Последице еволуционе теорије

НА ПОЧЕТКУ 19. века, религија и наука су имале прилично пријатељски однос. Само две године пре него што је објављено Порекло врста, Луис Агасиз, биолог и професор Харварда, написао је да живи свет указује на „претходно смишљање, мудрост, величанственост“ и да је једна од главних сврха природне историје да анализира „помисли Створитеља свемира“.

Агасизово гледиште није било неуобичајено. Многи људи су науку и религију сматрали за компатибилне. Научна открића су често схватана као доказ о Величанственом Створитељу. Али између науке и религије развијао се суптилни процеп.

Скептицизам хвата корене

Публикација Чарлса Лајела, Principles of Geology, чији се први том појавио 1830, бацила је сумњу на библијски извештај о стварању. Лајел је тврдио да је немогуће да се стварање одиграло у шест дословних дана. Физичар Фред Хојл је написао: „Лајелове књиге су у великој мери одговорне за убеђивање света уопште да постоји могућност да Библија није у праву, макар у неком погледу, што је до тада била незамислива помисао.“a

Тако је положен темељ за скептицизам. У мислима многих, Библија и наука се више нису могле сложити. Суочени са избором, многи су се одлучили за науку. „Лајелови радови су прва поглавља Старог завета ставили под сумњу“, писао је Фред Хојл, „а Дарвинова књига је била ту да их наследи.“

Порекло врста је дошло у погодно време за оне који нису желели да прихвате Библију, Реч Божју. Између човека и науке већ је цвала романса. Занесена јавност била је придобијена обећањима и достигнућима науке. Попут галантног просца, наука је човека обасула новотарским поклонима: телескопом, микроскопом, парном машином и касније електрицитетом, телефоном и аутомобилом. Технологија је већ потхрањивала индустријску револуцију која је обичном човеку обезбеђивала беспримерне материјалне предности.

Као контраст томе, религија се схватала као препрека ка напретку. Неки су сматрали да она људе држи у отупелости, неспособне да држе корак с брзим напрецима науке. Атеисти су почели гласно и одважно да објављују своја гледишта. Заиста, као што је написао Ричард Докинс „Дарвин је омогућио да се буде интелектуално задовољан атеиста.“ Наука је постајала нова нада човечанства за спасење.

Испрва, религиозне вође су се супротстављале теорији еволуције. Али како су деценије пролазиле, свештенство је уопште попустило популарном гледишту, прихватајући мешавину еволуције и стварања. Један наслов из 1938. у часопису New York Times објавио је: „Извештај Енглеске цркве подржава еволуционистичку идеју о стварању.“ Овај извештај, од стране комисије под надбискупом Јорка, изјавио је: „Из две приче о стварању у Постању I и II не може се извући никакав приговор теорији еволуције, јер уопштено постоји слагање међу образованим хришћанима да су оне митолошке по пореклу и да је њихова вредност за нас симболична пре него историјска.“ Та надбискупова комисија је закључила: „Можете мислити шта год желите и још увек бити хришћанин.“

За многе, такви покушаји да се Библија помири са еволуцијом само су разводнили веродостојност Библије. Они су резултовали широко распрострањеним скептицизмом према Библији, и он још и данас постоји, чак и међу неким религиозним вођама. Типични су коментари једног епископалног бискупа у Канади који је тврдио да је Библија била писана у преднаучном добу и да због тога рефлектује предрасуде и незнање. У погледу Исусовог рођења и ускрсења, он је рекао да Библија садржи „историјске грешке“ и „дрска претеривања“.

Тако су многи, укључујући и чланове свештенства, били брзи да не верују Библији. Али куда је водио такав скептицизам? Какве су алтернативне наде понуђене? Са ослабљеном вером у Библију, неки су се поуздали у филозофију и политику.

Последице филозофије и политике

Порекло врста је понудило нови поглед на људско понашање. Зашто један народ успева да порази други? Зашто једна раса преовладава над другом расом? Порекло врста, са својим нагласком на природном одабирању и опстанку најприлагођенијих, пружило је објашњења која су покренула филозофе 19. века.

Фридрих Ниче (1844-1900) и Карл Маркс (1818-1883) били су филозофи који су имали снажан утицај на политику. Обојица су били опчињени еволуцијом. „Дарвинова књига је важна“, рекао је Маркс, „и служи ми као природна научна основа за класне борбе у историји.“ Историчар Вил Дурант је Ничеа назвао ’Дарвиновим сином‘. Књига Philosophy—An Outline-History сажела је једно од Ничеових уверења: „Јаки, одважни, заповеднички настројени, поносни, најбоље се уклапају у друштво које долази.“

Дарвин је веровао — и то написао у једном писму пријатељу — да ће у будућности „више цивилизоване расе одстранити безброј нижих раса широм света“. Као преседан он је употребио европско поробљавање других и приписао то „борби за опстанак“.

Моћни су били брзи да се ухвате за такве изјаве. Х. Велс је написао у делу The Outline of History: „Надмоћни људи су на крају деветнаестог века веровали да су надвладали уз помоћ борбе за опстанак, у којој јаки и препредени поражавају слабе и лаковерне. И они су надаље веровали да морају бити јаки, енергични, немилостиви, ’практични‘, еготистични.“

Тако је „преживљавање најприлагођенијих“ попримило филозофска, друштвена и политичка значења, често до апсурдних размера. „За неке је рат постао ’биолошка потреба‘“, казала је књига Milestones of History. И ова књига је приметила да су током наредног века „дарвинистичке идеје обликовале саставни део Хитлерове доктрине о расној супериорности“.

Наравно, ни Дарвин, нити Маркс, а ни Ниче нису поживели да виде како ће се њихове идеје применити — или погрешно применити. Заиста, они су очекивали да ће борба за опстанак побољшати човеков начин живота. Дарвин је у Пореклу врста писао да „ће сви телесни и ментални дарови тежити да напредују ка савршенству“. Свештеник и биолог двадесетог века, Пјер Тејар де Шардан, сложио се с тим, теоретишући да ће се коначно догодити једна ’еволуција умова читаве људске расе; свако ће хармонично радити ка једноме циљу‘.

Деградација, а не побољшање

Да ли видите да се такво побољшање догађа? Књига Clinging to a Myth коментарисала је о Де Шардановом оптимизму: „Де Шардан мора да је био прилично забораван што се тиче историје проливања људске крви и расистичких система какав је апартхејд у Јужној Африци. Он звучи као човек који не живи у овом свету.“ Уместо напредовања ка јединству, човечанство је у овом веку доживело расне и националне поделе у беспримерној размери.

Нада коју је износило Порекло врста, да ће човек напредовати ка савршенству, или у најмању руку да ће се побољшати, врло је неостварена. А та се нада с проласком времена и даље удаљава, јер је од времена општег прихватања еволуције људска породица пречесто падала у варварство. Осмотрите следеће: више од 100 милиона људи убијено је у ратовима овог века, отприлике 50 милиона само у Другом светском рату. Такође узмите у обзир етничке покоље на таквим местима као што су Руанда и бивша Југославија.

Да ли се тиме жели рећи како у прошлим вековима није било ратова и бруталности? Не, сигурно их је било. Али прихватање теорије еволуције, тог бруталног менталитета борбе за опстанак, те идеје о преживљавању најприлагођенијих, није служило да се човекова судбина побољша. Дакле иако се еволуција не може кривити за све човекове бољке, она је помогла да људска породица буде гурнута у још већу мржњу, криминал, насиље, неморал и деградацију. Пошто је широко прихваћено да су људи потекли од звери, не изненађује што све више и више људи поступа попут звери.

[Фуснота]

[Истакнути текст на 6. страни]

’Дарвинова књига ми служи као природна научна основа за класне борбе у историји‘ — Карл Маркс

[Истакнути текст на 6. страни]

’Више цивилизоване расе одстраниће ниже расе‘ — Чарлс Дарвин

[Извор слике на 6. страни]

U.S. National Archives photo

[Извор слике на 6. страни]

Copyright British Museum