Гледиште Библије
Да ли је Богу мило да нас види како патимо?
НАПРЕЖУЋИ се под тежином великог дрвеног крста, човек посрће пробијајући се кроз гомилу док крв капље с круне од трња на његовој глави. Након што је стигао на место „егзекуције“, разапињу га на крсту; у руке му забијају велике ексере. Он се увија од бола док ексери пробијају тело. Кад крст подигну усправно, бол постаје раздирућа. Према Панорами, једном филипинском часопису, такви болни ритуали редовно се приказују током прославе Свете недеље на Филипинима.
Оно што је управо описано јесте савремена интерпретација Исусових патњи. Али овај човек не глуми само сцену из неког комада. Ексери, крв, бол — све је то врло стварно.
На другим местима, римокатолички верници се могу видети како јавно себе шибају у жељи да доживе Христове патње. Зашто? Неки то чине у уверењу да ће њихове патње изазвати чуда, као што је излечење њихових вољених. Други то раде да би окајали грехе за које страхују да нема опроштења осим ако се не пролије њихова крв. Књига The Filipinos објашњава: „Бол је добар пречистач ума и душе... Грешник би требало да се после бола појави очишћен од греха и олакшан од терета.“
Међутим, самонанесена бол ни у ком случају није ограничена на католике с Филипина. Људи из различитих религија и у различитим земљама верују да самонаметнуте патње имају извесну заслугу код Бога.
На пример, у својој потрази за истином, Буда, Сидарта Гаутама, оставио је своју жену и сина и побегао у пустињу, где је шест година живео животом аскете. Сатима је заузимао необичне и болне положаје и касније тврдио да је дуга раздобља живео само на једном зрну пиринча дневно, постајући толико мршав да је рекао: „Кожа мог трбуха прилепила ми се за кичму.“ Али ниједна самонанесена тортура није била у стању да му донесе просветљење за којим је трагао.
Слично томе, индијски хинду факири проживели су различите покоре које су понекад биле озбиљне по својим крајностима — лежање између ватри, зурење у сунце док не ослепе, стајање на једној нози или у неким другим чудним положајима и то веома дуго. Мислило се да је врлина извесних аскета толико велика да би могла заштитити неки град од напада непријатеља.
Слично, Библија говори о обожаваоцима Вала који су се парали „мачевима и копљима по свом обичају, док их крв не обли“ у узалудном покушају да привуку пажњу свог бога (1. Краљевима 18:28).
„Мучите душе своје“
Иако је истина да је Јехова својој изабраној нацији заповедио: „мучите душе своје“, ово се уопштено разуме да подразумева пошћење (Левитска 16:31, ДК). Такво пошћење било је израз туге и покајања за грехе или је вршено у неким узнемиравајућим условима. На тај начин, пошћење није било самонанесени облик кажњавања већ је представљало понижавање себе пред Богом (Јездра 8:21).
Међутим, постојали су неки Јевреји који су погрешно мислили да сама неугодност укључена у мучење душе има заслугу и да она Бога обавезује да им пружи нешто за узврат. Кад таква награда није долазила, они су дрско питали Бога у вези с плаћањем које су мислили да су заслужили: „Зашто постисмо, веле, а ти не погледа, мучисмо душе своје, а ти не хтје знати?“ (Исаија 58:3, ДК).
Али они нису били у праву. Исправно религиозно пошћење није укључивало аскетизам, мучење тела глађу као да телесна бол или неудобност сами по себи имају неку заслугу. Јаке емоције могле су умањити њихову глад. Ако је ум обузет притишћућим проблемима, тело не може жудети за храном. То Богу показује снажна осећања онога који пости.
Да ли је Богу мила самонанесена бол?
Да ли је Створитељ пун љубави срећан када посматра како људи себе муче? Иако је истина да понекад хришћани могу бити присиљени да постану учесници „у трпљењу с Христом“, то не значи да ће они ићи да траже невољу или мученикову круну (1. Петрова 4:13).
Сигурно, Исус је далеко био од тога да буде аскета. Религиозне вође су се жалиле јер његови ученици нису постили, и чак су њега оптужили да је ’човек изелица и пијаница‘ (Матеј 9:14; 11:19). Исус је показао умереност у свему и није захтевао за себе или за друге више него што је било разумно (Марко 6:31; Јован 4:6).
Нигде у Писму не проналазимо темељ за аскетизам, као да би одрицање од животних потреба и удобности донело Божју наклоност. Запазите речи апостола Павла у вези с таквим болним поступцима: „Она имају додуше неки изглед мудрости, уколико имају значај својевољно изабране чистоте, понизности и покоравања тела, али су иначе без вредности и доприносе задовољењу пути“ (Колошанима 2:23).
Мартин Лутер, када је био калуђер, дословно је себе мучио. Ипак, касније се окренуо против оваквих поступака, говорећи да они подупиру идеју о два пута до Бога, вишем и нижем, док Писмо научава само један пут до спасења — кроз исказивање вере у Исуса Христа и његовог Оца, Јехове (Јован 17:3). С друге стране, неки су болне ритуале сматрали обликом самоспасења.
Књига Church History in Plain Language коментарише о аскетизму: „Оно што подупире читаво то настојање било је погрешно гледиште о човеку. Душа, каже монах, ланцем је везана за тело као затвореник за неки леш. То није библијско гледиште о људском животу.“ Да, сама идеја да самонаметнута бол може угодити Богу страна је Писму. Она своју основу налази у гностичкој заблуди да је све што је повезано с телом зло и да треба бити злостављано што је могуће више како би човек достигао спасење.
Пошто Јехова жели да ми будемо срећни, служење таквом дивном Богу није ствар постајања аскетом (Проповедник 7:16). Дакле, нигде у Писму није нам речено да такве самонаметнуте патње јесу пут до спасења. Напротив, Божја Реч разјашњава да је крв Христова, заједно с нашом вером у њу, она која нас очишћава од свих греха (Римљанима 5:1; 1. Јованова 1:7).