Сузе природе

РАНО је јутро, ваздух је свеж и миран. Сваки лист и травка светлуцају капљицама, пресијавајући се на првом светлу дана. На неки начин, изгледа као да зеленило рони сузе радоснице поздрављајући излазак сунца. Зато не изненађује то што роса инспирише песнике — и фотографе.

Међутим, роса чини и више од тога да освежава људски дух. Овај атмосферски феномен, који је присутан на читавој планети осим у поларним пределима, је покривач влаге која одржава живот. Јехова Бог је тако створио атмосферу да када се она хлади у току ноћи под одређеним условима, она достиже оно што је познато као росна тачка. Ово је температура при којој ваздух постаје препун влаге и таложи се на површинама које су хладније од околног ваздуха. Познато је да жедне биљке кроз своје лишће апсорбују онолико росе колико су саме тешке, и велики део од тога истисну кроз своје корење у земљу ради складиштења.

У библијским земљама, где постоји дуга сушна сезона, роса може понекад бити практично једини извор воде за биљке. Због тога је у Библији роса често повезана с доношењем рода — а недостатак росе с глађу.

Роса може такође имати још личније значење. У својој опроштајној песми Божјем народу, Мојсије је написао: „Порука моја нек се као киша спусти, као роса моја реч нек падне, као ситна киша на меку траву, као крупне капље на једру траву“ (Поновљени закони 32:2). Мојсије је говорио речи које су биле животодавне као роса. Пошто је био најустрпљивији од свих људи, сигурно је да је био по навици нежан и обзиран и у свом говору (Бројеви 12:3). Као роса или ситна киша његове су речи крепиле не наносећи штету.

Следећи пут када се дивите нежној лепоти јутарње росе — сузама саме природе — можда бисте желели да промислите о мудрости Творца росе која улива страхопоштовање.