Незапосленост — зашто?

УВИШЕ земаља многи људи су приморани да се издржавају тиме што многе сате напорно физички раде исцрпљујућим темпом, и чак можда обављају опасан посао за мале паре. Све до недавно многи у другим земљама били су сигурни да ће, кад их једном унајми нека велика фирма или државни одсек, имати осигуран посао све до пензије. Али данас изгледа да више нема предузећа или корпорација које су у стању да понуде пожељно запослење и сигурност на било ком нивоу. Зашто?

Разлози за овај проблем

Хиљаде младих људи не могу чак наћи ни свој први посао — имали универзитетски степен или не. У Италији, на пример, више од једне трећине незапослених јесу особе узраста између 15 и 24 године. Просечна старост оних који већ раде и који покушавају да задрже своје послове расте, те је тако младима теже да се пробију на тржиште рада. Чак и међу женама — које су све више и више присутне на тржишту рада — постоји висока стопа незапослености. Тако се сада један изузетно велики талас нових радника бори да буде упошљен.

Од времена првих индустријских машина, техничке иновације смањују потребу за радницима. С обзиром на дуге напорне смене, радници су се надали да ће машине смањити рад или га чак укинути. Аутоматизација повећава производњу и елиминише многе опасности, али такође смањује број послова. Они који постају сувишни ризикују дугорочну незапосленост осим ако не науче нове вештине.

Ми ризикујемо да будемо преплављени обиљем комерцијалних производа. Неки сматрају да смо достигли границе пораста. Осим тога, уз мање запослених, постоји и мање купаца. Тако тржиште производи више него што се може потрошити. Велики погони изграђени да би се покрили очекивани порасти, пошто више нису економски рентабилни, бивају затворени или преорјентисани. Трендови попут ових жању жртве — оне који постају незапослени. У економском застоју у производњи захтев за радницима се смањује, а послови који се током застоја у производњи изгубе тешко да се икада поново створе током времена експанзије. Јасно је да незапосленост има више узрока.

Друштвена мора

Пошто она може погодити било кога, незапосленост је друштвена мора. Неке земље обезбеђују разноразне механизме за заштиту оних који још увек раде — на пример, скраћену радну недељу са смањеном платом. Међутим, ово може уништити изгледе других који траже посао.

И запослени и незапослени све чешће и чешће протествују због проблема̂ у повезаности с послом. Али док незапослени траже нове послове, они који имају посао покушавају да заштите своју сопствену сигурност — што су два циља која се не поклапају увек. „Они с послом често су позвани да раде прековремено. Они који су напољу остају напољу. Постоји опасност да се друштво може разделити на две групе ... с једне стране, суперзапослени, а с друге, одбачени незапослени, који су скоро у потпуности зависни од добре воље других“, каже италијански часопис Panorama. У Европи, кажу стручњаци, плодове економског раста уживају углавном они који већ раде, пре него они без посла.

Штавише, незапосленост је скопчана са стањем локалне економије, тако да у одређеним државама, као што су Италија, Немачка и Шпанија, постоје огромне разлике између потреба једног подручја и неког другог. Јесу ли радници вољни да науче нове вештине или чак да се преселе у друго подручје или другу земљу? Ово често може бити одлучујући фактор.

Постоје ли икаква решења на видику?

Наде се углавном полажу у економски преокрет. Али неки су скептични и мисле да се један такав преокрет неће десити све до око 2000. године. За друге, опоравак је већ почео, али споро доноси резултате, што је очигледно из недавног пада запослености у Италији. Економски опоравак не мора неопходно да подразумева смањење незапослености. Иако је раст скроман, предузећа више воле да искористе боље особље које већ имају него да запошљавају друге — то јест, постоји „раст без послова“. Надаље, број незапослених често расте брже него број новостворених послова.

Данашње националне економије доживљавају глобализацију. Неки економисти мисле да стварање великих, нових наднационалних трговачких подручја, као што су Северноамерички споразум о слободној трговини (NAFTA), и Азијско-пацифичка економска сарадња (APEC), такође може дати подстрека светској економији. Међутим, овај тренд подстиче велике корпорације да се оснивају тамо где је радна снага јефтинија, с последицом да индустријализоване земље губе послове. Истовремено, радници који нису тако добро плаћени гледају како се њихове ионако већ оскудне зараде смањују. Није никаква случајност што у пуно земаља многи демонстрирају, чак насилно, против оваквих трговачких споразума.

Стручњаци предлажу многе рецепте за борбу против незапослености. Неки су чак контрадикторни, у зависности од тога да ли их предлажу економисти, политичари или сами радници. Има и оних који предлажу давање подстрека фирмама да повећају број особља тиме да се смањи терет пореза. Неки саветују масивну државну интервенцију. Други предлажу другачију расподелу послова и смањивање броја радних часова. То је већ урађено у неким великим фирмама, иако је у прошлом веку радна недеља била систематично смањена у свим индустријализованим земљама а да то није смањило незапосленост. „На дуге стазе“, упорно тврди економиста Ренато Брунет, „свака политика се показује као неефикасна, уз трошкове који надилазе користи.“

„Не треба да се заваравамо“, закључује часопис L’Espresso, „проблем јесте тежак.“ Претежак да би био решен? Постоји ли решење за проблем незапослености?

[Оквир на 8. страни]

Древни проблем

Незапосленост је стари проблем. Вековима су се нехотично људи повремено обрели без посла. Кад је посао једном био завршен, десетине хиљада радника употребљени за велике грађевинске пројекте постали су незапослени — барем док се нису упослили негде другде. У међувремену они су водили прилично несигуран живот, најблаже речено.

Током Средњег века, „иако проблем незапослености у данашњем смислу још увек није постојао“, постојали су незапослени (La disoccupazione nella storia [Незапосленост кроз историју]). Међутим, у тим данима свако ко није радио сматрао се, пре него било шта друго, ништаријом или скитницом. Још у 19. веку, многи британски аналитичари „повезали су незапослене у првом реду с ’битангама‘ и луталицама које спавају на отвореном или ноћу шетају по улицама“, објашњава професор Џон Бернет (Idle Hands).

„Откриће незапослености“ десило се пред крај 19. века или на почетку 20. Основане су специјалне владине комисије да истраже и реше тај проблем, попут Изборног комитета британског Доњег дома основаног 1895. ради „невоље недостатка запослења“. Беспосленост је постала друштвена мора.

Ова нова свесност драматично је расла, нарочито после Првог светског рата. Тај сукоб, са својом френетичном производњом оружја, практично је елиминисао незапосленост. Али с почетком у 1920-им, западни свет се суочио са серијом застоја у производњи који су достигли врхунац у Великој депресији која је започела 1929. и погодила све индустријализоване економије света. После Другог светског рата, многе земље су доживеле нови економски бум, и незапосленост је опала. Али „почеци данашњег проблема незапослености могу се опазити још средином 1960-их“, каже Организација за економску сарадњу и развој. Тржиште рада је доживело нови ударац који су проузроковале нафтне кризе у 1970-им и експлозија компјутеризованих информација са својим последичним отпуштањима. Незапосленост је отпочела немилосрдни успон, пробијајући се чак и у оне канцеларијске и управне секторе који су некада сматрани сигурнима.

[Слика на 7. страни]

Захтевање више послова неће решити проблем незапослености

[Извор]

Reuters/Bettmann