Лондонска вода — нова димензија

Од дописника Пробудите се! из Британије

ЛОНДОН, главни град Енглеске, сада има један од најнапреднијих система водоснабдевања на свету. Завршен је две године пре рока по цени од приближно 375 милиона долара. Вештина стечена његовом изградњом већ се продаје другим земљама.

Зашто је био неопходан тако скуп пројекат, и шта је он постигао?

Нови за стари

Најстарији лондонски водовод с резервоаром изграђен је 1838. Четрдесет година касније вода се још увек носила у кофама из заједничких уличних хидраната у сиромашнијим деловима града. „Одвртање славине у рано јутро од стране човека с кључем био је важан догађај... јер кад је тај ауторитет с кључем отишао, до следећег јутра није поцурела ни кап воде“, прича једна књижевница.

Викторијански инжењери урадили су мајсторски посао када су водоснабдевање продужили до појединачних домова, постављајући металне водоводне цеви и градећи цевоводе на различитим дубинама испод површине путева. Међутим, од тада, повећани обим, тежина и вибрације моторног саобраћаја, заједно с већим црпним притиском који је потребан да осигура адекватан доток воде на велике удаљености— и до 30 километара у неким случајевима— узео је свој данак у прекидима цевовода. То опет има за последицу хаос у саобраћају када путеви морају да се затворе ради поправке цевовода. Процењује се да се 25 процената воде која се црпе из резервоара у Енглеској изгуби кроз оштећења на доводним цевима.

Поред тога, лондонска потреба за водом се интензивирала у последњих 150 година— са 330 милиона литара на преко 2 милијарде литара сваког дана. Машине за прање веша, машине за прање посуђа, прање кола и заливање башта током сушних лета, све то доприноси повећаном захтеву. Потреба да се метрополи обезбеди вода постала је хитна. Али шта се могло учинити?

Велико планирање

Заменити старе цеви постављајући јаче, испод истог система путева, није долазило у обзир. Цене јесу биле претеране, али је и неповољна ситуација за Лондонце била неприхватљива. Тако је, пре десет година осмишљен пројекат водоводног канала реке Темзе. Он би увелико повећао снабдевање Лондона водом. Пројекат је водовод, или тунел дуг 80 километара и широк два и по метра, затрпан на просечној дубини од 40 метара испод града и у стању да обезбеди преко милијарду литара воде свакодневно. Такав канал би омогућио да ток буде надзиран у оба смера, омогућавајући да било који део може бити стављен ван службе ради одржавања у било које време. Вода би из постројења за пречишћавање била довођена слободним падом у тунел и затим упумпавана директно у постојеће локално водоснабдевање, или у водоспреме за привремено складиштење.

Зашто је тунел, најдужи у Британији, морао бити толико дубок? Зато што је подземље Лондона саће од 12 система железничких пруга као и уобичајеног мноштва јавних комуналних служби, а тунел мора бити ван свих њих. Када су инжењери неочекивано наишли на велике стубове темеља једне зграде, који нису били откривени током почетног истраживања, посао је био одложен на преко десет месеци.

Изградња је планирана у етапама. Нису се очекивали велики проблеми током копања кроз лондонску иловачу, али копање тунела морало је бити обустављено на годину дана на почетној страни, јужно од Темзе на Тутинг Беку. Ту су копачи тунела зашли у слој песка који садржи воду под високим притиском, који је коначно загушио машину за бушење. Да би решили ову тешкоћу, предузимачи су одлучили да замрзну земљиште циркулацијом раствора слане воде на –28° C кроз избушене рупе. Издубљивање још једног окна у близини омогућило им је да копају кроз блок леда да би извадили затрпану машину и наставили с бушењем.

Због овог искуства инжењери су увидели потребу да смисле нови систем облагања тунела бетоном. Такође је постало очигледно да је потребна другачија врста машине за тунел да би се изашло на крај с таквим нестабилним земљиштем. Решење је била канадска машина за балансирање притиска земље. Набављене су три, и као резултат брзина изградње тунела се удвостручила на километар и по месечно.

Компјутерска изградња

Традиционална истраживања земљишта теодолитом вршила су се с врхова кровова како би дала преглед мера за локације окна, а резултати су се затим електронски проверавали. Ова метода је била адекватно започета, али када је прокопавање тунела једном почело, како се могло обезбедити тачно регулисање под земљом?

Овде модерна технологија преузима ствар помоћу Глобалног система позиционирања (GPS). Ова истраживачка опрема садржи сателитски пријемник који је подешен на GPS-овом космичком броду који кружи око земље. Опрема би могла упоредити сигнале из бројних сателита у орбити. Када се једном ове мере координирају помоћу компјутера, позиције сваког од 21 окна и 580 избушених рупа се лоцирају дуж руте на мапама организације Орднанс Сурвеј. Опремљени овим подацима, копачи тунела су били вођени прецизношћу.

Компјутерска контрола

Да би се изашло у сусрет шест милиона потрошача није лак задатак. Потражња може варирати не само из сезоне у сезону већ из дана у дан. Ово захтева мониторе који ће радити нон-стоп како би се све време обезбедило одржавање исправног притиска и квалитета воде. Како је ова витална координација могућа? Уз помоћ контролног компјутерског система који кошта 5 милиона долара.

Пумпу сваког окна контролише њен компјутер а минимална цена се задржава тако што се користи јефтина струја, у време ниже тарифе. Главни компјутери у Хамптону, западном делу Лондона, регулишу целу мрежу. Компјутери добијају податке путем каблова с оптичким влакнима причвршћеним за цеви на зидовима тунела и шаљу их преко кабловских телевизијских монитора.

Квалитет воде се проверава у дневним, недељним и месечним интервалима. „Постоји 60 обавезних тестова за 120 супстанција у проверавању квалитета воде. Они укључују анализе за супстанције као што су нитрати, микро елементи, пестициди и други хемијски раствори“, објашњавају новине The Times. Ова мерења се сада обављају аутоматски и шаљу се компјутерској централи за интерпретацију и акцију уколико се појави потреба. Дегустатори воде такође врше периодично одређивање степена квалитета.

Планирање унапред

Ово чудо модерног инжењеринга већ обезбеђује 583 милиона литара пијаће воде дневно за популацију на преко 1 500 квадратних километара ужег дела Лондона. Када је у потпуности оперативан, може испунити 50 процената садашње потражње, умањујући тако притисак на другим изворима залихе.

Чак и ово неће бити довољно. Због тога су сада начињени планови за проширење главног канала за наредних 60 километара почетком следећег века. Заиста, генијално решење за тежак проблем!

[Дијаграм на 15. страни]

Попречни пресек испод Лондона, који показује водовод испод других тунелских служби

Ј

Нови водовод и окна

Река Темза

Тунели подземне железнице

С

[Извор]

Засновано на фотографији: Thames Water

[Слика на 16. страни]

Машина за бушење тунела за водовод

[Извор]

Фотографија: Thames Water

[Слика на 17. страни]

Рад на изградњи водовода

[Извор]

Фотографија: Thames Water