Гледиште Библије
Да ли је битно шта верујете?
„ЧОВЕК ВИШЕ ВОЛИ ДА ВЕРУЈЕ У ОНО ШТО ВИШЕ ВОЛИ ДА ЈЕ ИСТИНИТО.“ — ФРАНСИС БЕКОН, 1561-1626, ЕНГЛЕСКИ ЕСЕЈИСТА И ДРЖАВНИК
ШТО се тиче религиозних доктрина, многи људи сматрају да све док особа искрено верује да ’тамо горе постоји Неко‘ и док воли свог ближњег, стварно није битно шта још верује. Неки могу гледати на конфликтна мишљена која заступају религиозне групе у вези с Богом, његовом намером и начином обожавања и закључити да су разлике само површне, као различити стилови одеће коју носи исти човек. Могу чак сматрати да су они који праве велико питање од таквих разлика потпуно промашили дух правог хришћанства.
Писмо потврђује да нису сви разговори о религиозним наукама вредни. На пример, у својим надахнутим писмима Тимотеју, апостол Павле је указао на људе који подстичу „залудне распре“. Павле их је описао као оне који имају „болест залудних препирања и празних речи“ (1. Тимотеју 6:4, 5). Поучио је Тимотеја да се ’чува лудих и празних запиткивања, знајући да од њих долазе свађе‘ и да поучи скупштине „да се избегну препирања која не служе на корист“ (2. Тимотеју 2:14, 23). Многе религиозне дебате у наше време одговарају овом опису и показују се као бесмислено траћење времена.
Да ли ово онда значи да су сви разговори о религиозним веровањима бесмислени? Па, сигурно нећемо сасвим одустати од ношења одеће једноставно због тога што нека одећа није прикладна за ношење, зар не? Зашто онда одустати од целокупног предмета религиозних веровања сматрајући га неважним само зато што нека доктринарна питања нису вредна разматрања? Контекст горе наведених Павлових речи показује да је он питање доктрина сматрао питањем од виталног значаја. Он је више пута упозоравао да погрешне науке могу довести до тога да особа буде одведена од вере и поучио је Тимотеја да ’препоручи некима да не уче другу науку‘ (1. Тимотеју 1:3-7; 4:1; 6:3-5; 2. Тимотеју 2:14-18, 23-26; 4:3, 4). Наравно, он не би дао такве недвосмислене изјаве да није било важно шта су ти хришћани из првог века веровали.
Чему онда савет чувати се расправа о доктрини? То је било зато што су у Павлово време извесни људи — које је он описао као оне „који имају ум изопачен и немају истине“ — покретали доктринарна спорна питања искључиво с намером да сруше веру других (1. Тимотеју 6:5). Само што се тиче питања која су покретали они покварени људи Павле је саветовао Тимотеја да избегава разговоре о религиозним веровањима.
Да ли веровања утичу на понашање?
Неки би ипак могли питати да ли наша религиозна веровања имају пуно утицаја на то какви људи постајемо — на наше личне особине и понашање. Они могу на веровања и понашање гледати као на две раздвојене и неповезане ствари, као на јакну и панталоне које се могу комбиновати или усклађивати по укусу оног ко их носи. Међутим, у Библији су веровања и понашање више налик оделу које долази само као усклађен комплет.
Библија открива директну везу између тога шта ми верујемо и каква врста људи постајемо. Самоправични фарисеји Исусовог доба били су пример погрешно вођених веровања која утичу на понашање (Матеј 23:1-33; Лука 18:9-14). С друге стране, Колошанима 3:10 саветује: „обуците новога [човека], који се обнавља у познању [„тачном спознању“, NW], по обличју онога који га је створио.“ Запазите да је снага да се води побожан живот повезана с поседовањем тачног спознања Бога.
Грчки израз преведен „тачно спознање“, који се појављује 20 пута у хришћанским Грчким списима, односи се на право, тачно или потпуно спознање. Грчки научник Натанијел Кулвервел (Nathanael Culverwel) описује га као постајати „боље упознат са оним што сам знао од раније; правилније посматрање предмета који сам раније гледао с даљине“. Онако како јувелир испитује драги камен да би проценио његове особине и вредност, тако један хришћанин мора испитивати Божју Реч да би дошао до правог, тачног и потпуног спознања Бога коме служи. Ово укључује упознавање Божје личности, његових намера, његових мерила и свих наука које чине „пример здравих речи“ — далеко од пуког веровања да ’тамо горе постоји Неко‘ (2. Тимотеју 1:13).
Један пример врсте плода који настаје кад неко познаје Бога само из далека забележен је у првом поглављу надахнутог писма Римљанима. Тамо се указује на извесне људе који „познавши Бога,... не мараху да познају [„тачно спознају“, NW] Бога“. О последицама њихових погрешних веровања причао је апостол Павле: „Бог предаде уму њиховоме поквареноме, да чине што не ваља, пуни будући сваке неправде, злоће, блуда, лакомства, пакости; пуни зависти, убиства, свађе, лукавства, злоћудности; клеветници, опадачи, недушевни, Богу мрски, силеџије, хвалише, охоли, измишљачи зла, непокорни родитељима, неразумни, неверни, нељубазни, непримирљиви, немилостиви“ (Римљанима 1:21, 28-31).
Неоспорно, веровања која су ови људи имали директно су утицала на њихову способност да воде хришћански живот. Тако и данас, веровања и понашање могу се упоредити са одећом без шавова, сатканом тако да се не може раздвојити. Стога је неопходно да сви који желе да стекну Божју наклоност засигурају да су њихова религиозна веровања истински тачна, чврсто заснована на Божјој Речи. Јер „[Бог] хоће да се сви људи спасу, и да дођу до познања [’тачног спознања‘, NW] истине“ (1. Тимотеју 2:4).
[Слика на 28. страни]
Самоправичност фарисеја је одражавала његова веровања