Шта значи бити стар?

„СТАРОСТ И НИЈЕ ТАКО ЛОША КАДА УЗМЕТЕ У ОБЗИР АЛТЕРНАТИВУ“ (Морис Шевалје).

ПРОЦЕС старења коначно делује на свакога. Неизбежан је. Започиње скоро неприметно — мало боли овде, мала бора онде и неколико седих власи — али коначно шчепа особу у свој непопустљив стисак. Никада у историји није толико много људи осећало последице старости.

Један од главних разлога за повећање броја старијих је успех медицине у контролисању смртоносних болести. На пример, у Сједињеним Државама они који имају преко 65 година представљају око 12 процената становништва, а у Јапану отприлике 11 процената. Број Американаца који имају преко 85 година повећао се са 700 000 у 1953. на 2 100 000 у 1978. Заиста, око 50 000 Американаца и неких 3 700 Канађана има сто година или више!

Мада стари воде продуктивнији живот него што су то чинили у прошлости, позне године су увек покварене смањењем извесних способности. Слух, вид, затегнутост мишића и покретљивост, све је то погођено док особа стари. Неки стари пате од усамљености и чак сенилности. Други сматрају да губе своју привлачност и постају депресивни.

То како се особа прилагођава процесу старења често одређује нечију срећу или недостатак ње. Кад неко каже: „Престар сам да то урадим“, понекад је став, више него било која физичка ствар, оно што затвара врата могућим активностима.

Један младић је показао знатан увид када је рекао: „Мени изгледа стар свако ко престаје да живи пуним животом, ко не воли и више не налази задовољство у животу. Стварно није могуће одредити које су године ’старе‘ пошто има тинејџера који остављају утисак да су стари, а ипак има пензионера који остављају утисак да су млади.“

Стари а ипак срећни и задовољни

Позне године живота за неке су се, на известан начин, показале као златне године. Ове срећне старије особе уживају слободу од притисака и ограничења сталног запослења. За њих старост значи више времена да се радују својим унуцима. Они схватају да њихова срећа не зависи од тога шта други мисле о њима. Могу се осећати слободнијим да изнесу своје мишљење и могу бити опуштенији и задовољнији.

Осим тога, овакве особе могу гледати иза својих личних потреба и пронаћи радост у добровољном помагању онима у потреби. Помажу слепима читајући им, воде сирочад на путовања или пак помажу неспособнима да боље мисле о себи. Други уче нове вештине и раде ствари које нису могли радити док су подизали породицу или зарађивали за живот. Славна америчка сликарка Грендма Мозиз започела је своју сликарску каријеру у својим позним 70-им и завршила 25 слика након своје 100. године!

Наравно, особа не мора радити необичне ствари како би постигла радост. У својој 86. години, светски позната позоришна глумица, коментарисала је: „Сада се најбоље проводим! У тим годинама? питате се. Предност тога што сам у овој етапи мог живота јесте у томе што не гледам ни уназад ни унапред — више од неколико дана одједном. Једноставно уживам у садашњости.“ Додала је: „Да бисте добро мислили о себи, о свом животу, не морате бити на насловној страни или зарадити милион долара.“

Друга предност старости је мудрост и искуство што се обично стичу успут. Да ли цените ова преимућства? Једна жена која их цени рекла је: „Ценим мудрост коју сам стекла током година. Научити шта је стварно важно помогло ми је да изађем на крај са животним проблемима. У ствари, многе млађе жене од мене траже савет. Обично касније кажу: ’Тако ми је драго што сам разговарала с тобом. Никада раније нисам размишљала о томе на тај начин.‘ Не бих то мењала ни за шта. Тако сам захвална што могу бити од помоћи, а нарочито млађима.“

Гледиште о старима

Некад су стари били веома поштовани и њихов савет се слушао. У многим земљама то се променило. Сада се стари често игноришу па чак и злостављају. То је жалосно, пошто стари представљају богат извор мудрости и искустава које млади могу црпсти на своју корист. Наравно, ово не даје за право старијима да се мешају у живот других.

На срећу, у неким културама старима се још увек одаје дужно поштовање. На пример, у Јапану и у већини афричких земаља, они често остају језгро породичне и племенске заједнице. У Абхаској Републици, у Грузији, у бившем Совјетском Савезу, где људи обично живе више од сто година, млађе генерације поштују стогодишњаке. Реч старих се често сматра законом у породици.

Када млади користе овај извор мудрости, породична заједница извлачи корист. Може постојати посебан однос између баки и дедова и унучади. Кроз ову узајамну привлачност двеју старосних група, деца се често уче стрпљивости, самилости, уживљавању и поштовању према старијима. Када изгубе овај контакт, млади могу бити негативно погођени.

Како желе да се поступа према њима?

Стари желе да буду поштовани. Њима је потребно да доносе одлуке и да имају осећај да управљају својим животом. Иако се њихове физичке способности смањују с годинама, они који одржавају свој ум активним често остају ментално бистри. Истина, можда не размишљају брзо као кад су били млађи или не уче тако брзо нове ствари. Али не треба их гурнути по страни и узурпирати њихову улогу у породици, нити треба да други преузимају кућне послове које би старији више волели да ураде сами. Ако бисмо то радили то би их фрустрирало и обесхрабрило и учинило да се осећају неадекватним, па чак и бескорисним.

Продуктивна активност за старе је битна; помаже им тиме што им даје осећај вредности. Значајно је да стогодишњаци у Абхаској Републици често имају многе свакодневне послове које обављају, као што су рад на пољима, храњење живине, прање веша, чишћење куће и брига око мале деце — што све без сумње доприноси њиховој дуговечности. Заиста, кад стари обављају смисаон посао, они цветају. Зашто? Зато што имају сврху у животу.

Чак и кад су стари онеспособљени као последица капи или других болести, они још увек желе да се према њима поступа с достојанством. Не цене да их ућуткују или грде као децу. Ако не могу да говоре, они обично могу чути а њихова осећања су разумљиво осетљива. Понекад, због претераног узимања лекова, могу изгледати сенилно док у стварности нису. Тако уживљавање више од било које друге емоције може бити кључ за правилну бригу о њима.

Пошто стари могу бити ограничени на своје домове, њима је потребно да осећају да нису заборављени. Они су захвални посетиоцима. Како је само жалосно кад чланови хришћанске скупштине пропуштају да посете или позову онеспособљеног старијег члана који је у прошлости можда знатно допринео ширењу дела Краљевства! Стварно, за такве посете или телефонске позиве треба релативно мало времена и труда у односу на корист коју могу представљати за старије!

Међутим, без обзира како други поступају према њима, много зависи од тога како стари гледају на себе. Као што је седамдесетпетогодишња жена изјавила: „Ствар која ме стварно гура напред је то што увек имам нешто да радим. Не бих могла да функционишем да нисам имала планове и циљеве. Наравно да имам физичке проблеме. Али има их и већина људи мојих година.“

Стари треба да избегавају да постану хронични жалиоци и да не сарађују. Ово можда није лако урадити када особа пати. „И поред тога што имам физичке проблеме“, каже један старији човек, „моје болести нису умањиле моју радост у живљењу. Мислим да је став од примарне важности. Искуство живљења свих ових година било је обогаћујуће за мене. И сматрам да је кључ да се остане млад дружење с младим људима. Они извлаче корист из моје мудрости а ја користим њихову енергију. Видите, ја сам заиста млад у срцу.“

Шта се може урадити?

Ако сте млади, да ли је потребно да побољшате ваше гледиште о старости и ваше поступање према старима? Ако сте стари, зашто себи не поставите питања наведена у пропратном оквиру? Постоје ли ствари које можете урадити да побољшате вашу ситуацију?

Уколико на сва питања потврдно одговорите, ретко ће вам мањкати пријатељи, стари или млади. Други ће свакако желети да буду око вас. Најбоље од свега, уживаћете у вашем сопственом друштву и сазнаћете да живот, у било којим годинама, може бити интересантан и испуњен.

[Оквир на 16. страни]

Самоиспитивање за старе

◻ Гледам ли на будућност с надом?

◻ Јесам ли још увек знатижељан и горљив да научим нове ствари?

◻ Покушавам ли да останем што је могуће активнији?

◻ Прихватам ли сваки дан онако како долази и чиним ли потребна прилагођавања?

◻ Јесам ли весео и охрабрујућ у присуству других?

◻ Покушавам ли да одржим свој смисао за хумор?

◻ Једноставно речено — старим ли достојанствено?

[Слика на 15. страни]

Да ли посећујете старе?