Усвајање — зашто и како?

ЗАШТО је у последњих 20 година број усвојене деце у Британији драстично опао? Пружена су два разлога — доступност законског абортуса и растућа прихваћеност мајке која своје дете одгаја без мужа. На живот породице с једним родитељем сада се гледа као на изазов с којим се у савременом друштву успешно може изићи на крај.

Међутим, пре само нешто више од 100 година, ствари су биле другачије. Када је Поли, мајка Едгара Воласа, енглеског писца крими-романа, затруднела од сина свог послодавца, она је отишла и родила кришом. Едгар је имао девет дана кад је бабица тако уредила ствари да се жена Џорџа Фримана, носача на лондонској рибљој пијаци Билингсгејт, стара о њему. Фримани су већ имали десеторо своје деце, и Едгар је одра̂стао познат као Дик Фриман. Поли је редовно давала новац како би помогла око издржавања свог детета, а отац никада није сазнао да његов син постоји.

Данас, одговорност за нежељене бебе често преузимају државне власти. Многа деца се узимају на старање зато што им је потребна заштита од злостављања или зато што имају физичка или ментална оштећења. Они који су постали сирочићи због страхота рата и бебе које су последица силовања непрестано увећавају број деце која вапе за родитељском наклоношћу и заштитом — једном речју, за усвајањем.

Усвојити или не?

Усвојити дете никада није лако, и када се о томе размишља никада није мудро донети наглу одлуку. Уколико сте изгубили бебу, можда је најбоље сачекати да преболите тај шок или тугу пре него што донесете коначну одлуку у вези са усвајањем. То исто важи и за пар којем је речено да је стерилан.

Свако дете наслеђује јединствен генетски профил. Родитеље често изненаде склоности њиховог сопственог детета, али тешко је утврдити ментални и емоционални потенцијал бебе уколико родитељи нису познати.

Да ли пуно полажете на академски успех? Уколико је то тако, како ћете се осећати ако ваше посвојче не одговори на ваша очекивања? Хоћете ли ментално хендикепирано или физички онеспособљено дете прихватити као изазов с којим се можете носити?

Обучено особље у агенцијама за усвајање или државни социјални радници провешће вас кроз овакву врсту испитивања пре него што се коначно изјасните. Њихова најважнија брига мора бити сигурност и срећа детета.

Уколико се одлучите да усвојите...

Свака земља има своје сопствене законе и прописе о усвајању које треба проучити. У Британији постоје стотине друштава за усвајање, и она обично раде заједно с локалним државним властима. Сва друштва имају своја сопствена правила.

У Британији су нарочито популарне усвајачке забаве, где се известан број будућих родитеља може помешати с децом расположивом за усвајање, без оне емоционалне напетости која може бити присутна на састанку насамо. Опуштена атмосфера олакшава будућим родитељима да кажу не и чини мање вероватним да ће деца бити разочарана, пошто ниједно дете није било са̂мо издвојено као једина жижа пажње.

За оне који желе да усвоје дете обично се постављају старосне границе, вероватно око 35 до 40 година — иако се ово често примењује на усвајање беба, а не обавезно и на усвајање старије деце. Друштва за усвајање кажу да старосне границе узимају у обзир очекивани животни век будућих родитеља. Међутим, они су свесни да вредно искуство долази с годинама.

Годинама раније, усвајање се могло уредити само за венчане парове. Данас, невенчане особе могу успешно конкурисати за усвајање извесне деце. Такође, незапосленост и онеспособљеност нису обавезно разлози због којих би будући родитељи били одбијени. Основно питање јесте: шта таква припрема може понудити детету?

Чак и кад се усвајање коначно финализира, родитељи могу бити доследно надгледавани како би се засигурало да ствари теку глатко.

Друге расе?

Пре тридесет година децу црне боје коже било је тешко дати на усвајање породицама црне боје коже, и као последица тога, многа су отишла родитељима белцима. Почев од 1989. у Британији постоји народна политика да децу дају на усвајање родитељима који су истог етничког порекла. Сматра се да ће се на овај начин дете спремније идентификовати са својом расом и културом. Међутим, то је водило до неких парадоксалних ситуација.

Недавно је The Sunday Times известио да су неки родитељи белци били „рекласификовани као ’црнци‘“ како би били у могућности да усвоје црнче. Није необично да се родитељи белци старају за црнче, што значи да се брину за њега на привременој основи. Али уколико им се касније ускрати право да то дете трајно усвоје, последице су емоционална траума и за дете и за родитеље.

Један шкотски пар, који се шест година старао о два индијанска детета, недавно се суочио с проблемом типичним за усвајања где су обухваћене особе различитих раса. Суд је дозволио усвајање на темељу разумевања да родитељи „чине најбоље што могу како би засигурали да ће деца бити свесна свог [етничког] идентитета и да ће бити одгојена с разумевањем о свом етничком пореклу и традицијама“, извештава The Times. У овом случају, адоптивни родитељи већ су то чинили. Деца су научена да говоре панџаб језиком и понекад су била облачена у њихову народну ношњу.

Многи ће се сложити са запажањима заступнице британске социјалне службе која је рекла да усвајања која обухватају особе различитих раса треба слободније допуштати. „Живимо у мултикултурном друштву“, рекла је, „и привремено старатељство и усвајање треба то да одражава.“

Из иностранства?

Усвајање деце из страних земаља јесте ’цветајући занат‘, према новинама The Independent. Иако извештаји указују да извесна трговања можда нису легална, источна Европа је главни извор снабдевања за Британију.

На пример, неке бебе које су рођене као последица силовања̂ за време распада бивше Југославије напуштене су. Друге, како се тврди, биле би абортиране да се није умешао „беби посредник“, који је обећавао да ће дете бити усвојено уколико се изнесе до термина. Владе земаља Запада, међутим, брину исплате извршене за обезбеђивање оваквих усвајања.

Узрок за већу бригу повезан је с тим да доктори наводно фалсификују документацију приликом порођаја. Новине The European известиле су о тврдњама да је неким мајкама у Украјини било речено да су њихова одојчад била мртворођена. Такође се тврди да су ове бебе након тога продане. Друге мајке су биле обавештене да су њихова деца ментално хендикепирана. Под таквим притиском, узрујане мајке је лакше убедити да потпишу да своју децу дају на усвајање. Па ипак, друга деца можда никада нису ни стигла до сиротишта у која су била упућена већ су можда завршила у страним земљама.

Огорчење у земљама у развоју испливава на површину. Оне тврде да имућни Запад треба боље помагати сиромашним породицама да се старају за своје потомство у њиховој домаћој околини, уместо што их одводе у неку страну културу ради усвајања.

Запад такође мора разумети вековно стару традицију породичних заједница, што је кичма друштва у многим културама. Када живи у племенским групацијама, дете обично неће бити лишено старатељства, чак и уколико родитељи умру. Поред непосредних чланова породице, као што су баке и дедови, шира породица тетака и ујака сматраће дете својим, и било каква понуда неких са стране у погледу усвајања може се погрешно разумети и сматрати неприхватљивим наметањем.a

Уредити усвајање није лако, и чак кад се оно финализира, неопходан је напоран рад да би се успело. Али, како ћемо видети, такође постоје и велике радости.

[Фуснота]

[Оквир на 5. страни]

Хоће ли ме мој син тражити?

МОЈИ родитељи су се развели кад сам имала 11 година. Очајнички ми је требала љубав. Кад сам била на колеџу, упустила сам се у једну романтичну везу; то је био мој начин задобијања наклоности. Онда сам на мој велики јад утврдила да сам трудна. Било је то тако глупо. Мој пријатељ и ја били смо тако незрели. Никада нисам користила дроге, алкохол, нити дуван, али мог дечка су дани проведени на LSD-у тешко оштетили.

Саветовано ми је да абортирам, али ме је отац одговорио од тога. Нисам желела да будем трудна, а исто тако нисам желела да уништим један живот. Кад се 1978. родио мој син, одлучила сам да на његовој крштеници не напишем име оца, како бих засигурала да нема приступа њему. У ствари, сложила сам се да бебу од рођења дам на усвајање; тако је одмах био узет од мене и стављен на привремену негу. Нисам га чак ни видела. Али онда сам се предомислила. Узела сам своју бебу с неге и очајнички покушавала да је сама подижем. Али нисам могла, и скоро сам доживела нервни слом.

Мој син је имао око шест месеци када је захтев за усвајање био одобрен и кад сам га морала предати. Сећам се да сам се осећала као да ме је неко пробо ножем. Емоционално сам умрла. Тек у задње две године откад добијам професионалну помоћ кроз саветовање у стању сам да изградим смисаоне односе. Нисам могла туговати — мој син није био мртав. Али нисам могла ни да размишљам о њему — одбијала сам да то себи дозволим. Било је страшно.

Оно што највише боли јесте кад чујете да људи кажу: „Ако даш своје дете на усвајање, ти не волиш своје дете.“ Али то у мом случају није истина! Одрекла сам се свог сина зато што га волим! До последњег минута, стално сам се питала: ’Шта да радим, забога? Шта могу да урадим?‘ Није било излаза. Знала сам да се не могу изборити и да ће моја беба патити уколико покушам да је задржим.

У Енглеској, друштво сада прихвата породице с једним родитељем — али онда када сам ја родила није. Волела бих да сам се могла правилно старати за свог сина. Саветовање које сам недавно добила ми је могло помоћи, претпостављам, али сада је прекасно. Да ли је мој син још увек жив? У каквог се дечака развио? У 18. години, усвојеној деци се законски омогућава да потраже своје родитеље. Често се питам да ли ће ме мој син потражити (Приложено).

[Оквир⁄Слика на 8. страни]

Нама је успело

С ДВОЈИЦОМ властитих дечака тинејџера, били смо задовољна, уједињена енглеска породица. Помисао да имамо кћерку — и то друге расе — никада нам није прошла кроз главу. А онда је Кати дошла у наш живот. Кати је рођена у Лондону, у Енглеској. Одгајана је као римокатоликиња, али као мало дете, она је са својом мајком посетила неколико састанака у Дворани Краљевства Јеховиних сведока. Међутим, с десет година она је смештена у дечји дом.

Иако су за њу тамо ствари биле теже, ипак је успела да сама посећује састанке у Дворани Краљевства, где смо је ми сретали. Кати је била обзирна девојчица. Кад смо је моја жена и ја посетили у дечјем дому, приметили смо да је зид поред њеног кревета прекривен сликама животиња и призорима природе, а не постерима поп звезда које су друге девојчице окачиле.

Након извесног времена Кати је морала да се појави пред оцењивачким одбором, који ју је упитао да ли би волела да напусти дом и да уместо тога живи с неком породицом. „Само с породицом Јеховиних сведока!“ узвратила је. Када нам је Кати испричала о овоме и шта је она рекла, то нам је дало материјала за размишљање. Имали смо једну слободну собу. Да ли бисмо могли преузети овакву одговорност? Као породица, разговарали смо и молили се у вези с тим. Тек много касније установили смо да је овај приступ — питати за дететово мишљење — био нови потхват социјалних служби, експеримент који је тада био документован.

Социјална служба се распитала о нама код полиције и код нашег лекара и добили су личне карактеристике. Ускоро је склопљен договор. Речено нам је да можемо добити Кати на пробној основи и да је можемо послати назад уколико нам се не допада! То нас је престрашило, и били смо врло чврсти говорећи да то никада нећемо учинити. Кати је имала 13 година кад смо је званично узели у наш дом.

Јединствена веза љубави међу свима нама наставља да јача. Кати сада служи као пионир (пуновремени јеванђелизатор) у француској скупштини Јеховиних сведока у северном Лондону. Оне године кад је оставила дом да би пионирила, написала нам је једну дирљиву поруку: „Постоји изрека да ’родбину не можеш бирати‘. Ипак, желела бих од срца да вам захвалим што сте ме изабрали.“

Тако смо захвални што нам се Кати придружила! То што је постала део наше породице обогатило је наш живот. Нама је успело! (Приложено).

[Слика]

Кати са адоптивним родитељима и браћом

[Слика на 7. страни]

Многа деца вапе за родитељском наклоношћу и заштитом