Радио — изум који је променио свет

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ ИТАЛИЈЕ

ПУШЧАНИ хитац је проломио тишину италијанског сеоског крајолика. Тај знак је Гуљелму Марконију пружио потврду да је проста опрема коју је он користио радила. Пријемник удаљен 2,5 километра примио је електромагнетне таласе које је произвео један предајник и који су били емитовани у простор. То је било 1895. Иако тада нико није могао да у потпуности схвати све импликације, тај пушчани хитац је отворио пут једној технологији која је отада радикално изменила наш свет — радио-комуникацији.

Један број научника већ је био проучавао природу електромагнетних таласа. Године 1831, енглески физичар Мајкл Фарадеј показао је да би електрична струја могла да произведе магнетно поље и индукује струју у другом колу изолованом од првог али смештеном у његовој близини. Године 1864, шкотски физичар Џејмс Максвел теоретисао је да би енергија коју стварају таква поља могла да се емитује у таласима — попут мрешкања таласа на површини језерцета — али брзином светлости. Касније је немачки физичар Хајнрих Херц потврдио Максвелову теорију, производећи електромагнетне таласе и откривајући их на кратком домету, што је урадио и Ернест Ратерфорд (касније Лорд Ратерфорд) са Новог Зеланда. Али, адаптирањем и побољшавањем доступне опреме и додавањем просте властите антене, Маркони је успео да пренесе телеграфски сигнал на знатну даљину. Бежична телеграфија је била на прагу!

Године 1896, 21-годишњи Маркони преселио се из Италије у Енглеску, где се упознао с Вилијемом Присом, главним инжењером Централне поште. Прис је био заинтересован за примену Марконијевог система на средства поморске везе између тачака које не би могле да се повежу каблом. Он је Марконију понудио помоћ техничара и коришћење лабораторија за његове експерименте. За неколико месеци, Маркони је успео да повећа снагу сигнала пренесених на удаљеност од десет километара. Године 1897, Маркони је основао Wireless Telegraph and Signal Company, Ltd., с циљем претварања бежичне телеграфије у један комерцијално одржив систем.

Године 1900. између Корнвала и острва Вајт у јужној Енглеској успостављена је радиотелеграфска веза од 300 километара, чиме се демонстрирало оно што се некада сматрало немогућим — савладати радио-таласима закривљеност земље. Мислило се да сигнали неће бити примљени иза хоризонта, пошто електромагнетни таласи путују праволинијски.a Затим су почеле да стижу прве важне наруџбе за радија. Британски адмиралитет је овластио инсталацију радио-опреме на 26 бродова, као и изградњу и одржавање шест копнених станица. Следеће године Маркони је успео да премости Атлантик једним слабим сигналом од три тачке које означавају слово С у Морзеовој азбуци. Будућност тог изума била је засигурана.

Технолошки развој

У почетку, бежична телеграфија није могла да преноси ни речи ни музику, само Морзеову азбуку. Међутим, године 1904. начињен је велики корак напред с појавом диоде, прве електронске вакуумске цеви, која је омогућила пренос и пријем гласа. То је бежичну телеграфију претворило у радио какав ми данас познајемо.

Године 1906, у Сједињеним Државама је Реџиналд Фесенден емитовао музику коју су примили бродови удаљени 80 километара. Године 1910, Ли де Форест је уживо преносио концерт који је одржао чувени италијански тенор Енрико Карузо за корист радио-аматера у Њујорку. Годину дана пре тога, с Ајфелове куле у Паризу, у Француској, по први пут су били емитовани сигнали за подешавање часовника. Те исте године, 1909, одиграло се прво спасавање преживелих уз помоћ радија, са паробродова Florida и Republic, који су се сударили у Атлантику. Три године касније, такође је било спасено преко 700 преживелих из катастрофе Titanica, захваљујући SOS-у послатом путем радија.

Још 1916, предвиђала се могућност да сваки дом има радио. Употреба електронских цеви омогућила је производњу ефикасних, јефтиних пријемника, отварајући врата која су водила до раширеног развоја комерцијалног радија. Тај бум се најпре догодио у Сједињеним Државама, где је до краја 1921. било 8 станица а до 1. новембра 1922. дозволу су добиле 564 станице! У многим домовима, осим система за осветљење, радио је био први апарат који се прикопчао на електричну струју.

За две године од почетка редовног комерцијалног преношења, Истраживачи Библије, како су се Јеховини сведоци тада звали, такође су користили радио да емитују своју поруку. Године 1922, Џ. Ф. Ратерфорд, тадашњи председник Watch Tower Societyja, одржао је у Калифорнији свој први радио-говор. Две године касније, WBBR, станица коју је изградио и поседовао Watch Tower Society, почела је емитовање са Стејтен Ајланда, у Њујорку. Society је на крају организовао светске мреже да преносе библијске емисије. До 1933, највећи број од 408 станица преносио је поруку о Божјем Краљевству (Матеј 24:14).

Међутим, у многим земљама радио је прешао у државни монопол. У Италији је Мусолинијева влада видела радио као инструмент политичке пропаганде и забранила је својим грађанима да слушају стране емисије. Огромна снага радија била је у великој мери приказана године 1938. Током емитовања једне научно-фантастичне приче у Сједињеним Државама, Орсон Велс је посејао панику међу становницима, од којих су неки мислили да су марсовци слетели у Њу Џерзи и да користе злокобан „топлотни зрак“ да убију све који им се противе!

Сто година радија

Године 1954. омиљена разонода за људе у Италији била је слушање радија. Упркос успеху телевизије, радио је још увек веома популаран. У већини европских земаља, 50 до 70 посто становништва слуша радио због информисања или забаве. Процењује се да се у Сједињеним Државама радио налази у 95 посто возила, 80 посто спаваћих соба и више од 50 посто кухиња.

Један од разлога за популарност радија, чак и у ери телевизије, јесте његова преносивост. Осим тога, према једној анкети, радио поседује једну „снагу емоционалне и маштовите укључености далеко супериорније него код телевизије“.

Током 1995, свечаности у Италији поводом стогодишњице Марконијевог експеримента пружиле су прилику да се размишља о напретку који је постигао радио. Бројни научници дали су допринос претварању тих првобитних простих апарата у данашње напредне системе. Сада, захваљујући дигиталном аудио-емитовању, што је један систем нумеричког шифровања сигнала, загарантован је изванредан квалитет звука. Али, поред безбројних свакодневних примена радија, тај изум је био полазна тачка за ТВ, радар и разне друге технологије.

Радио-астрономија, на пример, темељи се на пријему и анализи радио-таласа које емитују небеска тела. Развој свемирске технологије био би немогућ без радија. Сва примена сателита — телевизија, телефон, сакупљање података — зависи од употребе радио-таласа. Технолошки развој транзистора у микрочипове довео је најпре до џепних рачунара и компјутера а затим до међународних мрежа за информације.

Мобилни телефони способни да повежу било које две тачке на површини земље, или скоро било које две тачке, већ су реалност. Сада постоје изгледи за долазак бежичних пријемника величине длана — комбинација ТВ-а, телефона, компјутера и факса. Ти пријемници ће моћи да се прикључе на стотине видео, аудио и текстуалних канала и омогућиће корисницима да с другима измењују електронску пошту.

Не може се бити сигуран у погледу тога шта будућност доноси том подручју. Али, радио-технологија наставља да напредује, тако да ће вероватно доћи и до других значајних достигнућа.

[Фуснота]

[Истакнути текст на 21. страни]

Упркос успеху телевизије, радио је још увек веома популаран

[Извори слика на 19. страни]

Горе лево и десно, доле лево: “MUSEO della RADIO e della TELEVISIONE” RAI--TORINO; доле десно: NASA photo