Борити се с нападима панике

Роберт је седео удобно у својој канцеларији. Изненада је његово срце почело да лупа. Нагло се усправио док му се чело осуло знојем. Роберт је био сигуран да има срчани напад! Зграбио је телефон. „Догађа ми се нешто грозно“, задахтао је. „Као да се губим!“

ТО ЈЕ било Робертово прво искуство с нападом панике. Нажалост, не и последње. Тај исти осећај касније га је спопао у једном ресторану и у тржном центру. Паника се поново јавила чак и док је био у посети код пријатеља. Ускоро је за Роберта једино „сигурно“ место била кућа. Постепено је постао депресиван. „Размишљао сам чак и о самоубиству“, признаје он.

Шест месеци касније Роберт је налетео на један новински чланак о нападима панике и агорафобији. Оно што је сазнао спасило му је живот.

Зашто паника?

Паника је нормална реакција тела на опасност. Замислите себе како идете преко неког пута. Изненада примећујете како неки аутомобил јури директно на вас. Тренутне физичке и хемијске промене у вашем телу омогућују вам да отрчите на сигурно.

Али замислите сада то исто осећање панике без икаквог очигледног узрока. Др Р. Рид Вилсон каже: „Напади панике настају кад паника завара мозак да мисли како постоји непосредна опасност. Ту сте, стојите између полица с намирницама у трговини и не дирате никог живог. Клик. Пали се прекидач за хитну ситуацију. ’Црвено светло! Сви системи нек се спреме за битку!‘“

Само они који су доживели такве нападе могу у потпуности схватити њихов интензитет. Часопис American Health описује то као „талас адреналина који јури вашим телом пет минута или сат времена или дан и затим нестаје исто тако брзо и тајанствено као што је и дошао, остављајући вас да тетурате, да будете исцрпљени и да страхујете од следећег“.

Корени панике

Напади панике обично почињу у раном одраслом добу и више погађају жене него мушкарце. Шта их изазива? Не постоји неки јасан одговор. Неки кажу да су жртве биолошки предиспониране због неке неправилности у лимбичком систему мозга. Многи мисле да се ово стање може наследити, док други тврде да су хемијски процеси у мозгу измењени због фактора који изазивају стрес.

У неким случајевима нападе изазивају успомене на трауматична искуства, као што су рат, силовање или злостављање детета. Једно истраживање је открило да је проценат оних који су доживели инцест и који касније пате од паничног поремећаја 13 пута већи од процента код опште популације. Заиста, премда су напади панике и други синдроми сами по себи независни проблеми, они могу бити и оно што писац Е. Су Блам назива „жбице с инцестом као главчином“.

Наравно, нису сви напади панике изазвани траумом. Али, Др Вејн Критсберг упозорава да кад је то случај, „третирање секундарних последица злостављања — уместо лечења првобитне трауме — неће трајно решити проблем. То би било као да узимате сируп за кашаљ да бисте излечили случај упале плућа“.

Могу ли се излечити?

Напади панике могу да се доведу под контролу. Многима које страх од панике држи везане за кућу помогло се терапијом излагања. У овом третману пацијент је изложен ситуацији које се плаши и помаже му се да остане у тој ситуацији док паника не ослаби. Они који имају проблем са срцем, астму, чир на желуцу, колитис или неку сличну болест треба да се консултују с лекарем пре него што покушају овај третман.

Технике опуштања могу да се примене како би се ублажило нагомилавање немира.a Неке од тих техника осмотрене су у попратном оквиру „Вештине смиривања“. Али немојте чекати да паника почне. Ове вештине најбоље се вежбају у периодима с малим немиром. Кад се њима овлада, оне могу ослабити или чак спречити будуће нападе.

Паника успева на перфекционизму и ниском самопоштовању. „Док сам имао нападе немира, г. Негативко је владао мојим животом“, каже један оболели. „Говорио сам себи да сам зато што имам немир инфериоран у односу на друге и да ме зато не могу волети.“ Мењање таквих ставова може смањити немире који доводе до панике.b

Веома је вредно поверити се о немирима неком поузданом пријатељу. Ако се исприча о њима, то жртви може помоћи да разликује проблеме који морају да се подносе од проблема који могу да се реше. Не треба превидети ни молитву. Псалам 55:22 (ДК) каже: „Стави на Господа бреме своје, и он ће те поткријепити. Неће дати довијека праведнику да посрне.“

Уместо једног самог, огромног проблема, често се ради о нагомиланим малим, наизглед безначајним невољама које изазивају панику — баш као што прикључивање превише малих појединачних електричних апарата на исту фазу може избацити осигурач. Једно решење јесте да се по азбучном реду на листиће испише сваки проблем и да се поређају од најједноставнијег проблема према најтежем. Прихватите се једног по једног. Исписивање ваших невоља мења њихово значење од нечега чега се плашите и што избегавате на оно што можете видети и решити.

Некима је помогло то што су узимали преписане седативе или антидепресиве. Међутим, треба бити опрезан. „Мислим да решење није само у лековима“, каже саветник Мелвин Грин. „То треба користити као додатак док се тражи решење... Лекови вам могу омогућити да водите нормалнији живот, а то вам може пружити прилику да тражите другу помоћ да бисте се позабавили узроцима агорафобије и радили на свом опоравку.“

Духовни проблем?

„Мислила сам да се од хришћана није могло очекивати да имају нападе немира“, каже Бренда, „зато што је Исус рекао ’не узнемиравајте се‘. Закључила сам да се сигурно не ослањам довољно на Бога.“ Ипак, контекст Исусових речи из Матеја 6:34 показује да он није говорио о паничним поремећајима. Уместо тога, он је наглашавао да је опасно бити више забринут за материјалне потребе него за духовне.

Заиста, чак и они који духовне интересе стављају на прво место могу бити погођени овим поремећајем, као што показује следеће искуство једне жене из Финске.

„Мој партнер и ја, обоје Јеховини сведоци, били смо ангажовани у проповедању од врата до врата. Изненада сам осетила вртоглавицу. Мисли су ми се блокирале. Ништа ми није изгледало стварно и уплашила сам се да ћу изгубити равнотежу. На следећим вратима потпуно сам се искључила из разговора.

„Ово страшно искуство догодило се 1970. Био је то први у низу чудних напада који су ме мучили следеће две деценије. Увек изнова бих се нашла у неком магловитом свету, неспособна да јасно размишљам. Осетила бих вртоглавицу, а срце би ми почело да лупа. Језик би ми се заплитао или бих потпуно занемела.

„Била сам млада, енергична и срећна као пуновремени слуга Јеховиних сведока. Како сам само волела да другима помажем да разумеју Библију! Али ти напади су ме стално мучили. Питала сам се: ’Шта је то са мном?‘ Један неуролог је моје стање дијагностицирао као темпоралну епилепсију. Следећих десет година узимала сам лек који ми је преписао. Па ипак, питала сам се зашто тако слабо делује. Почела сам да своје стање прихватам као нешто што једноставно морам да подносим.

„Након неког времена почела сам да схватам да моја болест није епилепсија и да мој преписани лек не делује. Чак су и рутинске шетње биле неизводив задатак. Плашила сам се да не сретнем било кога на свом путу. Скупљала сам сву своју снагу да будем присутна на хришћанским састанцима. Често сам седела знојећи се и омамљена с рукама на слепоочницама, срце ми је лупало, а мозак стао. Понекад сам у целом телу осећала напетост и грч. У једној прилици била сам сигурна да ћу умрети.

„Моја служба ми је помогла да се одржим, иако није било мало чудо што сам уопште могла наставити с њом. Вођење неког библијског студија је понекад било тако тешко да је мој пратилац морао да настави. Стварно, наше проповедање је тимски напор, а Бог је на крају онај који даје да расте (1. Коринћанима 3:6, 7). Овцама сличне особе чују и одазивају се упркос ограничењима учитеља.

„Једног дана у марту 1991. мој муж ми је показао једну књижицу о паничном поремећају. Описани симптоми су били баш као код мене! Прочитала сам више о тој теми, присуствовала предавањима и договорила се да одем код специјалисте. После две деценије, мој проблем је коначно био идентификован. Била сам на путу ка опоравку!

„Већини оних с паничним поремећајем може се помоћи исправним третманом. Пријатељи могу бити велика подршка кад су саосећајни. Уместо да већ ојађену душу засипа кривицом, разборит друг ће схватити да особа с паничним поремећајем није намерно недруштвена. (Упоредите с 1. Солуњанима 5:14.)

„Кад се осврнем на протеклих 20 година, захвална сам што сам кроз све то могла да останем у пуновременој служби. То је био благослов потпуно вредан борбе. У исто време, схватам да, попут Епафродита, неки морају да се одрекну предности службе због слабог здравља. Јехова није разочаран таквима. Он не очекује више него што особа може разумно пружити.

„Живот с овим поремећајем ме је научио да на себе не гледам сувише озбиљно. То ми је омогућило да саосећам с другима који имају ограничења. Али изнад свега, то ми је помогло да се приближим Јехови. Кроз цело своје тешко искушење увек изнова сам видела да је он истински извор снаге и утехе.“

[Фусноте]

[Оквир на 22. страни]

Вештине смиривања

Смирите дисање. Напади панике су често попраћени хипервентилацијом. Да бисте опустили своје дисање, покушајте следећу вежбу: лезите на стомак. Бројте до шест док удишете; бројте до шест док издишете. После тога, покушајте то исто дубоко дисање док седите. Затим покушајте то у стојећем положају. Дишите дубоко из дијафрагме и вежбајте то свакодневно док не постане природно. Некима користи то што замишљају предивну околину док раде ову вежбу.

Смирите размишљање. ’Шта ако се срушим?‘ ’Шта ако нема никога да ми помогне?‘ ’Шта ако ме изда срце?‘ Мисли о несрећи стимулишу панику. Пошто су то обично мисли о будућим катастрофама или прошлим нападима, покушајте да се концентришете на садашњу ситуацију. „Усредсређивање на садашњост тренутно смирује“, каже Др Алан Голдстајн. Неки предлажу да око ручног зглоба носите неку траку. Кад се јаве мисли о несрећи, зграбите је и реците себи: „Стани!“ Прекините немир пре него што има шансу да прерасте у панику.

Смирите реаговање. Ако вас спопадне паника, немојте се борити против ње. То је само осећање, а осећања не морају да вас повреде. Замислите да сте на океану и гледате таласе. Подижу се, на врхунцу су и затим се повлаче. Паника тече на исти начин. Уместо да се борите против таласа, путујте на њему. Осећање панике ће проћи. Кад је готово, немојте бурно реаговати или претерано анализирати. Прошло је, попут напада кијања или главобоље.

Паника је попут неког силеџије. Изазовите га и он ће напасти; немојте га изазвати и он ће можда отићи. Др Рид Вилсон објашњава да вештине смиривања „нису обликоване да бисте се могли боље ’борити‘ с паником или ’одагнати‘ панику у том часу. Уместо тога, гледајте на њих као на начине да проведете време док паника покушава да испровоцира борбу с вама“.

[Оквир на 23. страни]

Агорафобија, страх од страха

Код многих који пате од напада панике развија се агорафобија. Премда се дефинише као страх од јавних места, агорафобија се тачније може назвати страх од страха. Агорафобичари се толико плаше панике да избегавају сва места где су се догодили претходни напади. Ускоро остаје само једно „сигурно“ место — обично код куће.

„Замислите да напуштате своју кућу“, каже писац Мелвин Грин. „Изненада се ниоткуда појављује највећи човек кога сте икада видели. Он има палицу за бејзбол и, без икаквог разлога, удара вас у главу. Ви се отетурате назад у кућу, не схватајући шта то би. Кад се осетите боље, провирите кроз врата и све изгледа нормално. Опет полазите тим путем. Он је изненада ту и опет сте добили ударац. Враћате се у кућу где сте сигурни. Погледате кроз задња врата... ето га ту. Погледате кроз прозор... ето га ту. Знате да ћете ако напустите сигурност свог дома опет добити ударац. Питање гласи: хоћете ли изаћи?“

Многи агорафобичари упоређују своја осећања с овом илустрацијом и сматрају да је њихово стање безнадежно. Али др Алан Голдстајн пружа следеће засигурање: „Ви нисте јединствени, ви нисте сами... Ви можете себи помоћи.“