Где је сида пандемијска

ЗА МАЊЕ од 15 година, сида је надвила своју сенку над сваким континентом на земљи. За само неколико година, ова биолошка бомба експлодирала је до пандемијских размера. СЗО (Светска здравствена организација) процењује да се широм света 5 000 људи инфицира сваког дана. То је више од три човека сваке минуте! Земље које су највише погођене јесу сиромашне земље, земље такозваног света у развоју. СЗО је предвидела да ће ове земље, до 2 000. године, бити одговорне за 90 посто свих ХИВ инфекција и коначно 90 посто свих случајева сиде.

Они који су најтеже погођени

Роуз је имала 27 година и била је удата, с троје деце, кад се њен муж изненада разболео. Умро је неколико месеци касније. Узрок смрти њеног мужа није био сигуран у то време. Лекари су дијагностицирали туберкулозу. Рођаци су рекли да је био омађијан. Рођаци њеног мужа почели су да разграбљују Роузино имање. Његови рођаци су на силу узели њену децу док је она била напољу. Роуз је била присиљена да се врати у своје село. Две године касније добила је нападе повраћања и дијареје. Тада је схватила да је њен муж умро од сиде и да је и она била инфицирана. Роуз је умрла три године касније, у старости од 32 године.

Трагичне приче као што је ова сада су уобичајене. У неким областима целе породице и чак села бивају збрисана.

„Највећи здравствени проблем нашег времена“

Владе у земљама у развоју озбиљно су хендикепиране када покушавају да изађу на крај. Због недостатка финансијских извора и присутности других хитних и скупих приоритета, сида се показује да је пословичка кап која прелива чашу. Светска рецесија, несташице хране, природне катастрофе, ратови, културни обичаји и празноверја само повећавају проблем. Пружање специјалне неге која укључује опрему и лекове за честе инфекције оболелих од сиде скупо је. Многе велике болнице сада су пренатрпане, запуштене и с недовољно особља. Већина пацијената са сидом сада се шаље кући да умре како би се направило места за растући број других потребитих пацијената. У повезаности са сидом јесте алармантан пораст у секундарним инфекцијама као што је туберкулоза. Неке земље су известиле да су се смртни случајеви од туберкулозе удвостручили у последње три године, и да до 80 посто болничких пацијената са сидом има туберкулозу.

Друштвени утицај сиде

Пандемија сиде утиче не само на систем здравствене неге већ и на све секторе економије и друштва. Скоро 80 посто оних који су инфицирани имају између 16 и 40 година, најпродуктивнија старосна група у друштву. Већина оних који зарађују за породицу јесу у овом старосном оквиру. Већина породица зависи од њих, али пошто се они разболе и на крају умру, веома млади и старији остављени су без подршке. У било ком афричком друштву, када родитељи детета умру, дете се традиционално усвоји и прихвати у ширем породичном кругу. Међутим, када родитељи данас умру, деде и баке или други рођаци који су живи често су престари или већ оптерећени покушавајући да се старају за потребе сопствене деце. Ова ситуација доводи до кризе са сирочади и повећања у броју деце бескућника. СЗО предвиђа да ће до краја овог века само у супсахарској Африци, преко 10 милиона деце бити сирочад.

Жене налазе да је бич сиде дупло мучан и тегобан. Жене су те које се првенствено позивају да обезбеде 24-часовну медицинску негу дневно, потребну онима који су болесни и умиру — поврх свих осталих кућних дужности које морају да изврше.

Шта се чини

Почетком 1980-их, многи државни службеници под предрасудом срамоте која је повезана са сидом и несвесни којом ће се брзином она ширити, били су равнодушни и безбрижни. Међутим, 1986. угандска влада је објавила рат сиди. Током последњих девет година, Уганди се приписује да има „најновије напоре за сузбијање сиде развијене до сада“.

Данас у Уганди има преко 600 националних и интернационалних организација и агенција које се баве покушавањем да се контролише ширење сиде. Ове хуманитарне агенције су по целој земљи поставиле једну мрежу центара за образовање у вези са сидом. Пажња људи скреће се на то да је јавност свесна бича сиде кроз драме, игре, песме, радио и ТВ програме, новине и телефон. Заједно с кућном негом и материјалном помоћи, обезбеђује се саветовање за оне са сидом као и за удовице и сирочад.

Међу Јеховиним сведоцима, на бригу за сирочад и удовице гледа се као на део хришћанског обожавања (Јаков 1:27; 2:15-17; 1. Јованова 3:17, 18). Скупштина не преузима одговорност чланова породице да брину за своје. Али ако нема блиских чланова породице или ако сирочад и удовице једноставно нису у стању да се старају за себе, скупштина им љубазно прискаче у помоћ.

На пример, Џојс је била Јеховина сведокиња која је живела у Кампали, главном граду Уганде. Она је била жртва сиде и умрла је у августу 1993. Пре него што је умрла написала је следећи извештај: „Одрасла сам као протестант и касније сам се удала за католика. Међутим, могла сам да видим многе из моје цркве како се понашају неморално, и тако сам престала да идем. Моја најстарија сестра је проучавала Библију с Јеховиним сведоцима, и када је дошла у посету, причала ми је о стварима које је учила из Библије.

„Мој муж се веома много противио мом проучавању Библије. Чак су и моји родитељи почели да ми се противе, нарочито мој отац. Ово противљење се наставило две године, али то ме није обесхрабрило, пошто сам била уверена да сам сазнавала истину. Кад сам свом мужу рекла да желим да се крстим, он је био бесан. Физички ме је злостављао и рекао ми да идем из куће. Тако сам отишла и живела сама у једној малој изнајмљеној соби.

„Нешто касније мој муж ме је замолио да се вратим. Недуго након што сам се вратила почео је да слаби и бива болешљив. Била сам изненађена, пошто је он увек имао тако добро здравље. На крају смо схватили да има сиду. Умро је 1987. Тада сам била општи пионир [пуновремени јеванђелизатор], и чак иако сам сада била удовица с петоро деце, ја сам наставила с пионирском службом.

„Четири године касније, 1991, схватила сам да сам добила сиду од свог мужа. Почела сам физички да пропадам и патила сам од осипа коже, наглог губитка тежине и сталних напада грипа. И даље сам наставила да пионирим и водила сам 20 библијских студија, али пошто ми је снага попуштала, морала сам да их смањим на 16. Седам од ових студената на крају се крстило.

„Никада се нисам осећала изоловано или депресивно, пошто ми је скупштина била права подршка. На крају, морала сам да пропустим неке састанке због физичке слабости. Браћа су их снимала за мене на аудио-касетама, и ја сам се непрекидно хранила духовно. Скупштинске старешине су сачиниле списак тако да су се моје духовне сестре могле смењивати служећи мојим потребама и чак остајући поред мене преко ноћи. Једна ствар ипак ме је секирала — моја деца. ’Шта ће бити с њима кад ја одем?‘ питала сам се.

„У Африци имање мртве особе често узму рођаци, тако да сам се стално молила Јехови у вези с тим. Одлучила сам да продам своју кућу и изградим мање јединице за изнајмљивање тако да би моја деца увек имала место да живе и неки редовни доходак. Браћа у скупштини су продали моју кућу за мене и уредили да купе један други комад земље, и изградили су те јединице за мене. Ја сам живела у једној од њих и осећала сам спокој знајући да ће моја деца бити збринута.

„Моји рођаци су били веома љути што сам продала кућу, и повели су законску битку против мене. Још једном, браћа су ми помогла и позабавила се том ствари уместо мене. Добили смо тај правни случај. Иако се сада осећам много слабије, Јеховина организација пуна љубави и нада Краљевства ме подржавају. Због мог стања сада сам примљена у болницу. Још увек имам своје духовне сестре поред себе које се брину за моје потребе дан и ноћ, пошто болница не може да обезбеди адекватну храну и постељину.“

Након што је провела шест месеци у болници, Џојс је била послата кући. Два дана касније је умрла. За њено петоро деце сада брине једна сестра пионирка у тој скупштини која такође има троје своје деце.

Решење

У Уганди, где је сида већ пандемијска, председник Јовери Кагута Мусевени је изјавио: „Верујем да је најбољи одговор на претњу коју представљају сида и друге сексуално преносиве болести, да јавно и отворено реафирмишемо уважавање, поштовање и одговорност коју свака особа дугује свом ближњем.“ Укратко, постоји потреба за повратком на моногамну моралност унутар брачног уређења. Свако се слаже да је то једини начин да се буде сигуран и једини начин на који се сида може контролисати. Међутим, мало њих верује да је такво морално мерило достижно.

Јеховини сведоци су међу онима који не само да верују да је таква моралност могућа већ је и практикују. Надаље, они верују, као што је веровала и Џојс, у Божје обећање о новим небесима и новој земљи у којима правда треба да станује (2. Петрова 3:13). У свету очишћеном од свег зла, Јехова Бог ће тада испунити обећање забележено у Откривењу 21:4: „Он ће отрти сваку сузу од очију њихових и смрти неће више бити, ни жалости ни вике, ни болести неће више бити, јер првих ствари нестаде.“

[Слика на 27. страни]

Отац вози свог сина, који је умро од сиде, да га сахрани

[Извор]

WHO/E. Hooper