Сида у африци — до које је мере хришћански свет одговоран?

Од дописника Пробудите се! из Африке

Термин „хришћански свет“, како се употребљава у овом чланку, односи се на тобожње хришћанство, насупрот библијском хришћанству.

Хришћански свет

„Они делови света у којима већина становништва исповеда хришћанску веру“ (Webster’s New World Dictionary).

Сида

„Стање стеченог недостатка имунитета које је повезано са инфекцијом ћелија имунолошког система од стране ретровируса“ (Webster’s Ninth New Collegiate Dictionary).

СИДА је глобална епидемија. Процењује се да је 17 милиона људи већ инфицирано ХИВ-ом, вирусом који узрокује сиду. И она се брзо шири.

Мада се много пажње придаје медицинским, политичким и емоционалним питањима повезаним са овом епидемијом, мало се говори о религиозним питањима која су укључена. Сада, та идеја да је религија повезана са ширењем сиде може неким читаоцима изгледати нереално. Али није апсурдна кад узмете у обзир ситуацију која се развија на афричком континенту.

Сида је нарочито јако погодила Африку.a Неки кажу да је тај континент дом за 67 процената светских случајева сиде. У Чаду се број пријављених случајева током протеклих пет година 100 пута умножио. Ипак, процењује се да је пријављена само једна трећина свих случајева. Према извештају Светске банке, сида је постала најуобичајенији узрок смрти међу одраслима у многим урбаним афричким центрима.

Религија — да ли је играла улогу?

Наравно, хришћанство — религија коју је научавао Исус Христ — не може се сматрати одговорним за ову несрећу. Међутим, као што је показано доле, термин „хришћански свет“ обухвата оне земље у којима људи тврде да су хришћани. А хришћански свет је очигледно упетљан. То не значи да су цркве или створиле или директно шириле вирус сиде. Али се сида у Африци углавном ширила због хетеросексуалног промискуитета.b Стога се сида може назвати моралним проблемом и као таква изазива нека забрињавајућа религиозна питања. Уосталом, Афричко „хришћанство“ је било директан расад из западних земаља. Црквене вође су преузеле на себе да преобрате Африканце у свој тип религије, тврдећи да он нуди један начин живота који је супериорнији од традиционалних афричких начина. Да ли је утицај хришћанског света заиста побољшао морал својих нових присталица? Криза због сиде сликовито представља да се догодило управо супротно.

На пример, размотрите државу Чад. Од њена четири велика града, три имају велики број становника „хришћана“. Преостали је претежно муслимански. Ипак, баш у та три „хришћанска“ града вирус сада хара! Тај исти образац се понавља широм континента. Централна и јужна Африка, које су номинално хришћанске, имају много већи степен заразе него северна Африка са својом муслиманском већином.

Како је Африка постала „хришћанска“

Зашто се овај вирус тако брзо шири међу људима који тврде да су Христови следбеници? У стварности, иако многи Африканци називају себе хришћанима, релативно мало њих се стварно држи моралних мерила хришћанства, која су изложена у Библији. Изгледа да је ово директна последица начина на који су мисионари хришћанског света обављали „обраћење“ афричког становништва.

Традиционална веровања хришћанског света била су изложена нападу у 18. и 19. веку. Виши критицизам је постао популаран, сводећи Библију у очима многих на пуки део древне књижевности. И теорија о еволуцији је почела да придобија наклоност, чак и међу свештенством. Посејана су семена сумње. Вера у Свето писмо била је доведена у питање. У тој атмосфери и не изненађује што су напори хришћанског света да „преобрати“ Африканце попримили несумњиво световни тон. Црквени мисионари су проповедали социјално јеванђеље, придавајући далеко већи значај извршавању хуманитарних дела него помагању да обраћеници удовоље библијским моралним мерилима. Мисионари су можда несвесно у ствари помагали да се поткопа постојећа морална структура.

На пример, полигамија је дуго била обичај у многим афричким цивилизацијама. Међутим, сексуални промискуитет је био редак јер су многа племена имала строге законе у вези с прељубом. Џозеф Дарнас, учитељ у пензији, који је добро познат у Чаду, рекао је за Пробудите се! да се пре доласка црквених мисионара, „сматрало да прељуба доноси несрећу“. Као последица тога, „окривљени су строго кажњавани због тога што су заједницу довели у опасност — и то често смрћу“. Да ли је то сујеверје? Да, али су таква веровања ограничавала промискуитет.

Затим су дошли мисионари хришћанског света. Проповедали су против полигамије али су мало радили на томе да се примењују библијска мерила о моралу. Иако Библија каже да непокајничке блуднике и прељубочинце треба истерати из хришћанске скупштине, цркве хришћанског света су ретко предузимале дисциплинске поступке против окривљених (1. Коринћанима 5:11-13). До дан-данас, многи истакнути афрички политичари познати су по својим неморалним аферама а ипак остају угледни чланови цркве. Брачна верност је ретка међу номиналним хришћанима у Африци.

Затим је ту и бедан пример који остављају чланови самог свештенства. У овој култури која је усмерена ка породици, нормално је венчати се и имати велики број деце. Можда зато изненађујући број католичких свештеника сматра оправданим да погазе своје завете чедности и целибата. Новине The New York Times од 3. маја 1980. известиле су: „У многим деловима дивљине... свештеници и бискупи су полигамисти.“

Наравно, такви бракови нису озваничени и „жене“ су у стварности пуке конкубине. Такво рђаво понашање се не може сматрати неважним. Према новинама Times, „један истакнути католички свештеник“ признаје да је „афрички свештеник симбол власти, обличје моћи уместо слуга Исуса Христа“. Изгледа да је порука ових „обличја власти“: „Радите онако како кажем али не радите онако како ја радим.“

Инвазија западњачке забаве

Оно што не треба превидети јесте и поплава сексуално неморалне забаве која је у недавним годинама доспела у Африку. У Чаду су посвуда без надзора никли јавни видео-локали који нуде такву забаву — у приватним домовима, у гаражама и најчешће на игралиштима кад се смрачи. Та приказивања нису скупа, коштају само 25 франака (5 америчких центи). Томе присуствују и мала деца. Одакле потиче тај материјал? Велики део тога је из Сједињених Држава — из земље која тврди да је претежно хришћанска!

Али да ли је ова инвазија западњачке културе имала неки стваран утицај на гледаоце? Један мисионар Јеховиних сведока са 14-годишњим искуством у централној Африци каже: „Локално становништво често има веома мало контакта са западним светом осим посредством онога што виде на видео-касетама. Они желе бити попут западњака које гледају у тим филмовима. Нисам открио нека документована истраживања која би то доказала али изгледа да је већини људи овде очигледно да таква забава охрабрује на сексуални неморал.“

Колико је иронично да док здравствени званичници очајнички покушавају да зауставе напредовање смртоносне сексуално преносиве болести, такозвани хришћански народи допуштају пропаганду која промовише неморално, веома ризично понашање! Док су цркве урадиле веома мало да стану на пут овом налету било код куће или у иностранству, неке афричке владе, као што су Чад и Камерун, покушале су да забране или бар да ограниче улазак порнографског материјала у њихове земље. Али често су се њихови напори показали безуспешнима.

Крајња последица свега овог јесте широко распрострањен морални пад међу афричким „хришћанима“. Бедни економски услови такође су имали подмукао утицај. Због недостатка посла, мушкарци су често присиљени да месецима буду одсутни од своје породице да би пронашли посао. Такви мушкарци су очигледне мете локалних проститутки. Проститутке су обично и саме жртве сиромаштва. Један фактор је и то што родитељи траже превисоку цену за невесту. Многи мушкарци се не жене јер не могу прикупити новац који је потребан да би платили цену за невесту. Стога неки заврше тако што воде живот пун необавезних веза. У таквој моралној и економској атмосфери сида се брзо шири.

Решење кризе

Очигледно је да хришћански свет не сноси сву кривицу за кризу због сиде у Африци. Али да сноси велики део тога болно је јасно. Ово озбиљно узима у обзир особе које желе да буду међу онима које Исус назива ’правим обожаваоцима‘ (Јован 4:23, NW).

Упркос кривици, шта се може урадити да се заустави епидемија сиде? Афричке владе су предузеле акције за спречавање сиде, промовишући употребу кондома. Али је др Самјуел Бру-Грејвс, нигеријски представник Светске здравствене организације, искрено признао: „Појединац мора усвојити здрав начин живљења... док породица мора... избегавати сексуални промискуитет.“

Далеко пре него што се реч сида одомаћила, Библија је осуђивала промискуитет и унапређивала чедност, самоконтролу и брачну верност (Пословице 5:18-20; 1. Коринћанима 6:18). Стотине хиљада Јеховиних сведока у Африци могу из прве руке понудити доказ да слеђење ових начела обезбеђује знатну заштиту од сиде и других сексуално преносивих болести. Њихово придржавање библијских мерила јесте права оптужба хришћанском свету. Ти прави хришћани су такође положили своју наду у долазећи нови свет у коме ће „правда наставати“ (2. Петрова 3:13). За људе од вере, ово је коначно решење кризе због сиде.

[Фусноте]

[Истакнути текст на 20. страни]

„У многим деловима дивљине... свештеници и бискупи су полигамисти“ (The New York Times)

[Слика на 20. страни]

Бедан пример свештенства хришћанског света потпалио је епидемију сексуалног промискуитета у Африци

[Слика на 21. страни]

Млади су изложени неморалној забави коју извозе „хришћански“ народи