Продирање у мистерије сеобе

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ ШПАНИЈЕ

ПОСТОЈИ једна стара песма која говори о ластама које се враћају у стару мисију Сан Хуан Капистрано у Сан Хуан Капистрану, у Калифорнији, САД. Каже се да се оне, 19. марта сваке године, непогрешиво враћају у своја тамошња гнезда.

Европске ласте се држе сличног распореда. Једна шпанска изрека предвиђа да ће се 15. марта још једном чути песма ласте.

Сеоско становништво на северној хемисфери увек је поздрављало повратак ласте, традиционалног весника пролећа. Али, неки знатижељни су се такође питали где су оне биле током свог зимског одсуства. Неки су мислили да су зимовале. Други су сугерисали да су одлазиле на Месец — неко је израчунао да су могле одлетети тамо за два месеца. Један шведски надбискуп из 16. века тврдио је да ласте проводе зиму испод воде, шћућурене заједно на дну језера̂ и мочвара. Његова расправа је чак садржавала једну илустрацију која је приказивала рибаре како вуку мрежу пуну ласта. Ма како данас необично могу изгледати те замисли, показало се да је истина чудна скоро као научна фантастика.

Орнитолози су у овом веку ставили прстенове на хиљаде ласта. Мали, али значајан проценат тих птица с прстеном пронађен је у својим зимским боравиштима. Иако то изгледа немогуће, ласте из Британије и Русије пронађене су како заједно зимују хиљадама километара од свог дома — на крајњем југоисточном врху Африке. Неке од њихових северноамеричких другарица лете на југ чак до Аргентине или Чилеа. А ласте нису једине птице које полазе на таква епска путовања. Стотине милиона птица из северне хемисфере зимује на јужној хемисфери.

Орнитолози су били задивљени откривши да тако мала птица као што је ласта може да начини кружно путовање од 22 500 километара пре него што се следећег пролећа врати на исто гнездо. Познавање локације где су отишле ласте поставило је још више замршених питања.

„Ласто, зашто напушташ своје гнездо?“

Шта птицу наводи да путује на други крај планете? Или, као што каже једна шпанска изрека, „Ласто, зашто напушташ своје гнездо?“ Због хладноће или да би пронашла храну? Одговор би несумњиво пре био њихова потреба за поузданом залихом хране него налет зимског времена, пошто се многе мале птице које тешко преживљавају хладне зиме не селе. Али, сеоба птица није само неко лутање у потрази за храном. За разлику од људских селилаца, птице не чекају да време буде лоше па да онда крену.

Научници су открили да је краћи дан оно што активира нагон за сеобу. У јесен заробљене птице постану немирне кад се дневно светло смањује. То је случај чак и кад се тај ефекат створи вештачки и кад су птице одгајали истраживачи. Птица у кавезу се чак окреће у правцу за који инстинктивно зна да би тамо кренула у току своје сеобе. Очигледно је да је нагон за сеобу у одређено време године и у извесном правцу урођен.

Како птице успешно управљају својим летом на великим удаљеностима? Многе се селе преко једноличних океана и пустиња и то чине како дању тако и ноћу. Код неких врста, младе птице путују саме без помоћи искусних одраслих птица. Оне се некако држе своје руте упркос олујама или бочним ветровима.

Навигација — посебно преко огромних океана или пустиња — никако није лака. Човеку је било потребно хиљаде година да овлада њом. Кристофер Колумбо се несумњиво никада не би одважио да отплови тако далеко преко океана без навигационих помагала као што су астролаб и магнетски компас.a Чак и у том случају, при крају његовог првог путовања управо су му птице показале пут до Бахама. Држећи се обичаја древних морепловаца, он је променио курс према југозападу кад је опазио копнене птице селице како лете у том правцу.

Успешна навигација захтева систем за одржавање сталног курса и такође средство за одређивање положаја. Једноставно речено, морате знати где сте у односу на своје одредиште и којим правцем да кренете да бисте тамо стигли. Ми људи нисмо опремљени да обавимо такав задатак без алатки — али птице очито јесу. Научници су стрпљиво састављали податке који бацају светло на то како птице одређују исправан правац којим да лете.

Неки одговори

Голубови писмоноше су најбоља „заморчад“ за научнике који су решили да разоткрију мистерије о навигацији птица. Издржљивим голубовима су биле стављене „наочаре“ с мутним стаклима како не би могли да виде специфичне оријентире. Други су били опремљени с магнетским ранцима како би се спречили да за вођење користе земљино магнетско поље. Неки су чак били омамљени док су путовали до тачке где ће бити пуштени, да би се засигурало да не постоји начин да знају којим су путем дошли. Способни голубови су савладавали сваку потешкоћу одвојено, иако их је комбинација извесних препрека спречила да се успешно врате. Јасно је да птице не зависе само од једног навигационог система. Које методе користе?

Експерименти у којима се користи вештачко сунце или ноћ показују да птице могу управљати летом помоћу сунца дању и помоћу звезда ноћу. Шта ако је небо облачно? Птице такође могу одредити руту користећи земљино магнетско поље, као да имају уграђени компас. Да би се вратиле у исто гнездо или исти таван, оне такође морају бити у стању да препознају познате оријентире. Надаље, истраживачи су установили да су птице много осетљивије од људи на звуке и мирисе — иако не знају до које се мере та способност користи за навигацију.

Мистерија „птичје карте“

Иако је све то истраживање много допринело томе да се утврди како птице могу летети неким одређеним правцем, још увек је ту један загонетни проблем. Једно је имати поуздан компас, али да бисте стигли кући, потребна вам је и карта — најпре да утврдите где сте а затим да смислите најбољу руту.

Какве „птичје карте“ користе птице? Како знају где су након што буду однесене на неко непознато место стотинама километара од дома? Како прорачунају најбољу руту, кад према свим спољашњим показатељима немају карте или путоказе да их воде?

Биолог Џемс Л. Гулд каже да птичје „осећање за правац изгледа да ће вероватно задржати свој статус као најнесхватљивија и најинтригантнија мистерија у понашању животиња“.

Ум иза мистерије

Оно што је веома јасно јесте да је сеоба инстинктивно понашање. Многе врсте птица су генетски програмиране да се селе у одређено време године, и рођене су с вештинама и чулима потребним за успешну навигацију. Одакле је дошла та инстинктивна способност?

Разумно је да би та инстинктивна мудрост могла доћи само од мудрог Створитеља, који је могао „програмирати“ генетски код птица. Бог је умесно питао патријарха Јова: „Да л’ се по твом разуму залети јастреб и крила своја на југ шири?“ (Јов 39:29).

Након стотину година интензивног истраживања о сеоби птица, научници сада поштују сићушне мозгове птица. Након што смисле основне руте за сеобу, научници се могу само чудити невероватним даљинама на које путују неке птице. Нараштај за нараштајем, у пролеће и јесен, милиони птица селица прелазе планету. Оне управљају летом помоћу сунца дању или помоћу звезда ноћу. Кад је облачно време користе земљино магнетско поље и брзо науче да препознају познате оријентире. Можда се чак оријентишу помоћу мириса или ултракратких таласа.

Остаје мистерија како „уцртају у карту“ своја путовања. Ми знамо где иду све ласте; не знамо како стижу тамо. Међутим, кад видимо како се ласте окупљају у јесен, можемо само застати да се дивимо мудрости Бога који је омогућио њихову сеобу.

[Фуснота]

[Оквир на 26. страни]

Селице светски шампиони

Удаљеност: Северног лета 1966, једној арктичкој чигри је био стављен прстен у Северном Велсу, у Великој Британији. Децембра те исте године, она се појавила — прилично одговарајуће — у Новом Јужном Велсу, у Аустралији. Прелетела је више од 18 000 километара за шест месеци. Такав подвиг је вероватно сасвим нормалан за арктичке чигре. У току једне године, неке од тих птица редовно облете планету.

Брзина. Америчке златне звиждовке су можда најбрже селице. Неке од ових птица прешле су 3 200 километара океана који раздваја Хаваје од Алеутских острва, на Аљасци, за само 35 сати — просечном брзином од 91 километар на сат!

Издржљивост. Црноглаве сенице из Северне Америке, које су тешке само 20 грама, највећи су маратонски летачи. На свом путовању за Јужну Америку, оне без престанка прелете 3 700 километара преко Атлантика за само три и по дана. Тај испит изванредне издржљивости упоређен је с човеком који 1 200 пута претрчи једну миљу за четири минуте. Тај лет је такође сан за оне који пазе на своју тежину — сеница сагори скоро половину тежине свог тела.

Тачност. Осим ласте, и рода (показана изнад) на гласу је по тачности. Пророк Јеремија је описао роду као птицу која „зна своје време“ и своје време ’кад долази‘ (Јеремија 8:7, ДК). Скоро пола милиона рода још увек пролази кроз Израел сваког пролећа.

Навигационе вештине. За црнокљуног зовоја с острва Ман нема места као што је дом. Једна женка узета из свог гнезда у Великој Британији била је пуштена неких 5 000 километара далеко у Бостону, у САД. Она је прешла Атлантик за 12,5 дана и стигла кући пре авионског писма у коме су били детаљи о њеном пуштању. Тај подвиг је био још више запањујућ зато што те птице никада не прелазе северни Атлантик у својим сеобама.

[Слика на 24. страни]

Рода се сваке године на време враћа на своје гнездо

[Слика на 25. страни]

Сеоба ждралова у типичној V-формацији

[Извор слике на 23. страни]

Фотографија: Caja Salamanca y Soria