Може ли се икоме веровати?

„Он је био један од неколико људи ван породице којима су моји родитељи апсолутно веровали. ... Издавао се за добру и брижну особу која нам никада не би учинила ништа нажао. ... Био је један од неколико људи у мом животу којима сам безусловно веровала.“

ТАКО је једна млада жена описала поверење које је имала у свог породичног доктора. Жалосно је рећи, било је то озбиљно погрешно указано поверење. Од њене 16. године, овај доктор ју је сексуално злостављао. „Лагао ме је и обмањивао“, рекла је судским властима које су тада делиле правду (The Toronto Star).

Поверење посвуда уништено

Поверење, слично прелепом а ипак нежном цвету, лако се може ишчупати и изгазити ногама. Оно се посвуда затире! Мајкл Гејн, који је био секретар једног кардинала и једног надбискупа у Енглеској, рекао је: „Било је некад време кад је свако веровао свештенику. Кад су породице своју децу поверавале њему на старање. Не бих то сада очекивао. Одсечени смо од тог поверења заувек“ (The Guardian Weekend).

Пословни људи варају конкуренцију. Лукави рекламери заводе и искориштавају муштерије. Један окорели службеник је опељешио пензијски фонд своје сопствене компаније, лишавајући своје сараднике њихових уштеђевина. Службеници редовно поткрадају своје послодавце. На пример, један извештај је приметио да „канадски бизнис годишње губи процењених 20 милијарди канадских долара због интерних крађа“ (Canadian Business).

Нису сви политичари недостојни поверења. Али извештаји попут следећег изненађују мало људи: „Две недеље после убиства једне од француских најконтроверзнијих политичарки, полиција цепа на парчиће вео политичке обмане и криминалне завере који је дуго маскирао бизнис владе с медитеранске обале“ (The Sunday Times, Лондон).

Поверење је често пољуљано у блиским односима. Мужеви и жене варају своје супружнике. Родитељи злостављају децу. Деца обмањују родитеље. Кад су архиве Штација, тајне полиције у бившој Источној Немачкој, биле отворене, оне су откриле „преовладавајући систем обмане“ од стране људи који су сматрани пријатељима. У мрежи издајстава, каже један извештај „пипци Штација су се проширили до учионице, проповедаонице, спаваће собе, и чак исповедаонице“ (Time).

У Ирској је један колумниста написао: „Људи које смо поставили на положаје власти су нас лагали, заводили, искоришћавали и злоупотребљавали“ (The Kerryman). Због тога што су тако често били издати, многи људи не верују никоме. Шта можемо учинити да бисмо засигурали да наше поверење не указујемо погрешно? Наредна два чланка ће истражити ово питање.