Ко може донети трајан мир?

„Од мачева својих коваће раонике и српове од копаља својих; неће више народ мач на народ вадити нити ће се више боју учити.“

ГОРЊИ текст је из 2. поглавља Исаије, 4. стиха, из Библије. Извештај о људском развоју за 1994, који издаје Програм Уједињених нација за развој (UNDP) цитирао је ове речи, и затим додао: „Изгледало је да је време за ово пророчанство дошло заједно с крајем хладног рата [1990]. Али до сада се то показало као варљива нада.“

Смањивање војног

Један чинилац који помрачује наде у мир јесте тај што промена у међународној политичкој клими није попраћена великим смањењем у војним трошковима. Истина, било је неких редукција. Према подацима УН, глобални војни трошкови су се снизили са 995 милијарди долара у 1987, врхунца свих времена, на 815 милијарди у 1992. Ипак, 815 милијарди долара је огромна свота. Грубо, она је једнака укупном дохотку половине светског становништва!

Још један чинилац који ради против разоружања јесте гледиште да војска може донети сигурност. Тако, чак иако се Хладни рат завршио, многи у индустријализованим земљама тврде да трошкови националне безбедности треба да остану на високом нивоу. Џејмс Вулси, када је био директор Цие, рекао је Конгресу у фебруару 1993: „Убили смо великог змаја [СССР], али сада живимо у џунгли пуној запањујуће разноликих отровница.“

У земљама у развоју високи војни трошкови такође се оправдавају као средство за одвраћање напада од стране земаља које се схватају као могући змајеви и отровнице. Али у ствари, приметио је UNDP, „земље у развоју су водиле мало међународних ратова, и многе своје оружане снаге користе да врше репресију над својим народом“. У ствари, извештај UNDP је објаснио: „У земљама у развоју, шансе за умирање од социјалног занемаривања (од неисхрањености и од спречивих болести) 33 пута су веће него шансе за умирање у рату од спољашње агресије. Ипак, у просеку, постоји отприлике 20 војника на једног лекара. Било како било, више је вероватно да војници умањују личну сигурност него што је повећавају.“

Међународна трговина оружјем

Током Хладног рата, две суперсиле су продавале оружје савезницима како би учврстиле савезништва, добиле војне базе и задржале моћ. Армије многих народа моћно су нарасле. Тренутно, на пример, 33 земље поседују свака по више од 1 000 тенкова за бој.

Сада кад се Хладни рат завршио, политичка и стратешка оправдања за продају оружја постала су мања. Ипак, економски потицаји остају снажни. Треба паре обрнути! Дакле, како домаћи захтев за оружјем опада, произвођачи оружја убеђују своје владе да начин да се сачувају радна места и да привреда остане здрава јесте да се оружје продаје ван земље.

Часопис World Watch коментарише: „Док суперсиле повлаче своје велике нуклеарне пројектиле, парадоксално је што оне хитно траже начине да продају више својих конвенционалних бомби и пушака скоро свакоме ко жели да купи.“ О каквим се свотама ту ради? Према Стокхолмском међународном истраживачком институту за мир, вредност конвенционалног оружја продатог на међународном тржишту у времену од 1988. до 1992. износила је 151 милијарду долара. Највећи извозник биле су Сједињене Државе, које следе земље бившег Совјетског Савеза.

Нуклеарна претња остаје

Шта је с нуклеарном претњом? Сједињене Државе и Совјетски Савез (или његове земље наследнице) потписале су 1987. Споразум о нуклеарном оружју средњег домета и 1991. и 1993. два Споразума о смањењу стратешког оружја (START).

START споразуми су забранили копнене пројектиле који имају више од једне бојеве главе и захтевају да се до 2003. елиминишу скоро три четвртине нуклеарних глава на свим лансирним системима. Али иако је претња нуклеарног Трећег светског рата избледела, остају огромни арсенали нуклеарног оружја — што је довољно да сав живот на земљи уништи неколико пута.

Расклапање овог оружја увећава могућности за нуклеарне крађе. На пример, Русија размонтирава и складишти око 2 000 бојевих глава годишње, добијајући из њих сфере плутонијума величине песнице назване коштице. Бојева коштица, која да би се направила захтева огроман трошак и технологију, јесте кључни састојак у нуклеарној бомби. Пошто су коштице обично обложене слојем челика који зауставља радијацију, схватљиво је да би лопов могао однети једну у свом џепу. Терориста који би добио готову коштицу могао би је обложити уређајем за детонацију како би поново створио изузетно снажну бомбу.

Још једна брига јесте претња од ширења нуклеарног оружја на све више и више земаља. Пет земаља су признате нуклеарне силе — Кина, Русија, Сједињене Државе, Уједињено Краљевство и Француска — а за неколико других земаља мисли се да имају способност да брзо развију нуклеарно оружје.

Како све више и више народа добија нуклеарно оружје, могућност да ће их неко употребити се повећава. Не боје се људи безразложно употребе овог стравичног оружја. Као што то књига The Transformation of War каже: „Њихова снага је толико силна да конвенционално оружје личи на лош виц.“

Разоружање и мир

Али шта ако би се народи заиста отарасили свог сложеног оружја уништења? Да ли би то гарантовало миран свет? Ни у ком случају. Војни историчар Џон Киган примећује: „Од 9. августа 1945. нуклеарно оружје није никога убило. Тих 50 000 000 који су погинули у рату од тог дана, у већини случајева, убијени су јефтиним оружјем, оружјем масовне производње и малокалибарском муницијом, која кошта мало више од транзистора и сувих батерија које су у том истом раздобљу преплавиле свет.“

Недавни пример употребе нискотехнолошког оружја јесте покољ у Руанди, земљи о којој The World Book Encyclopedia (1994) каже: „Већина људи су римокатолици. ... Римокатоличка црква и друге хришћанске цркве управљају већим делом основних и средњих школа.“ Па ипак, у Руанди људи наоружани мачетама убили су и до пола милиона особа. Јасно је, да би се остварио светски мир потребно је нешто више од смањења конвенционалног и нуклеарног оружја. Такође, потребно је нешто друго од учења која пружају светске религије.

Етничка ривалства се повећавају

Садако Огата, високи комесар УН за избеглице, недавно је изјавила: „Баш након Хладног рата мислили смо да ће сви проблеми бити решени. Нисмо схватали да је Хладни рат имао и други аспект — да су суперсиле обезбеђивале ред, то јест присиљавале на ред у својим одговарајућим зонама утицаја. ... Тако сада, после Хладног рата, видимо експлозију далеко више традиционалних, успаваних, врста етничких сукоба, врста какве су постојале можда пре Првог светског рата.“

Артур Шлезингер, историчар и писац, добитник Пулицерове награде, износи сличну мисао: „Једна гарнитура мржњи замењује другу. Попуштање гвозденог стиска идеолошке репресије у Источној Европи и у бившем Совјетском Савезу ослобађа потиснута етничка, националистичка, религиозна и језичка непријатељства која су дубоко укорењена у историју и сећање. ... Ако је 20. век век ратовања идеологија, 21. век почиње као век ратовања етничких група.“

Од 1989. до 1992, према статистици Уједињених нација, била су 82 оружана сукоба, од којих се већина водила у земљама у развоју. Током 1993. веће сукобе су имале 42 земље, а других 37 земаља доживело је политичко насиље. У међувремену, Уједињене нације — с буџетом растегнутим до крајње границе — бориле су се без пуно успеха да остваре мир само у 17 операција. Јасно је да миран свет човечанство мора очекивати с неке друге стране.

Помаљајући проблеми

Уместо да у будућност гледају с оптимизмом, многи све више изражавају зле слутње. Насловна страна фебруарског издања The Atlantic Monthly из 1994. сажима једно предвиђање о наступајућим деценијама: „Државе се распадају под плимским налетима избеглица од еколошких и друштвених катастрофа. ... Ратови се воде око ретких природних богатстава, поготово воде, и сам рат постаје трајан заједно с криминалом, док се наоружане банде бездржавних пљачкаша сукобљавају с приватним безбедносним снагама елита.“

Значи ли то да је трајан мир недостижан? Никако! Наредни чланак показује разлоге због чега с поуздањем можемо гледати у будућност.

[Оквир на 5. страни]

Религија — сила за мир?

Кад народи крену у рат, религије света напуштају учења о миру и братству. У погледу ситуације током Првог светског рата, британски генерал-мајор Франк П. Крозиер је рекао: „Хришћанске цркве су најбољи ствараоци пожуде за крвљу које имамо, и ми их обилно користимо.“

Улога религије у рату вековима је иста. Католички историчар Е. И. Ваткин је обзнанио: „Ма како да је болно признати, ми не можемо у интересу кривих поука или непоштене лојалности порећи или игнорисати историјску чињеницу да су бискупи доследно подупирали све ратове које је водила влада њихове земље.“ А један уводни чланак у новинама The Sun из Ванкувера, у Канади, приметио је: „То је слабост можда свих организованих религија што црква следи заставу... Који је рат икада био вођен у коме се није тврдило да је Бог био и на једној и на другој страни?“

Јасно је, уместо да буду снага за мир, религије света унапређују ратове и убијања — што је толико снажно било илустровано покољем у Руанди.

[Оквир на 6. страни]

Узалудност рата

У књизи I Found No Peace, издатој 1936, страни дописник Веб Милер је написао: „Доста је чудно што ме катаклизмички ужас [Првог светског рата] није потресао свом својом надвладавајућом скаредношћу и узалудношћу све док није прошло тачно осам година од његовог завршетка.“ Том приликом он је поново посетио бојно поље Вердуна, где је по његовој тврдњи било погинуло 1 050 000 људи.

„Током рата био сам заведен, заједно с милионима других“, писао је Милер. „Овај светски рат је успео само у томе да проузрокује нове ратове. Осам и по милиона мушкараца умрло је узалуд, десетине милиона људи преживеле су неизрециве ужасе, а стотине милиона подносило тугу, оскудицу и несрећу. И све се то догађало под запањујућом обманом.“

Три године након што је издата ова књига, почео је Други светски рат. Часопис The Washington Post је приметио: „Наши ратови 20. века били су ’тотални ратови‘ и против бораца и против цивила подједнако. ... У поређењу с њима, варварски ратови протеклих векова били су уличне туче.“ Према процени једног ауторитета, у ратовима и цивилним бунама је почев од 1914, погинуло 197 милиона особа.

Ипак, сви ратови и буне људи нису донели мир или срећу. Како је The Washington Post рекао: „Ниједан политички или економски систем до сада у овом веку није умирио или задовољио немирне милионе људи.“

[Слика на 7. страни]

Ова мајка је једна међу стотинама хиља- да људи покланих у Руанди — многи од чланова сопствене религије

[Извор]

Albert Facelly/Sipa Press