Онеспособљен — а ипак у стању да возим

„ЈА МОГУ да возим кола!“ Ове речи вам могу звучати безначајно, али оне су имале дубок утицај на мене. Педесетогодишњак који их је изговорио био је на земљи преда мном. Због тога што је као беба оболео од дечје парализе, његове ноге једва да су уопште порасле. Мајушне и бескорисне, биле су прекрштене испод његовог тела. Ипак, он је развио снажне руке и рамена јер се годинама кретао уз помоћ руку. И то што му је потпуно недостајао осећај самосажаљења посрамило ме је — поготово тај радосни понос у његовом гласу док је говорио о томе како може да вози.

Видите, и ја сам у својој 28. оболео од дечје парализе. Покосила ме је вест да више нећу моћи да ходам без штака. Једноставне речи овог човека помогле су ми да се суочим са својом депресијом. Резоновао сам у себи да ако је он, иако озбиљније онеспособљен од мене, могао да се уздигне изнад своје невоље, онда зашто ја не бих то исто могао да урадим? Управо тамо одлучио сам да ћу и ја поново возити кола!

Не баш тако лако

То је било пре скоро 40 година. Тада, возити кола као онеспособљена особа није било за оне слабог срца. Моја модификована кола била су поприлично чудна направа! Постојала је једна штака углављена под моје лево пазухо, која је допирала доле до квачила. Притискао сам квачило тако што сам померао своје лево раме напред. Педала гаса била је једна ручна полуга од раног Модел Т форда, а кочницом се такође управљало помоћу једне ручне полуге. Можете ли себи представити ту слику мене како возим? Моја рамена су се кретала напред назад, лева рука је и управљала воланом и кочила, а десна је била заузета држањем волана, додавањем гаса и давањем сигнала руком! (У Аустралији возимо левом страном пута.) Кола тада нису имала показиваче правца скретања.

Захвалан сам што су ти дани вожње с гломазним помагалима прошлост. Данас, са аутоматским мењачем и жмигавцима који раде на додир прста, вожња је у великој мери поједностављена. Технолошки напреци омогућили су многим онеспособљеним особама да возе. Неке справе које се користе описане су у оквиру на 14. страни.

Моје личне препоруке

Уколико сте онеспособљени а размишљате о томе да модификујете неки аутомобил како бисте га могли возити, снажно саветујем да потражите специјалисту на овом пољу. Он може средити да се целокупна машинерија прегледа како би заштитио вас као возача а такође и ваше сапутнике. Због тога што постоји могућност удеса, важно је имати обухватно осигурање неког признатог осигуравајућег друштва.

Уопштено, може бити мудра мера предострожности повести неког пријатеља са собом док возите. Једна древна пословица смотрено саветује: „Двојици је боље него једноме, јер заједно могу ефикасније радити. Уколико један од њих падне, други му може помоћи. Али ако је неко сам и падне, то је велика штета, јер нема никога да му помогне“ (Проповедник 4:9, 10, Today’s English Version). Пријатељ може бити велика помоћ у случају да имате удес, да вам се поквари мотор, или пробуши гума. Неки онеспособљени возачи држе бежични телефон у колима. Тако могу возити сами, ако је потребно, с већим поуздањем.

Такође је разумно да се онеспособљени возач придружи некој аутомобилској теренској сервисној организацији како би позив за помоћ могао наићи на брзи одговор, дању или ноћу. Годишња чланарина обично је скромна — што је мала цена за спокојство које пружа.

Нема говора да ми онеспособљени возачи треба да признамо своја ограничења и да у складу с њима возимо. Не морамо возити агресивно да бисмо доказали да можемо да возимо добро као и остали. Уместо тога, многи онеспособљени возачи имају на својим возилима обавештења која кажу: „Опрез — онеспособљени возач“, или неко са сличним речима. То је једноставно обавештење да онеспособљени возач може бити опрезан и да може возити лаганије од других. То не значи да остали треба да се држе подаље. У ствари, према мом искуству, онеспособљеној особи тешко да је потребно више времена да би притиснула кочницу него неоштећеним возачима, поготово од појаве савремених помагала.

Возити или не — одговорна одлука

Уколико сте онеспособљени а волели бисте да возите кола, тој ствари треба да приђете с крајњом озбиљношћу. Прво, посаветујте се с вашим лекаром и члановима породице. Можда ћете такође узети у обзир таква питања као што су: да ли је неопходно да ја возим? могу ли се суочити с могућношћу удеса? могу ли надвладати било које страхове које можда имам? које су предности? хоће ли ми моја способност да возим омогућити да поново будем међу радном снагом? да ли би ми то помогло да се више дружим с другим људима?

Такође је од виталног значаја знати када прекинути. Тај дан може доћи сваком возачу, онеспособљеном или не, када смањено просуђивање и све спорији рефлекси чине императивом да се донесе таква одлука. Уколико за вас приспе то време, запамтите да у обзир треба да узмете не само себе. Шта је са онима које волите — вашом породицом и вашим комшијама, вашим ближњим на путу? Да ли би за њега ваша погоршана вожња представљала праву опасност?

У неким земљама, као у мојој домовини Аустралији, сваки онеспособљени возач преко 65 година старости може обновити своју возачку дозволу на годину дана — и то након што прво добије лекарско уверење које потврђује да он нема никаквих медицинских проблема који би даље могли погоршати његову возачку способност.

Моја кола и моја служба

У овом добу брзог кретања, аутомобил је за хришћане у неким земљама постао практично неопходна ствар. Кола им помажу да достигну хиљаде, можда и милионе људи с добром вешћу о Божјем Краљевству (Матеј 24:14). То је нарочито истина за онеспособљене, попут мене. Моје возило, модификовано за моје личне потребе, омогућава ми да другима говорим о свом уверењу да постоји нови свет који ускоро долази, у којем неће бити удеса, болести, нити било какве онеспособљености (Исаија 35:5, 6). Неке онеспособљене особе су чак у стању да служе као пуновремени јеванђелизатори.

Једна Јеховина сведокиња из Ајове, у САД, везана за колица, била је у стању да то чини многе године. Она прича да јој је њен комби пуно помогао; један сусведок осмислио је његове посебне команде за управљање, као што је дизалица која је подиже у комби. Кад се нађе унутра, она се премешта из колица на седиште возача. Она каже: „На овај начин сам била у стању да излазим и редовно посећујем људе у њиховим домовима, и обично сам у стању да водим више библијских студија.“

У мом случају, иако нисам у стању да пуновремено радим у служби, моје модификовано возило је ипак било непроцењиво преимућство у делу проповедања. Многе године сам од врата до врата ишао на штакама, али како је време пролазило, то што сам од својих руку и рамена тражио узимало је свој данак. Тако сам морао да смислим начин за мање напрезање. Кад радим у граду или у селу, изабирам куће које имају прилазни пут који ми омогућава да се колима приближим близу врата.

На мојој првој посети, обично оставим кола, одем до предњих врата на штакама, и кратко објасним сврху моје посете. Уколико станар покаже неки интерес за поруку, покушам да изградим пријатељство тако да на каснијим посетама могу бити слободан да притиснем сирену како бих огласио своје присуство — тада је њихов ред да дођу к мени.

Овај приступ добро функционише. Далеко од тога да се осећају непријатно, многи станари се слажу с тим да седну неколико тренутака у кола како бисмо могли удобно разговарати, заштићени од неповољних временских услова. Никада нисам без неколико станара који ми изражавају добродошлицу приликом посете и ишчекују да разматрамо охрабрујућу библијску поруку и добију најновије часописе Кулу стражару и Пробудите се!

Наравно, ситуација сваке онеспособљене особе је другачија. Али можда ће вам вожња донети исте користи које је мени донела — обновљено самопоуздање, независност, шансу за помагање другима, и велико задовољство што могу рећи: „Идем да се провозам!“ (Испричао Сесил В. Брун).

[Оквир на 14. страни]

Како се кола модификују за онеспособљене

ВЕЋИНА онеспособљених возача користи своје руке да учине оно што њихова стопала не могу. Једна врста ручних команди нарочито је погодна. То је једна полуга која се лепо уклапа испод волана и која штрчи из управљачког стуба. Једна челична шипка полази од ове полуге доле до педале кочнице. Гурање полуге унапред притиска кочницу.

Из овог истог дела, једна сајла је повезана с гасом. Полуга се може покретати у два правца: унапред за кочење и нагоре за давање гаса. Захтева мало снаге. Значајна предност овакве врсте ручних команди јесте што ни на који начин не спречава друге да ово возило возе на уобичајен начин. Осим тога, овај део се лако преноси на друга кола.

За оне са умањеном снагом у рукама, доступна је једна варијација ових ручних команди. Ради на сличан начин, и покрет унапред је за кочење, али помак за давање гаса је надоле тако да сама тежина руке активира давање гаса.

Како стоји ствар с колицима?

Онеспособљеног возача среће и додатни проблем: шта да уради са својим колицима? Многи млађи возачи купују купее с двоја врата који им омогућавају да колица подигну у простор иза седишта возача. То, наравно, захтева поприлично снаге у рукама и раменима. Они који нису довољно снажни морају сачекати неког пријатељски наклоњеног пролазника да им подигне колица у возило.

Једна алтернатива јесте убацивач колица, велика кутија од фибергласа постављена на крову кола. На додир дугмета, мали мотор полако подиже једну страну кутије како би се колица могла, помоћу котура, утоварити у њу. Кад је натоварена, кутија поново бива равна. Један такав утоваривач који је доступан у Аустралији, згодно се прикључује на упаљач за цигарете у колима.

Мана утоваривача колица јесте та што он повећава отпор ваздуха код кола, што повећава потрошњу горива за 15 до 20 посто. Још к томе, цена самог уређаја може бити обесхрабрујућа. Ипак, многи сматрају те уређаје за утоваривање вреднима због независности коју пружају. Једна онеспособљена жена је запазила: „Сада могу ићи било где сама а да нико не мора бити са мном или на одредишту да би ми помогао да истоварим колица.“

[Слика на 13. страни]

Из својих кола могу сведочити