особе, она може створити мајушна телашца звана антитела која уништавају Rh-позитивну крв.

То је заиста уобичајена нормална реакција имунолошког система тела пошто се он бори против страних упадача. Проблем је што Rh-негативна мајка може имати бебу која је од свог оца наследила Rh-позитивну крв. То није проблем кад плацента савршено функционише и кад се бебина крв држи одвојеном од мајчине. (Упоредите Псалам 139:13.) Али због тога што су наша тела несавршена, мала количина бебине крви понекад може да процури и тако дође у контакт с мајчином. Повремено, то се дешава због неке медицинске процедуре као што је амниоцентеза (извлачење узорка течности из амнионске шупљине која окружује бебу у развоју). Или се нешто бебине крви може помешати с мајчином у току порођаја. Шта год да је случај, мајка може постати сензибилисана и створити антитела против Rh-позитивне крви.

Представите себи тај проблем: кад мајка једном развије таква антитела, све наредне бебе су у опасности уколико од оца наследе Rh-позитивну крв. То је због тога што мајка сада поседује антитела на Rh-позитивну крв.

Знате, одређена антитела нормално пролазе кроз плаценту. То је добра ствар, која чини да се посредством својих мајки све бебе рађају с извесним степеном привременог природног имунитета. Међутим, код Rh-обољења, сензибилисана мајчина Rh-антитела пролазе кроз плаценту и нападају Rh-позитивну бебину крв. Ово ретко погађа прву бебу, и уобичајеније је за неку од наредних беба. То изазива обољење звано Rh-хемолитичко обољење новорођенчади (еритробластоза феталис уколико је оштећење озбиљно).

Постоје многи начини да се лечи ова болест, иако, како ћемо видети, често с ограниченим успехом. Усредсредимо се сада на један медицински аспект овог проблема — на могућа превентивна средства.

Продор у превенцији

Можда се сећате да су постојала два разлога због чега је ово обољење постало тако узбудљиво за докторе. Први је био тај да је механизам болести постао познат и разумљив. Шта је био други разлог?

Он се разоткрио 1968. Након година истраживања и фрустрирајућих покушаја доктора да лече ове врло болесне бебе, што је наилазило на ограничени успех, развијена је имунизација која је ефикасна у спречавању проблема „Rh-беба“ То је била добра вест. Али како она функционише?

Сетите се да се Rh-проблем (за другу Rh-позитивну бебу и наредне Rh-позитивне бебе) развио онда кад је крв прве Rh-позитивне бебе „процурела“ у Rh-негативни мајчин крвоток и навела је да она створи антитела. Да ли би ту могао постојати неки начин да се уграбе и униште ова бебина црвена крвна зрнца у мајчином систему пре него што добију шансу да је учине сензибилисаном?

Метод који је осмишљен била је имунизујућа инјекција за мајку названа Rh-имуноглобулин, или RhIG, у неким земљама позната по трговачким називима, као што је Рогам (RhoGAM) и Ресонатив (Rhesonativ). Састављена је од антитела против Rh-позитивног антигена. Како она практично функционише комплексна је ствар, и чак врло нејасна, али у основи изгледа да функционише на следећи начин.

Кад се сумња да је Rh-негативна мајка била изложена Rh-позитивној крви, као што је након што роди Rh-позитивну бебу, мајци се даје RhIG инјекција. Ова антитела брзо нападају сва процурела бебина Rh-позитивна црвена крвна зрнца и уништавају их пре него што она учине мајку сензибилисаном. То ефикасно отклања опасност за следећу бебу, пошто мајка не ствара никаква антитела против Rh-позитивне крви. Права предност коју доктори виде у овоме је да оно служи да спречи обољење уместо да га лечи након што се развије.

То добро звучи у теорији, а ипак да ли функционише? Очигледно да. У једној земљи, Сједињеним Америчким Државама, број случајева Rh-хемолитичког обољења пао је на 65 посто током 1970-их. Иако су многе ствари томе могле допринети, 60 до 70 посто овог пада могло се приписати употреби RhIG. У једној канадској провинцији, број смртних случајева беба услед Rh-хемолитичког обољења смањио се са 29 у 1964-ој на 1 између 1974 и 1975. Медицинска заједница је у томе видела потврду принципа да је „боље спречити него лечити“. Уз ову основну позадину, можемо осмотрити нека специфична питања која се често постављају у вези с Rh-обољењем.

Какви су ризици ако имам проблем с Rh-обољењем током трудноће?

Једноставно тестирање крви може одредити Rh-типове крви мајке и оца; грубо рачунато 1 од 7 бракова јесте брак Rh-негативне жене с Rh-позитивним мушкарцем. Аспекти очевог генетског састава своде укупан ризик на око 10 посто.a

Међутим, то су укупне популационе статистике. Ако сте Rh-негативна жена удата за Rh-позитивног човека, ваше шансе су или 50 или 100 посто да ћете добити Rh-позитивну бебу, што зависи од генетског састава вашег супруга.b (Не постоји сигуран начин да се одреди генетика мужа, као што још не постоји једноставан начин да се одреди да ли је беба у материци Rh-позитивна.)

За Rh-негативну мајку која носи Rh-позитивну бебу, постоји 16-постотна шанса по свакој трудноћи да ће постати сензибилисана, доводећи тако будуће трудноће у опасност. Наравно, то је само просек. Осим у случају претходних трансфузија или других излагања мајке крви, прва беба у браку обично није у опасности од Rh-обољења. Након те прве бебе, ризик је донекле тешко предсказати у било ком датом случају. Једна жена може постати сензибилисана већ с њеном првом Rh-позитивном бебом. Друга може имати пет или више Rh-позитивних беба а да никад не постане сензибилисана. Уколико мајка постане сензибилисана, ризик од смрти за сваки наредни Rh-позитиван фетус јесте 30 посто, и то се не мења с интервалом између трудноћа. Дакле ово се не треба узети олако.

Може ли ми лабораторијско испитивање рећи да ли је моја беба у опасности?

Да, до извесне мере. Нивои антитела у мајчиној крви могу се током трудноће измерити како би се установило да ли она ствара антитела против бебине крви. Такође, амниоцентеза може помоћи да се установи да ли се бебина крв уништава и да ли је беба у опасности. Ипак, амниоцентеза понекад прави своје сопствене компликације, и зато треба постојати опрезност у вези с подвргавањем њој.

Да ли RhIG инјекција има споредне ефекте?

Још увек постоји извесна контроверза о њеној употреби за време трудноће због могућег имунолошког оштећења за ембрион у развоју. Ипак, већина стручњака закључује да је ова имунизација релативно безбедна и за мајку и за бебу која се у њој развија.

Према мишљењу доктора̂ колико често треба да добијем ту инјекцију?

Ауторитети кажу да инјекцију треба дати убрзо након било ког догађаја који би могао проузроковати да Rh-позитивна крв уђе у крвоток Rh-негативне жене. Тако се тренутно препоручује да се инјекција да у року од 72 сата након што се беба роди уколико се утврди да је бебина крв Rh-позитивна. Иста препорука важи и за амниоцентезу и за побачај.

Надаље, пошто су истраживања показала да мала количина бебине крви може ући у мајчин крвоток током нормалне трудноће, неки доктори препоручују да се инјекција да у 28. недељи трудноће како би се спречило постајање сензибилисаним. У том случају инјекција би још увек била потребна поново након што се беба роди.

Постоји ли икакво лечење за бебу кад једном добије Rh-обољење?

Да. Иако је хемолитичко обољење новорођенчади озбиљна болест, још увек постоји добар доказ који даје подршку лечењима која не укључују давање трансфузија пуне крви беби. Компликација овог обољења од које се највише страхује укључује повишење концентрације хемијске супстанције зване билирубин, што је последица пада броја црвених крвних зрнаца. То изазива жутицу и у неким случајевима може оштетити бебине органе. (Случајно, блажа жутица може бити изазвана кад постоји ABO некомпатибилност између мајчине крви и бебине крви, али ово обично није тако озбиљно.)

Неколико година доктори су мислили да је специфичан степен жутице био показатељ да бебама треба дати трансфузије пуне крви, али даљње истраживање открило је различите алтернативне начине лечења. Рани порођај тј. царски рез, фототерапија (плаво светло), и примена медикамената као што су фенобарбитал, активни угаљ и други третмани, показали су се корисним и драматично су умањили тај порив за прибегавање трансфузијама. У ствари, неки скорашњи извештаји истакли су узалудност па чак и опасност од давања трансфузија пуне крви бебама с Rh-обољењем. (Видите оквир на 29. страни.)

Па ипак, постоје екстремни случајеви када доктори још увек инсистирају на томе да је давање трансфузија пуне крви једини прихватљив начин лечења. Према томе, неки родитељи сматрају да је боље избећи читав проблем инјекцијом која ће спречити ово обољење а тиме и жутицу.

Да ли је RhIG инјекција направљена од крви?

Да. Антитела која сачињавају инјекцију добијена су из крви појединаца који су постали имунизовани или сензибилисани на Rh-фактор. Можда ће у будућности бити доступан RhIG који није изведен из крви већ добијен генетичким инжењерингом.

Може ли хришћанин савесно примити RhIG?

Спорно питање које је обухваћено јесте питање могуће злоупотребе крви. Писмо сасвим недвосмислено забрањује једење или другу злоупотребу крви (Левитска 17:11, 12; Дела апостолска 15:28, 29). Пошто се RhIG добија из крви, да ли би то било повређивање библијске заповести о уздржавању од крви уколико би нека хришћанка прихватила ову инјекцију?

Овај журнал и његов сапутник, Кула стражара, доследно су коментарисали о овој ствари.c Ми смо приметили да у свим трудноћама антитела слободно пролазе кроз плаценту између мајке и бебе. Отуда су неки хришћани закључили да за њих не изгледа као повреда библијског закона примити инјекцију која се састоји од антитела, као што је RhIG, пошто је тај процес суштински налик ономе што се природно дешава.

Одлука да ли примити RhIG, ипак, коначно остаје ствар о којој сваки хришћански пар треба савесно да одлучи. Међутим, уколико муж и жена који се суочавају с Rh-проблемом одлуче да не приме RhIG кад се на то медицински укаже, они треба да буду спремни да прихвате ризик да то може озбиљно погодити будуће дете обољењем које се сасвим могло спречити. У овој ситуацији они чак могу одлучити да је пут мудрости да предузму додатне мере предострожности како више не би имали деце и тако се изложили могућности такве трагедије. Брижни хришћански родитељи треба уз молитву да осмотре све аспекте пре него што донесу тако тешку одлуку.

[Фусноте]

[Оквир на 29. страни]

Повишени билирубин да ли је разлог за трансфузију?

Доктори су дуго страховали од последица повишеног билирубина код беба, толико да кад билирубин почне да расте — нарочито према броју 20 mg⁄100 ml — доктори често инсистирају на давању трансфузија пуне крви „да би се спречило оштећење мозга“ (керниктерус). Да ли је њихов страх оправдан, а вредност трансфузија крви доказана?

Др Антони Диксон (Anthony Dixon) примећује: „Неколико истраживања о таквим одојчадима нису била у стању да детектују било какве последице, било краткорочне или дугорочне, од нивоа билирубина између 18 до 51 mg на 100 ml.“ Др Диксон наставља да разматра „вигинтифобију: страх од 20.“ Иако није доказано никакво преимућство лечења ових повишених нивоа билирубина, др Диксон закључује: „Дилема је јасна. Агресивно лечење повишених серумских нивоа билирубина сада је стандардна пракса. Стандардну праксу не треба доводити у питање док се не докаже да је погрешна, а ипак сваки покушај да се прикаже да је она погрешна је неетички!“ (Канадски породични лекар, октобар 1984, страна 1981.)

С друге стране, један италијански ауторитет, др Ерсилија Гарбањати (Ersilia Garbagnati), писала је о заштитној улози билирубина и „могућим неочекиваним опасностима од неадекватно ниских серумских нивоа билирубина.“ (Наглашено од нас; Педијатрија ⁄Pediatrics⁄, март 1990, страна 380.) За корак даље иде др Џоун Хоџман (Joan Hodgman) која пише у Западњачком журналу медицине: „Давање трансфузија пуне крви неће спречити да билирубин обоји мозак при ниским нивоима билирубина и, с обзиром на горе наведени експериментални рад, у ствари може бити штетна.“ (Јун 1984, страна 933.)