Поглед у свет

Жене које „недостају“

„У оним друштвима у којима се непристрано опходи према женама у вези са здрављем, има 106 жена на сваких 100 мушкараца. То је биолошка чињеница“, наводи The Courier, часопис ког издаје Европска унија. Али истраживања УН такође указују на једну другу чињеницу: у азијским земљама као што су Кина, Индија, Република Кореја и Пакистан, у просеку има само 94 жене на сваких 100 мушкараца. Зашто? „Научни напреци су омогућили да се рано одреди пол фетуса“, и појачали су „аномалије у размери броја рађања женских и мушких беба“, објашњава The Courier. На пример, у Републици Кореји 1982. родиле су се 94 девојчице на сваких 100 дечака, али у 1989, тај однос је опао на 88 на сваких 100. Публикација УН Our Planet додаје: „Статистички подаци су шокантни: ’недостаје‘ 100 милиона азијаткиња због чедоморства девојчица и абортирања женског фетуса.“

Оружје или развој

За сто америчких долара може се купити или пушка АК-47 или довољно капсула витамина А да би се спречило слепило код 3 000 једногодишњака. За сто милиона америчких долара може се купити или десет милиона копнених мина или довољно вакцина да би се 7,7 милиона деце заштитило од шест смртоносних дечјих болести. За осамсто милиона долара може се купити или борбени авиони 23 Ф-16 или јодирана со која ће трајати десет година, штитећи 1,6 милијарди људи од поремећаја услед недостатка јода, као што је ментална заосталост. За отприлике 2,4 милијарде америчких долара купиће се или једна нуклеарна подморница или уређаји за воду и санитарни уређаји за 48 милиона људи. Где леже светски приоритети? Према публикацији The State of the World’s Children 1996, продаја оружја земљама у развоју само у 1994. укупно је износила 25,4 милијарде америчких долара, новац који се уместо тога могао потрошити у развојне сврхе.

Опасност од лосова који прелазе пут

Зашто лосови прелазе пут? Ово питање није шала за биологе који проучавају дивље животиње Њуфаундленда или за локалне возаче и хиљаде туриста који користе сеоске путеве. „На путевима Њуфаундленда годишње се деси отприлике 300 саобраћајних несрећа које су изазвали лосови, од којих су неке имале за последицу смрт возача̂“, кажу новине The Globe and Mail. „Лос тежак и до 450 килограма [1 000 фунти] може треснути на кров аутомобила попут громаде, при чему убија или осакаћује.“ Једноставно смањење величине садашње популације лосова од 150 000 на острву можда неће успети, каже Шејн Махони из Одбора за природна богатства, јер је на бројним подручјима на којима је мања густина лосова, број несрећа већи. Анализирајући кретања крда, научници се надају да ће сазнати зашто се лосови, који се обично плаше саобраћаја, одлучују да пређу пут.

Невоља Науруа

Науру, најмања и најизолованија република на свету, једном је био запажен због своје тропске лепоте. Европски морнари који су у 18. веку први угледали острво од 20 километара квадратних назвали су га Пријатно острво. Међутим, сада је само уска приобална ивица погодна за становање, а Науру је постао „еколошки најопустошенија држава на свету“, запажа The New York Times. Зашто? Због површинског копања. Већ 90 година фосфати, производ птичјег измета током хиљада година и морских микроорганизама, ископавани су „остављајући за собом раскопан, сабластан пејзаж налик месецу од сивих кречњачких врхова, од којих су неки високи и до 22 метра“. Топлота која се диже с четири петине острва које је већ ископано утиче и на време, растерујући кишне облаке и мучећи земљу сушом. Очекује се да ће последњи талози фосфата бити извађени за мање од пет година. Многи Науруанци сматрају да је једино прибежиште напустити Науру и користити своје богатство да се на неком острву купи нови дом у који се може преселити.

Болест узрокована гвинејским црвом се предаје

„После великих богиња, изгледа да ће гвинејски црв вероватно бити друга људска болест која је искорењена“, наводи The Economist. „Број пријављених случајева, који је недавне 1989. широм света био скоро 900 000, прошле године је опао на 163 000 и у већини земаља се преполовљава сваке године.“ Изузетак је Судан који „доказује да рат и болест иду руку под руку“. Паразит који се преноси водом а има свој почетак у микроскопској ларви, гвинејски црв, већ је искорењен у Централној Азији, Пакистану и у бројним афричким земљама. Агенције су га довеле под контролу користећи хемикалију за прочишћавање воде, учећи људе да филтрирају пијаћу воду кроз тканину, и спречавајући да се заражене особе купају или да гацају по изворима пијаће воде. Када се једном прогутају, црви мужјаци умиру након парења, а женке могу достићи и један метар у дужину пре него што након неколико недеља полако излазе из болних мехура на нози жртве, понекад паралишући и оштећујући мишиће.

Сат страшног суда иде напред

Чувени сат страшног суда на насловној страни листа The Bulletin of the Atomic Scientists недавно је померио сказаљку за три минута ближе поноћи. Сат симболично одражава колико је свет близу нуклеарног рата. Од свог увођења 1947, сат је био 16 пута поново намештан као одговор на мењање светских догађаја. Година када је био најближи нуклеарној поноћи — два минута — била је 1953. након експлозије прве хидрогенске бомбе од стране Сједињених Држава. Последња промена била је 1991. када је померен натраг на 17 минута до поноћи због оптимизма у периоду после Хладног рата. Померање сата на 14 минута одражава растућу забринутост око све веће светске напетости, несигурности нуклеарних залиха и претње нуклеарног тероризма. „Свет је још увек веома опасно место“, рекао је Леонард Рисар, председавајући у листу The Bulletin.

Напуштене новорођене бебе

У Италији мајка може законски одбити да прихвати своје новорођенче, препуштајући одговорност властима за бригу око малолетника да пронађу брачни пар који је вољан да га усвоји. Ипак, током 1995. не мање од 600 деце било је напуштено након рођења, „многа у кантама за ђубре, друга близу цркава или здравствених центара“, кажу италијанске новине La Repubblica. Тај феномен се појављује у најиндустријализованијим и најуспешнијим подручјима земље, као и у најсиромашнијим и најмање развијеним. Као што каже Вера Слепој, председник Италијанског психолошког друштва, то је „упозоравајући сигнал осећаја смрти“, који прожима друштво.

Жеђ није довољна

„Ако се особа ослања на жеђ, она неће довољно пити“, каже др Марк Дејвис, професор физиологије рада и спорта. Многи људи се налазе у благом дехидрираном стању, док се осећај жеђи не појави након што већ опадне ниво течности у телу. И све што људи постају старији, њихов механизам за осећај жеђи све је слабији. Као што је извештено у новинама The New York Times, вода нам је потребнија кад је време топло или кад је изузетно хладно и суво, кад вежбамо или кад смо на дијети, и кад смо болесни од било чега што је пропраћено таквим стањима као што су дијареја, грозница и повраћање, што узрокују губитак течности. Онима који су на исхрани богатој влакнастим материјама такође је потребно више течности да би се одржавало кретање влакнастих материја кроз црева. Иако воће и поврће можда садрже високи проценат воде, већина наших потреба задовољена је пијењем. Вода је најбоља, јер је тело брзо апсорбује. Што је пиће слађе, то се спорије апсорбује. Од сода̂ у ствари можете још више ожеднети, јер је течност потребна да би се сварио шећер. Будући да су кофеин и алкохол диуретици, зависити од пића која их садрже може водити до губитка воде. „Одрасли треба сваки дан да пију најмање осам чаша воде од по 2,4 децилитра“, каже Times.

Отвара се чувена египатска гробница

Нефертаријина гробница у луксорској Долини краљица, која је годинама била затворена, рестаурирана је и поново отворена за јавност. „’Ова гробница је заиста најфасцинантнија на западној обали Луксора, или чак у читавом Египту‘, рекао је Мухамед ел-Соугајер, председник луксорске подружнице Врховног већа за антиквитете. ’Очигледно су је израдили највештији уметници у време Рамзеса II, који је саградио овај краљевски споменик из своје велике љубави према Нефертарији. Желео је да она има најбољу могућу гробницу.‘“ Међутим, 430 метара квадратних живих и финих слика било је готово уништено поплавама, блатом и продорним соним кристалима. Године 1986. након много година консултације, један међународни тим је почео с брижљивим радом на састављању зидних фрагмената користећи фотографије које је правио италијански египтолог Ернесто Скјапарели, који је открио гробницу. Међутим, број посетилаца био је ограничен због бриге око влажности. Рамзес II је такође одао част Нефертарији кад јој је посветио један од храмова у Абу Симбелу.