Помпеја — тамо где је време стало

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ ИТАЛИЈЕ

КУХИЊЕ с тигањима на огњишту, добро снадбевене продавнице, фонтане без воде, нетакнуте улице — све онако како је некада било, у граду без становника, празном и напуштеном. То је Помпеја, тамо где изгледа да је време стало.

Све остаје баш онако како је било тог катастрофалног дана пре 1 900 година када је планина Везув, вулкан који гледа на Напуљски залив, прорадила. Пепелом и лавом је затрпала Помпеју, Херкуланум, Стабију и околна места.

„Људи старог доба“, каже књига Pompei, „имали су само нејасну идеју о вулканској природи Везува и били су навикли да га сматрају зеленом планином по којој су расуте густе шуме с дивним виноградима.“ Али 24. августа 79. н. е., након толико година тишине, та планина се пробудила уз огромну експлозију.

Ерупција 79. н. е.

Вулкан је бљувао стуб гаса, магме и наноса што је затамнило небо и узроковало ужасну кишу пепела и лапила (комадића лаве). За мање од два дана Помпеја и огромно сеоско подручје било је покривено дебелим слојем, просечне дубине од два и по метра. Док су јака подрхтавања и даље потресала земљу, џиновски облак отровних гасова, невидљивих али смртоносних, обавио је град, стискајући га у смртни загрљај. Док је Помпеја полако била затрпавана, Херкуланум је одмах нестао. Према књизи Riscoprire Pompei (Поново откривање Помпеје), Херкуланум је био потопљен у бујици „блата и вулканског наноса до дубине која је близу обале достизала двадесет два метра“.

Реакције неких 15 000 становника Помпеје биле су разнолике. Само они који су одмах побегли успели су да се спасу. Међутим, неки који нису желели да напусте своје домове и све што су поседовали, остали су иза, надајући се да ће избећи опасност. Други, жељни да спасу своје вредне предмете, оклевали су пре него што су одлучили да беже, само да би их згњечио кров њихове куће, који је пао под тежином пепела.

Један пример је власница ’Фаунове куће‘, која очигледно није могла себе натерати да напусти своје богатство. „У свој журби“, каже Робер Етјен у својој књизи La vie quotidienne à Pompéi (Свакодневни живот у Помпеји), „господарица је сакупила свој најдрагоценији накит — златне огрлице у облику змије, прстење, укоснице минђуше, сребрно огледало, торбу пуну златних новчића — и припремила се да бежи.“ Престрављена, можда због пепела који је падао, остала је унутра. „Убрзо након тога“, наставља Етјен, „кров се срушио, закопавајући несрећну жену и њено благо.“ Други су били угушени отровним гасовима који су се свуда ширили.

Они који су оклевали морали су да спасавају живот бежећи преко слоја пепела од лаве који се у међувремену створио. Где су пали, ту су и остали, угушени смртоносним удисањем и покривени као последица непопустљиве кише финог пепела. Њихови жалосни остаци пронађени су вековима касније, а њихове драгоцености још увек су биле поред њих. Град и његови становници закопани су испод слоја пепела дубоког преко 6 метара.

Ипак, захваљујући тој фаталној киши, чак су се и градски становници поново појавили. Знате ли како? Осмотрите одливке њихових тела на фотографији на овој страни. Како су направљени? Изливањем гипса у празнине које је распало тело оставило у пепелу, археолози су нам омогућили да видимо последње очајне покрете несрећних жртава — „младу жену како лежи главе наслоњене на руку; мушкарца, уста покривених марамицом која није могла зауставити удисање прашине и отровних гасова; посетиоце јавних купатила, који су пали у недоличним позама трзања и спазми при гушењу... мајку која грли своју кћеркицу у последњем жалосном и беспомоћном загрљају“ (Archeo).

Нема безбедности у Херкулануму

У Херкулануму, неколико километара од Помпеје, они који нису одмах побегли били су у клопци. Многи су се журили према плажи, надајући се можда да ће побећи преко мора, али јак морски потрес спречио је бродове да исплове. Недавна ископавања на древној обали Херкуланума изнела су на светло више од 300 костура. Док су тражили уточиште под терасом која гледа на море те људе је ужасна бујица блата и вулканског наноса живе закопала. И овде су многи покушавали да спасу своје најдрагоценије поседе: златне украсе, сребрне судове, читав комплет хируршких инструмената — све је још увек тамо, бескорисно, у близини остатака њихових власника.

Време је стало

Помпеја носи елоквентно сведочанство о крхкости живота у суочавању с природним силама. Као ниједан други археолошки призор на свету, рушевине Помпеје и околних подручја пружају слику која савременим изучаваоцима и знатижељницима омогућује да истражују свакодневни живот у првом веку н. е.

Благостање тог предела заснивало се углавном на пољопривреди, индустрији и трговини. Уз интензивно коришћење радне снаге — робова и слободних људи који се свакодневно унајмљују — плодна околина је изобилно рађала. Многе од градских активности биле су повезане с трговином намирница. Свако ко посећује Помпеју може још увек видети воденице за млевење кукуруза, зелену пијацу и радње продаваца воћа и трговаца вина. Можете видети зграде које су се некада користиле за трговину — за прераду вуне и лана и за предење и ткање у индустријским размерама. Уз десетак других индустрија малих размера, од јувелирске радионице до гвожђарске радње, те зграде заједно с кућама, чиниле су град.

Уске, некада препуне улице поплочане су калдрмом. Оивичене су уздигнутим тротоарима, а јавне фонтане опскрбљивао је генијални систем аквадукта. Један интересантан детаљ може се видети на угловима главних улица. Попут древних претходника савремених пешачких прелаза, велики уздигнути блокови камења постављени на средини улица олакшавали су кретање пешака и омогућавали им да избегну квашење ногу кад пада киша. Свако ко је возио теретна кола у граду морао је имати извесне вештине да би избегао то уздигнуто камење. Оно је још увек тамо! Ништа се није променило.

Приватан живот

Чак ни ограничење које је окруживало приватан живот Помпејаца не одолева индискретном зурењу савремених људи. Једна жена прекривена величанственим накитом лежи мртва у наручју гладијатора у његовој бараци. Врата кућа и продавница широм су отворена. Кухиње су изложене разгледању, као да су само пре неколико минута напуштене, с тигањима на огњишту, непеченим хлебом још увек у шпорету и великим ћуповима који су наваљени на зид. Ту су собе украшене дивним малтером, зидним сликама и мозаицима, у којима су се богати удобно гостили, користећи сребрне чаше и посуђе изненађујуће отмености. Мирни унутрашњи вртови окружени колонадама и улепшани дивним фонтанама које су сада неме. Такође се виде мермерне и бронзане статуе изврсне израде и олтари кућних богова.

Међутим, начин живота већине био је много скромнији. Многи који код куће нису имали погодности за кување често су посећивали бројне кафане. Тамо су неплативши много могли да оговарају, да се коцкају или купују храну и пиће. Нека од тих места морала су бити на лошем гласу, у којима су након послужења пића муштерији, конобарице, често робиње, радиле као проститутке. Поред безброј кафана ове врсте, откопавања су изнела на светло више од двадесетак других места која су била на лошем гласу, често карактерисана јако непристојним сликама и списима.

Време је за акцију

Изненадно уништење Помпеје подстиче на размишљање. Очигледно, хиљаде које су тамо погинуле нису довољно брзо реаговале на упозоравајуће знаке неизбежне катастрофе — понављане земљотресе, експлозије вулкана и ужасне кише лапила̂. Они су оклевали, можда због тога што нису желели да се одрекну свог удобног живота и својих поседа. Можда су се надали да ће опасност проћи или да ће још увек бити времена да побегну ако се ситуација погорша. Нажалост, погрешили су.

Писмо нас обавештава да је данас читав свет у сличној ситуацији. Корумпирано друштво у коме живимо отуђено је од Бога. Тек што изненадно није уништено (2. Петрова 3:10-12; Ефесцима 4:17-19). Сви докази указују да је то време близу (Матеј 24:3-42; Марко 13:3-37; Лука 21:7-36). А трагични остаци Помпеје служе као немо сведочанство за лудост неодлучности.

[Оквир на 24. страни]

Хришћански крстови?

Проналазак разних крстова у Помпеји, укључујући и један у гипсу на зиду једне пекаре, неки су протумачили као доказ присутности хришћана у граду пре његовог уништења 79. н. е. Да ли је то оправдана претпоставка?

Очигледно није. Да бисмо пронашли „потпуно развијен култ крста као предмета“, каже Антонио Вароне у својој књизи Presenze giudaiche e cristiane a Pompei (Јеврејска и хришћанска присуства у Помпеји), „треба да чекамо све до четвртог века, кад је преобраћање цара и мноштва пагана требало да учини такав облик поштовања крста сагласнијим с њиховом духовношћу“. „Чак и у другом и трећем веку и до времена Константина“, додаје Вароне, „веома је ретко пронаћи такав симбол у очигледној повезаности са хришћанством.“

Ако нису хришћански, какво онда порекло имају такви симболи? Осим сумњи о идентификацији тог симбола за који се мисли да је крст и о открићу слике божанства у облику змије у истој пекари, постоје „неки изузетно непристојни проналасци које је такође тешко ускладити с наводно хришћанском духовношћу станара те пекаре“, каже Вероне. Он додаје: „Познато је да се од сванућа цивилизације, пре него што је постао симбол откупа, амблем у облику крста користио с јасним магијским и ритуалним значењем.“ У древна времена, објашњава овај изучавалац, сматрало се да крст може одбити или уништити зле утицаје и користио се више него било шта друго, као амајлија.

[Слика на 23. страни]

Калигулина капија с планином Везув у позадини

[Слике на 23. страни]

Горе: Гипсани одливци становника Помпеје

Лево: Поглед на Неронову капију и део Јупитеровог храма

[Извори слика на 22. страни]

Вертикалне границе: стаклар

Слике на 2. (доле), 22. и 23. страни: Soprintendenza Archeologica di Pompei