Глобално село а ипак раздељено

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ НИГЕРИЈЕ

ЈЕСТЕ ли икада чули приче о раси људи који немају уста и због тога не могу ни јести ни пити? За њих се говорило да преживљавају уз помоћ мирисања, углавном јабука. Неки непријатан мирис би их убио.

Такође је било приповести о западноафричком народу који је имао злато за трговање. Један португалски капетан брода, из тог времена, извештава: „Двеста морских миља иза краљевства [Мали], човек наилази на земљу чији становници имају псеће главе и зубе, и репове попут паса. То су црнци који одбијају да се упусте у разговор јер не желе да виде друге људе.“ То су биле неке од чудних замисли које су сматране истинитим пре много година, пре доба путовања и открића.

Људи се зближавају

Такве приче су вековима схватане озбиљно. Али док су истраживачи планету уносили у карте, нису пронашли никакве безусте мирисавце јабука, никакве псоглаве људе. Данас једва да има нека тајна о онима што живе изван наших граница. Свет је постао глобално село. Стране земље и народе телевизија доноси у наше дневне собе. Ваздушни саобраћај омогућава да се они у року од неколико сати посете; милиони људи то чине сваке године. Други су у покрету из економских или политичких разлога. Извештај Фонда Уједињених нација за становништво изјављује: „У размери коју историја не познаје — а која ће засигурно расти — људи широм света чупају своје корене и селе се у потрази за бољим животом.“ Око 100 милиона људи живи ван земље у којој су се родили.

Све више постоји економска међузависност народа. Глобална комуникациона мрежа, попут џиновског централног нервног система, повезује сваки народ на земљи. Како се идеје, информације и технологија размењују, културе се стапају и прилагођавају једна другој. Широм света, људи се облаче сличније него икада пре. Градови имају много тога заједничког — полицију, луксузне хотеле, саобраћај, радње, банке, загађеност. Тако, док се народи света зближавају, сведоци смо онога што неки описују као светску културу која израња.

Зашто људи остају раздељени

Али док се народи и културе међусобно мешају, очито не гледају сви једни на друге као на браћу. „Свако је брз да окриви странца“, написао је пре више од 2 000 година један грчки драмописац. Нажалост, то је истина и данас. Доказ се не мора тражити даље од новинских извештаја о нетрпељивости, мржњи према странцима, „етничком чишћењу“, расној борби, религиозним нередима, масакру цивила, пољима смрти, логорима за силовање, тортури или геноциду.

Наравно, већина од нас мало тога може или ништа не може учинити да се ток етничких сукоба промени. Можда нас они директно чак и не погађају. Међутим, за многе од нас, проблеми настају због недостатка комуникације са странцима с којима долазимо у контакт — комшијама, колегама на послу или друговима у школи.

Не изгледа ли то чудно што је људима из различитих етничких група тако често тешко да верују једни другима и да се међусобно цене? На крају крајева, наша планета је планета огромне разноврсности, бескрајне разноликости. Већина од нас цени ту богату разноликост хране, музике и боја, као и многе врсте биљака, птица и животиња. Али то наше цењење разноликости некако се не преноси увек и на људе који не размишљају и не поступају на исти начин као ми.

Уместо да гледају на позитивне аспекте разноликости међу људима, многи нагињу да се усредсреде на разлике и да од њих направе ствар за распру. Зашто је то тако? Која корист постоји од улагања труда у комуницирање с људима чија се култура разликује од наше? Како бисмо могли срушити зидове што спречавају комуникацију и заменити их мостовима? Следећи чланци настојаће да одговоре на ова питања.