Крхак али издржљив путник

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ КАНАДЕ

Уметници их сликају, а песници пишу о њима. Бројне врсте живе у тропским кишним шумама. Многи живе у шумовитим крајевима, на пољима и у преријама. Неки су изложени хладноћи планинских врхова; други, врелини пустиња. Описани су као најлепши од свих инсеката.

НЕМА сумње да познајете ово изврсно и дражесно створење — лептира. Међутим, једна врста лептира стекла је светску славу због својих изванредних вештина путовања. Овај крхак али издржљив путник јесте монарх. Погледајмо поближе овог драгуља стварања и његове невероватне сеобе.

Нежан драгуљ стварања

Замислите себе на ливади једног топлог, сунчаног дана. Упирете своје очи на та дражесна крилата чуда која лете тамо-амо међу пољским цвећем, у њиховом бескрајном трагању за храном и пићем. Стојите мирно са испруженом руком. Један се приближава. О, слетеће вам на руку! Запазите како лагано слеће.

Сада погледајте поближе. Посматрајте његова два пара прахастих, нежних наранџастих крила, изгравираних у црном, с компликовано дизајнираним ивицама. Каже се да су монарху дали име енглески насељеници у Америци који су га повезали са својим монархом, Вилијамом Оранским. Заиста је овај лептир „монарх“. Али ова крхка лепота, која тежи само пола грама и с распоном крила од осам до десет центиметара, може дуго, напорно путовати.

Импресивни летови

Иако се за неке лептире каже да се почетком зиме селе на веће удаљености, једино монарх путује тако далеко с прецизним одредиштима и у тако великом броју. Сеоба монарха је заиста феномен код лептира. Узмите у обзир неке од импресивних вештина ових издржљивих путника.

Њихови летови којима напуштају Канаду у јесен ка њиховим местима за презимљавање у Калифорнији или Мексику, премашују 3 200 километара. Они прелазе велика језера, реке, равнице и планине. Милиони њих успешно заврше сеобу до одредишта високо у планинама Сијера Мадре у централном Мексику.

Такви летови још више задивљују кад узмете у обзир да млади лептири никада раније нису летели нити су видели пределе зимовања. Али они непогрешиво осећају правац лета и знају када су стигли на своје зимско пребивалиште. Како то раде?

Canadian Geographic наводи: „Јасно је да постоји неко префињено генетско програмирање у њиховом мајушном мозгу, можда неки начин очитавања угла сунчевих зрака, као што то пчеле раде, или земљиног магнетног поља, које изгледа да води птице. Способност откривања специфичних услова температуре и влажности може помоћи на крају. Али одговори су до сад измицали науци.“ Попут створења која су споменута у библијској књизи Пословица, ’она су инстинктивно мудра‘ (Пословице 30:24, NW).

Монарси су такође мајсторски летачи. Они клизе брзином од око 12 километара на сат, једре брзином од 18 километара на сат и — као што свако ко је покушао да ухвати једног зна — још брже лете, брзином од око 35 километара на сат. Веома спретно искоришћавају ветрове — чак и једре против преовлађујућих западних ветрова да би се кретали југозападно према свом одредишту. Користећи компликоване стратегије летења, они се суочавају с варијацијама у брзини и правцу ветра. На скоро исти начин као пилот-једриличар и јастребови, они лебде на термалима (стубовима топлог ваздуха). Према једном извору, монарси обично путују и до 200 километара на дан. Они лете само током дана. Ноћу одмарају, често на истом месту сваке године.

Научник Дејвид Гибо са Универзитета у Торонту сазнао је да је монарх више од повременог једриличара или клизача. Он извештава: „Лептири морају искористити ветар на начине које сматрам много паметнијим од онога како то раде гуске селице.“ Рутина лепршања, једрења и храњења омогућује монарсима да стигну у Мексико с довољно масноће која ће им потрајати током зиме и да у пролеће започну свој лет натраг на север. Професор Гибо такође каже: „Једрење је начин на који они далеко путују и успевају да буду јаки и здрави.“

Масовне сеобе

Дуго се већ зна да се монарси западно од Стеновитих планина селе на југ и зимују у Калифорнији. Они се могу видети како висе у гроздовима на боровима и еукалиптусима у местима дуж јужне обале Калифорније. Али одредиште сеобе великих популација монарха у источној Канади, за неко време остало је мистерија.

Године 1976. ова мистерија је разоткривена. Њихова места за презимљавање коначно су била пронађена — шумовит врх на планинама Сијера Мадре у Мексику. Пронађени су милиони и милиони лептира густо збијених на гранама и стаблима високих, тамнозелених јела. Овај импресиван призор и даље је фасцинантна атракција за посетиоце.

Једно од најбољих места у Канади где се масовно могу видети монарси јесте Национални парк Поинт Пеле, у Онтарију, где се сакупљају у припреми за своју сеобу на југ. У позно лето окупљају се на том јужном делу Канаде, чекајући на северној обали језера Ири све док ветрови и температура не буду повољни пре него што крену на своје путовање на југ до својих места за презимљавање у Мексику.

Одредишта

Кренувши из Поинт Пелеа, они лете од острва до острва преко језера Ири, да би започели дуго путовање преко континенталних Сједињених Држава. На путу, придружују им се и друге групе монарха у сеоби. Процењује се да се високо у планинама северозападно од Мексика сто милиона окупља да би презимило.

Друге сеобе се одигравају преко Флориде и Кариба и могу завршити на одредиштима која тек треба открити на полуострву Јукатан или у Гватемали. Било у Мексику или у другим зимским скровиштима, монарси се заједно нагомилавају у неколико релативно малих делова планинске шуме.

Неко може мислити да ће их њихов дуг лет до зимског дома одвести у земљу топлих, сунчаних ливада за одмор. Али није тако. Мексички трансвулкански планински венац, тамо куда иду, јесте хладан. Међутим, клима коју пружају планински врхови јесте баш права за њихово зимовање. Довољно је хладно да би то проузроковало да проведу време у стању скоро потпуне неактивности — продужујући тиме свој животни век од осам до десет месеци, што омогућава да одлете до Мексика, тамо презиме и да крену назад. Могли бисте рећи да је то нека врста одмора.

Стиже пролеће, и монарси поново постају активни. Док се дани продужују, лептири лепршају на сунчевој светлости, почињу да се паре и започињу свој лет натраг на север. Верује се да неки могу успети да доврше пут у повратку, али углавном само потомство стиже на летње планинске венце у Канади и северним Сједињеним Државама. Три или четири генерације јаја, гусеница, лутки и лептира постепено се враћају на континент. Женка — натоварена са сто или више оплођених јаја — лепрша преко малих делова земљишта с дивљим цвећем и леже своја јаја једно по једно на унутрашњој страни младих, нежних листова млечике. И тако се тај циклус продужава и пут се до монарховог летњег дома наставља.

Заиста, монарх је фасцинантно створење. Какву предност људи имају да посматрају и проучавају његове активности. Стога није изненађујуће што монарховим дуго сакриваним местима за презимљавање у Мексику, као и одредиштима у Калифорнији, прете људски подухвати. Претпоставити да те нежне лепоте стварства имају негде другде да оду могло би довести до њиховог изумирања. За похвалу је то што су учињени напори да се они заштите од такве могућности. Како ће дивно бити када ће у Створитељевој обећаној Рајској земљи која је сада на дохват руке, овим крхким али издржљивим путницима бити загарантовано безбедно склониште!

[Извор слике на 15. страни]

Лептир: Parks Canada/J. N. Flynn

[Извори слика на 17. страни]

Врх и дно 16. стране: Parks Canada/J. N. Flynn; средина: Parks Canada/D. A. Wilkes; врх 17. стране: Parks Canada/J. N. Flynn; средина и дно: Parks Canada/J. R. Graham