Јесу ли религији одбројани дани?

„Земља [ће] бити пуна познања Господа као што је морско корито пуно воде која га покрива“

ИСАИЈА, ИЗРАЕЛСКИ ПРОРОК ИЗ 8. ВЕКА ПРЕ Н. Е.

ЈЕВРЕЈСКИ пророк Исаија је тако предсказао да ће једног дана сви на земљи бити уједињени у обожавању Свемоћног Бога. Данас, међутим, један такав изглед може се чинити даљи но икад.

На пример, раније у овом веку комунистички револуционари у Русији су веровали да је уништење религије неопходан корак ка ослобађању пролетеријата. Атеизам би, тврдили су, ’ослободио радничке масе од бремена предрасуда и обмана из прошлости‘. До 1939, Стаљин је смањио број отворених православних цркава у Совјетском савезу на 100, у поређењу с преко 40 000 пре 1917.

Хитлер је такође на религију гледао као на препреку на његовом путу ка апсолутној моћи. „Човек је или хришћанин или Немац. Не можеш бити и једно и друго“, једном је изјавио. Он је намеравао да поступно елиминише све облике обожавања које није могао контролисати. У ту сврху, нацисти су створили своје сопствене квазирелигиозне молитве, празнике, крштења и чак погребна служења. Хитлер је био њихов месија, а отаџбина њихов бог. Свако зверство се могло извршити ако је Хитлер то желео.

Јесу ли ово последњи дани религије?

Ни Стаљин а ни Хитлер нису успели у свом хтењу да угуше религију. Али сада је апатија изгледа преузела ову улогу тираније. За истраживаче Библије овај преокрет није изненађење. Апостол Павле је рекао Тимотеју да ће у „последње дане“ људи „више марити за сласти него за Бога“ (2. Тимотеју 3:1-4).

Учи ли Библија да ће ови ’последњи дани‘, обележени равнодушношћу према религији, бити увод за одлазак са сцене целокупне религије? Не. Уместо да прорекне крај целокупне религије, Библија објашњава да ће крива религија — којој је дато симболично име Вавилон велики — доћи своме крају.a Књига Откривења каже: „Један силан анђео узе камен, као велики камен воденички и баци га у море, говорећи: Тако ће са хуком бити бачен Вавилон, варош велика, и неће се више наћи“ (Откривење 18:21).

Међутим, нестанак криве религије неће као последицу имати безбожни свет. Насупрот томе, Псалам 22:28 прориче: „Опоменуће се и обратиће се ка Господу сви крајеви земље, и пред њиме ће се сва поклонити племена народа.“ Замислите само време кад ће се ’сва племена народа‘ ујединити у обожавању јединог истинитог Бога! Под управом Божјег Краљевства ово изузетно обећање имаће славно испуњење (Матеј 6:10). Када то време дође, религија — права религија — пуно ће значити. Али, како сада стоје ствари?

Испуњавање духовне празнине

Духовна празнина која у Европи толико преовладава паралелна је ситуацији Римског царства у првом веку. Историчар Вил Дурант описује како је хришћанство из првог века успешно излазило у сусрет духовној потреби тог времена: „У тај вакуум умирућег паганизма, у хладноћу Стоицизма и поквареност Епикурејства, у свет пун бруталности, суровости, тлачења и сексуалног хаоса, у примирено царство којем изгледа више нису биле потребне особине мушкости или ратних богова, оно је донело нови морал братства, љубазности, пристојности и мира.“

Морални и духовни вакуум у животу људи из нашег времена може се попунити том истом снажном поруком коју су рани хришћани проповедали широм Римског царства. И за њу постоје уши које чују. Многи европљани, иако споља нерелигиозни, још увек осећају да Бог игра важну улогу у њиховом животу. Они можда више не посећују служења традиционалних цркава, а ипак неки своју духовну празнину попуњавају на другом месту.

Хуан Хосе, младић из Палма де Мајорке, у Шпанији, школовао се у једној католичкој школи и до своје 13 године служио као министрант. Сваке недеље је са својом породицом ишао на мису, али је престао да одлази у цркву кад је постао тинејџер. Зашто? „У првом реду, одлажење на мису ми је додијало“, објашњава Хуан Хосе. „Напамет сам знао литургију. Све је изгледало као понављање онога што сам раније чуо. Осим тога, наш парохијски свештеник се често грубо опходио према нама министрантима. И мислио сам да је неисправно да сиромашни људи треба да плаћају свештенику да обави сахрану.

„Још увек сам веровао у Бога, али сам мислио да му могу служити на мој сопствени начин, ван цркве. Заједно с групом пријатеља покушао сам да уживам живот што сам боље могао. Претпостављам да би се могло рећи да је забава постала главна ствар у мом животу.

„Али са 18 година, почео сам да проучавам Библију с Јеховиним сведоцима. Шта су они имали да ми понуде што у цркви нисам нашао? Недвосмислену веру темељену на Библији а не на традицији и ’тајнама‘ које никада нисам могао разумети. Међутим, моја нова уверења значила су за мене велике промене. Уместо да сваки викенд организујем забаве по дискотекама, почео сам да идем од куће до куће како бих са својим ближњима поделио своју новопронађену веру. То што сам активно укључен у помагање другима дало је значење мом животу. Последњих седам година сам пуновремени слуга Јеховиних сведока.“

Не траже само млади да попуне своју религиозну празнину. Антонија, једна старија жена из Екстремадуре, у Шпанији, провела је већи део свог живота „тражећи Бога“, како то она каже. У својим тинејџерским годинама, она је сваког дана одлазила на мису и коначно ушла у један католички манастир, пошто је веровала „да ако се Бог не може наћи у манастиру, онда нигде не може“. Али три године касније напустила је манастир, осећајући се још разочаранија и празнија него раније.

Коначно, кад је била у својим 50-им, постала је Јеховин сведок. „Била сам толико срећна кад су ме Сведоци посетили и одговорили на моја питања из моје сопствене Библије“, објашњава она. „Откако сам постала Јеховин сведок мој живот има сврху. Имам своје проблеме, али се могу носити с њима јер сам сада пронашла истинитог Бога.“

Ова два искуства нису усамљени случајеви. Идући насупрот религиозном тренду, све већи број људи повезује се с Јеховиним сведоцима и утврђује да то што живе по својој вери и проповедају о њој другима пружа значење и сврху њиховом животу.

Права религија је важнија но икад

Иако живимо у времену када многи одбацују религију, било би немудро целокупну религију просудити као безначајну. Истина, у 20. веку људи напуштају празне ритуале и застареле и небиблијске догме, и презиру одлажење у цркву само ради света. Библија, у ствари, препоручује да се клонимо лицемерне религије. Апостол Павле је прорекао да ће током ’последњих дана‘, неки људи имати ’изглед побожности, али ће одбацивати оно што чини силу њезину‘. Такви људи одржавају једну религијску фасаду, али њихово понашање пориче њену ваљаност. Како треба да реагујемо на такво религиозно лицемерје? „Клони се таквих“, саветовао је Павле (2. Тимотеју 3:1, 5).

Али Павле је такође рекао да „религија заиста доноси велике добити“ (1. Тимотеју 6:6, New English Bible). Павле није говорио о било којој врсти религије. Грчка реч која је овде преведена „религија“ јесте еусебија, што значи „оданост или дубоко поштовање према Богу“. Права религија, истинска божанска оданост ’има обећање садашњега и будућега живота‘ (1. Тимотеју 4:8).

Као што горе споменути примери показују, права религија може нашем животу дати значење и помоћи да се с проблемима суочавамо с унутрашњом снагом. И више од тога, права религија гарантује вечну будућност. Вреди ићи за тим обликом обожавања, јер нам се засигурава да ће он коначно ’испунити земљу‘b (Исаија 11:9; 1. Тимотеју 6:11). Без сумње, сада је време када је права религија важнија но икад.

[Фусноте]

[Оквир⁄Слике на 10. страни]

Прича о двема зградама

Шпанија је препуна религиозних грађевина, али ватреност која је некад подупирала изградњу скупих катедрала изгледа да је нестала. На пример, у Мехорада дел Кампу, на периферији Мадрида, гради се једна импресивна католичка црква. Хусто Гаљего Мартинез, бивши бенедиктански калуђер, започео је овај пројекат пре отприлике 20 година. Али та грађевина још увек је празни костур. Мартинез, усамљени градитељ, сада је у својим 60-им, тако да не изгледа вероватно да ће црква икада бити довршена. Међутим, 300 километара на југ, одиграла се једна другачија прича.

„Вера покреће планине“ био је опис локалних новина дводневне изградње Дворане Краљевства Јеховиних сведока у Мартосу, у Хаену у Шпанији. „Како је могуће“, питале су те локалне новине, „да у овом данашњем свету заснованом на себичности, добровољци из разних крајева [Шпаније] несебично допутују у Мартос да би изградили зграду која је оборила све рекорде брзине, савршености и организације?“ У одговору на ово питање, чланак је навео речи једног од добровољаца: „Заслуга лежи једноставно у чињеници да смо ми народ поучен од Јехове.“

[Слике на 10. страни]

Мехорада дел Кампо

Дворана Краљевства у Мартосу