100 година филма

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ ФРАНЦУСКЕ

БИОСКОП није толико био производ неког посебног проналаска колико врхунац неких 75 година међународног истраживања и експериментисања. Године 1832. фенакистоскоп, кога је изумео Белгијанац Жозеф Плато, успешно је реконституисао кретање из серије цртежа. У Француској, захваљујући Жозефу Ниепсу и Лују Дагеру, фотографски процес претварања стварности у слике постао је могућ до 1839. Француз Емил Рено надаље је развијао ту идеју, пројекцирајући оживљене дијапозитиве које је стотине хиљада људи видело између 1892. и 1900.

Значајан продор филма десио се пре нешто више од 100 година. Године 1890. Томас Едисон, чувени амерички проналазач, и његов енглески помоћник, Вилијам Диксон, конструисали су камеру величине и тежине малог усправног клавира, а наредне године Едисон је пријавио патент за апарат за гледање дијапозитива за једну особу, назван кинетоскоп. Филмови, забележени на 35-милиметарским тракама од перфорираног целулоида, снимани су у првом филмском студију на свету, Црној Марији, у Вест Оринџу, у Њу Џерсију. Ти филмови су приказивали разне варијетее, циркусе и догађаје с Дивљег запада као и сцене из успешних њујоршких представа. Први кинематограф отворен је 1894. у Њујорку, а те исте године неколико машина извезено је у Европу.

Иако у почетку није био заинтересован за пројекцију, Едисон је био присиљен да изради пројектор да би сузбио конкуренцију. То је било априла 1896, кад је његов витаскоп дебитовао у Њујорку. Рат патената који је он затим покренуо, довео је до стварања једног труста ради задобијања потпуног монопола над том индустријом.

Оно што је инспирисало Огиста и Луја Лимијера, индустријалце из Лиона, у Француској, да изумеју руком покретану камеру која би и фотографисала и пројектовала филмове, био је примерак Едисоновог кинетоскопа. Њихов кинематограф (од грчке речи кинема, што значи „кретање“, и графин, што значи „приказати“) био је патентиран фебруара 1895, а 28. децембра „одиграла се званична светска филмска премијера“, у Гран кафеу, на Булевару де Каписин 14, у Паризу. Наредног дана, 2 000 Парижана сјатило се у Гран кафе да види то најновије чудо науке.

Убрзо су браћа Лимијер отварала биоскопе и слала камермане широм света. За неколико година, направили су отприлике 1 500 филмова о чувеним местима или догађајима у свету, као што је крунисање руског цара Николе II.

Доба немог филма

Жорж Мелијес, мађионичар и власник париског позоришта, био је фасциниран оним што је видео. Понудио је да купи кинематограф. Одговор је очигледно био: „Не, кинематограф није за продају. И мени захвалите због тога, младићу; овај проналазак нема никакву будућност.“ Међутим, незастрашен, Мелијес је почео да снима са опремом донесеном из Енглеске. Са својим специјалним ефектима и сценаријима, Мелијес је кинематографију претворио у један облик уметности. Године 1902. његов филм Le Voyage dans la lune (Пут на Месец) постигао је међународни успех. У свом студију у Монтреју, на периферији Париза, направио је преко 500 филмова — многе руком обојене.

До отприлике 1910, 70 посто филмова који су се извозили широм света било је француског порекла. То је првенствено било због индустријализације биоскопа од стране браће Пате, чији је циљ био да биоскоп постане „позориште, новине и школа сутрашњице“.

Године 1919, Чарли Чаплин, Даглас Фербанкс, Дејвид В. Грифит и Мери Пикфорд основали су United Artists да би прекинули комерцијалну хегемонију труста. Године 1915, Грифитов филм Рађање једне нације био је први највећи холивудски хит. Због свог расистичког садржаја тај веома контроверзни филм о америчком грађанском рату изазвао је побуне и чак неке смртне случајеве кад је био приказан. Међутим, с преко 100 милиона гледалаца, постигао је велики успех, што га је учинило најуноснијим филмом у историји.

Након Првог светског рата, филмови су „читаву Америку увели у свет ноћних клубова, приватних клубова, недозвољених барова и моралне раскалашности која је ишла уз њих“. Страни филмови су скоро нестали са америчких платна̂, док су амерички филмови чинили од 60 до 90 посто програма другде у свету. Биоскоп се користио као средство да се глорификују амерички начин живота и амерички производи. Истовремено, новостворени „систем звезда“ претворио је људе као што су Рудолф Валентино, Мери Пикфорд и Даглас Фербанкс у права божанства.

Звук и боја

„Хеј, мама, слушај ово!“ Овим речима је Ал Џолсон, у филму Певач џеза из 1927, окончао златно доба немог филма и увео звучне филмове у свет. Експерименти са синхронизованим фонографским снимцима вршени су од самог зачетка биоскопа, али тек доласком ’20-их, с доласком електричног снимања и вентилских појачивача, звучни филмови су заживели. Увођење звука није било без проблема.

Боја је најпре доспела у биоскоп помоћу руком обојених филмова. Касније су почеле да се користе матрице. Филмови су бојени јер није постојао ефикасан процес добијања филма у боји. Користили су се разни системи све до успеха Техниколора са тробојним процесом у 1935. Међутим, тек након огромне популарности филма Прохујало с вихором 1939, на боју се гледало као на главну атракцију која пуни благајне.

Ратна пропаганда

Током депресије ’30-их, биоскоп је служио као „опијум за масе“. Али док се свет приближавао рату, задатак биоскопа постајао је задатак манипулације и пропаганде. Мусолини је биоскоп назвао „l’arma più forte“, или „најснажније оружје“, док је под Хитлером он постао говорник националсоцијализма, првенствено да индоктринира младе. Филмови као што су Der Triumph des Willens (Тријумф воље) и Olympia (Олимпија) ефикасно су прогласили нацистичке вође боговима. С друге стране, филм Jud Süss (Јеврејин Сис) унапређивао је антисемитизам. А у Британији, филм Лоренса Оливијеа Хенри V, служио је као морална подршка у припреми за Дан Д и за губитке у људству који ће уследити.

Криза

Након Другог светског рата, кад су телевизори постајали све доступнији, људи су остајали код куће уместо да одлазе у биоскоп. Број посетилаца биоскопа у Сједињеним Државама се стропоштао, преполовивши се за само десет година. Хиљаде биоскопа морало је бити затворено, а филмска продукција је опала за трећину, упркос увођењу филмова на великом платну и усмереног стерео-звука у ’50-им. Мултимилионске продукције великих хитова, као што је филм Сесила Б. де Милеа Десет заповести (1956), произведене су у покушају да ублаже ову конкуренцију. Европски биоскоп такође је доживео драстичан пад у броју посетилаца.

Друштвени утицај

Биоскоп се назива огледалом друштва. У ствари, многи филмови у ’70-им одражавали су „забринутост, незадовољство, разочарање, узнемиреност, параноју“ тог времена, као што се може видети у оживљавању хорор филмова и „фансцинираношћу сатанизмом и окултним без преседана“. Филмови о катастрофама служили су као „одвраћање од катастрофа стварног живота“ (World Cinema—A Short History). С друге стране, ’80. су виделе оно што је француски новинар назвао „намерни покушај да се нормализује перверзија“. Од филмова који су представљени на Канском филмском фестивалу 1983, половина је као тему имала хомосексуланост или инцест. Насиље је постало лајтмотив, или понављана тема савремених филмова. Године 1992, 66 посто холивудских филмова садржало је сцене насиља. И док је насиље у прошлости углавном имало сврху, сада је потпуно неоправдано.

Каква је била последица изложености томе? У октобру 1994, када се један млади пар без икакве кривичне прошлости, разбеснео у Паризу, при чему је убио четири човека, филм Рођене убице, у коме један брачни пар убија 52 особе, био је директно повезан с тим. Социолози све више изражавају бригу у вези са утицајем које насиље има — нарочито на младе, којима такве сцене служе као обрасци понашања. Наравно, сви филмови не глорификују насиље или неморал. Недавни филмови као што је филм Краљ лавова премашио је претходне рекорде најгледанијих филмова.

Када су истакнутог продуцента и глумца новине Le Monde питале о томе како је биоскоп обележио друштво током протеклих 100 година, одговорио је да упркос томе што је „глорификовао рат, романтизовао гангстере, избацио претерано поједностављена решења и побожне хомилије, стварао лажна очекивања и унапређивао обожавање богатства, поседа, досадне физичке лепоте и мноштво других нереалних и безвредних циљева“, биоскоп је ипак пружао милионима људи угодан бег из сурове реалности свакодневног живота.

Док се светла гасе и платно оживљава, понекад још увек можемо осетити чаролију која је тако очаравала људе пре више од 100 година.

[Оквир⁄Слика на 21. страни]

„Фото-драма стварања“

До краја 1914, отприлике девет милиона људи у Аустралији, Европи, на Новом Зеланду и у Северној Америци бесплатно је видело презентацију Watch Tower Societija, „Фото-драма стварања“. Осмочасовни програм из четири дела састојао се од покретних слика и слајдова, синхронизованих са звуком и музиком. И слајдови и филмови били су ручно бојени. Намера „Фото-драме“ била је да се „изгради цењење за Библију и Божју намеру као што је изложено у њој“. Међу врхунцима било је отварање цвета и излегање пилета, ухваћених на филму помоћу фотографије с временским ограничењем.

[Слика на 19. страни]

„Кинематограф Лимијер“, патентиран фебруара 1895.

[Извор]

©Héritiers Limière. Collection Institut Lumière-Lyon

[Извор слике на 19. страни]

©Héritiers Lumière. Collection Institut Lumière-Lyon