Истина ми је вратила живот

Већина мојих бивших пријатеља умрла је од сиде. Пре њихове смрти, често сам их виђала на улицама. Да није било истине и ја бих била мртва. Допустите да објасним.

РОЂЕНА сам 11. децембра 1954. као друго и последње дете Џона и Дороти Хори. Дали су ми име Долорес, али ме је мајка приликом рођења назвала Доли јер је мислила да личим на луткицу. Тај надимак ми је остао, али људи тада уопште нису знали да ћу постати мамина најгора ноћна мора.

Живели смо у железничком стану — тако названом због његовог дугог, уског облика. Налазио се у 61. улици у Њујорку. Стан баш није био веома пријатан; простор смо делили с пацовима. Међутим, након што сам једне ноћи уједена, за трен ока смо се иселили.

Године 1957. преселили смо се на источну страну доњег Менхетна. У поређењу са оним одакле смо се преселили, ово је било супер — лепе спаваће собе, огроман парк испред мог прозора, и поглед на Ист Ривер. Могла сам посматрати бродове како плове и децу како играју фудбал и бејзбол у парку. Да, то је за мене био рај. Онда је мој безбедан свет почео да се руши.

Алкохолизам и дрога

Мама и тата су се пуно свађали. Испрва нисам разумела зашто, али сам затим почела да примећујем да је тата био стално пијан. Није могао да задржи посао и мама је била једина која је радила. Када су моји другови сазнали да је тата алкохоличар, ругања која сам трпела чинила су мој живот мизерним.

Ствари су се погоршавале. На крају, тата је постао насилан и мама га је отерала. Тако смо постале породица с једним родитељем. Имала сам отприлике осам или девет година и осећала сам се скрхано због наше породичне ситуације. Мама је морала стално да ради како би саставила крај с крајем, остављајући моју сестру и мене након школе код комшија.

До шестог разреда, постала сам веома бунтовна. Бежала бих с часова и ишла у оближњи парк Томпкинс сквер и покушавала да пропијем свој безначајни живот. Убрзо сам почела да се дружим с групом много старијих пријатеља. Имала сам само 11 година, али сам била крупна за своје године, па сам могла пролазити као да имам 16 или 17. Та нова група пријатеља је пила, пушила марихуану, користила ЛСД и убризгавала хероин. Па, желела сам да се уклопим, и стога почела да експериментишем с тим супстанцијама. До своје 14 године, зависила сам од њих да бих функционисала.

Мајка сазнаје

„Ја сам те донела на овај свет, ја ћу те и убити.“ То је била изрека мајки у нашем комшилуку које су биле дубоко повређене и разочаране својом децом. Када је мама, која је обично веома мирна и сталожена особа, сазнала да њена 14-годишњакиња користи хероин, рекла је да ће урадити баш то — убиће ме.

Одјурила сам у купатило и покушала да врата држим затворена упирући ногама о каду, али била сам преспора. Сада сам заиста била у невољи! Сувишно је рећи да сам добила највеће батине у свом животу. Једино што ме је спасло од маминог гнева било је то што су моја сестра и особа која ме је одала, могле да уђу у купатило и задрже моју мајку тако да сам могла да утекнем из стана. Када сам се коначно вратила кући — јер сам била побегла на неколико дана — пристала сам да добијем помоћ за свој проблем с дрогом.

Добијање професионалне помоћи

Неколико месеци касније, видела сам рекламу на ТВ-у о једној рехабилитационој установи за лечење наркоманије. То је место где људи који заиста желе помоћ у превазилажењу својих проблема с дрогом, могу је и добити. С мамом сам разговарала о томе што сам видела, и она ме је послала у једну од њихових локација у Њујорку. Та установа пружа породичну атмосферу у којој људи добијају мотивацију да промене читав свој начин живота. Тамо сам живела отприлике две и по године.

Иако сам извукла корист из пружене помоћи, била сам дубоко разочарана кад сам сазнала да су се неки чланови особља којима сам веровала и које сам поштовала — и који су наводно престали да користе дрогу — поново вратили њој. Осећала сам се издано и глупо. Учили су нас да је стара изрека, ’једном зависник, увек зависник‘, била лаж. Али сада сам на њих гледала као на живи доказ да није.

Ипак, у својој 17. години вратила сам се кући ослобођена дроге и одлучна да дам све од себе да никада поново не користим хероин. У међувремену су моја мајка и сестра почеле да проучавају Библију с Јеховиним сведоцима.

И даље црна овца у породици

Иако сам престала с дрогом, и даље сам се осећала као црна овца у породици. То је било због тога што нисам била спремна да живим по новим кућним правилима, која су обухватала забрану пушења, забављања у дискотекама и тако даље. Убрзо ме је мама избацила из стана јер сам одбила да променим своје друштво и свој светски став. Заиста сам је мрзела због тога, али у ствари то је била најбоља ствар коју је могла да уради за мене. Остала је чврсто при праведним начелима и није се колебала.

Стога сам отишла да себи створим један нови и бољи живот. Поново сам кренула у школу да изучим неки занат да бих финансирала школовање на колеџу. Ишло ми је прилично добро и поново сам била прихваћена у друштву. Добила сам добар посао и свој властити стан. Затим је романса ступила на сцену кад сам срела свог старог дечка. Обновили смо нашу везу и намеравали да све урадимо како треба и да се венчамо.

Међутим, мој дечко је на крају почео да користи дрогу и за обоје све је кренуло низбрдо. Неспособна да поднесем емоционалну бол, урадила сам оно што сам најбоље знала — дрогом сам лечила своја осећања. Почела сам с кокаином, који је пружао оно што се зове богаташева омамљеност. Кокаин је тада био прихваћен јер су многи сматрали да не ствара зависност. Али за мене се показао горим од хероина.

Средином 1970-их, отприлике три године сам користила кокаин. Коначно сам почела да видим тај зачарани круг у коме сам се налазила и почела да се питам: ’Да ли је то све у животу?‘ Закључила сам да ако јесте, онда сам уморна од њега. Вратила сам се мами и рекла јој да ми је доста и да идем натраг у рехабилитациони центар. Након још годину и по дана проведених тамо, поново сам била ослобођена дроге.

Умало да пронађем истину

Поново сам добила добар посао и пронашла фин стан и дечка. Верили смо се. У међувремену, мама је и даље редовно била у контакту са мном. Говорила би ми о Библији и слала часописе Кула стражара и Пробудите се!, али ја их никада нисам погледала. Рекла сам мами о свом плану да се удам и оснујем породицу. Стога ми је послала књигу која је заувек променила мој живот — Породични живот учинити срећним.

Док сам читала ову књигу, знала сам шта сам желела и да сам се на погрешан начин трудила да то добијем. Напокон, неко је разумео како се осећам и шта ми је заиста у срцу. Нисам била нека чудна особа због осећања која сам имала — била сам нормална! Међутим, особа с којом сам била, смејала ми се када сам покушала да јој покажем књигу Породични живот и Библију. Он није желео да учини неопходне промене да би уживао у срећном породичном животу. Стога сам имала да донесем тешку одлуку — остати или отићи. Одлучила сам да је било време да кренем даље.

Мој дечко је био бесан. Када сам се једног дана вратила кући, установила сам да ми је бријачем исекао сву одећу на комадиће. Скоро све што сам поседовала је отишло — ципеле, капути, намештај — било је или поцепано или продато. Све што ми је остало била је одећа на мени. Желела сам да легнем и умрем. Понекад се у животу уморите од борбе. Стога се враћате на оно што сте увек радили да би изашли на крај — дрогом лечите осећања. Закључила сам да ће бити или то или самоубиство.

Иако сам се поново вратила дроги, мама ме се никада није одрекла. Посећивала ме је и доносила примерке Куле стражаре и Пробудите се! Једне вечери током разговора, рекла сам јој како се осећам — да сам уморна од покушавања и да више не знам шта да радим. Она је једноставно рекла: „Покушала си све друго, зашто Јехову не окушаш?“

Спасена истином

Било је то 1982. када сам пристала да урадим оно што ме је мајка годинама подстицала да урадим. Почела сам озбиљно да проучавам Библију. Убрзо сам се одушевила стварима које сам учила. Почела сам да схватам да је за Јехову мој живот веома драгоцен и да постоји права сврха живота. Али схватила сам да ако ћу служити Јехови, онда ћу морати много тога да променим и да ми је потребна емоционална и духовна подршка. Стога сам питала маму да ли бих могла да се вратим кући.

Мама је била опрезна, будући да сам је толико често разочарала. Разговарала је са једним хришћанским старешином у вези с мојом молбом да се поново доселим код ње. Када је осетио да је мама сматрала да је прилично вероватно да ћу се овог пута заиста променити, препоручио је: „Зашто јој не дати још једну шансу?“

Срећом, овог пута нисам разочарала маму. И даље сам проучавала Библију и почела редовно да присуствујем хришћанским састанцима. Уз Јеховину помоћ, преокренула сам свој живот. Савет који пружа Библија, Божја Реч истине, оспособио ме је да прегрмим тешке тренутке (Јован 17:17). Чак сам престала и с пушењем цигарета, што је за мене била зависност коју сам теже превазишла него зависност од хероина и кокаина. Први пут сам заиста осетила да ми је драго што сам жива.

Неколико месеци касније, 24. децембра 1983. симболизовала сам своје предање Јехови крштењем у води. Наредног априла, почела сам помоћну пионирску службу, један облик појачане службе. Најпре су ме моји бивши другови исмејавали када би ме видели у служби. Било је баш као што је апостол Петар унапред упозорио: „Зато се они чуде што ви не трчите с њима у тај вртлог разврата, и клевећу вас“ (1. Петрова 4:4).

У септембру 1984, постала сам општи пионир и убрзо сам водила десет недељних библијских студија. Неки од тих студија били су с људима који су ме исмејавали када сам први пут почела са службом. То је било веома узбудљиво време у мом животу јер сам могла да помогнем бројним младима да пригрле библијску истину. Одувек сам желела децу, стога постати мајка, да тако кажем, духовној деци био је за мене извор сталне радости. (Упоредите с 1. Коринћанима 4:15.)

Док су године пролазиле, виђала бих на улицама близу наше куће бивше пријатеље с којима сам некада узимала дрогу. Као последица дељења игала са зараженим особама, навукли су сиду и изгледали ужасно. Многи су од тада умрли. Знам да бих и ја вероватно била мртва да није било библијске истине. У ствари, она ми је вратила живот.

Избегните бол

Често пожелим да сам као дете знала истину и избегла живот пун боли и јада. Јехова ми сада помаже да изађем на крај с болима који су последица проћердане младости, али ћу морати да чекам на нови систем за потпуно излечење емоционалних ожиљака (Откривење 21:3, 4). Данас се веома много трудим да кажем младима како су благословљени што знају Јехову и што имају помоћ његове организације да примењују оно чему их он поучава.

Свет можда изгледа гламурозно и привлачно. И жели да верујете да без бола можете имати његов облик забаве. Али то једноставно није могуће. Свет ће вас искористити а кад заврши, одбациће вас. Библија истинито каже да је Ђаво кнез света — заиста његов бог — и да ми не треба да волимо ни свет ни оно што је у њему (Јован 12:31; 14:30; 16:11; 2. Коринћанима 4:4; 1. Јованова 2:15-17; 5:19). Будући да светски људи живе као робови погибли, њихово друштво вам не може донети праву срећу (2. Петрова 2:19).

Моја нада је да ће ово што сам испричала о себи помоћи другима да увиде да је „прави живот“ — вечни живот у Божјем новом свету — једини вредан живот за којим треба тежити. Без обзира на успоне и падове које можда доживљавамо док ходамо у истини, трава с друге стране ограде, у Сотонином свету, није зеленија. Сотона само покушава да је учини да изгледа тако. Молим се да, заједно са свом својом хришћанском браћом и сестрама, могу држати своје очи усмерене на прави живот, да, на вечни живот на Рајској земљи (1. Тимотеју 6:19). (Испричала Доли Хори.)

[Слика на 15. страни]

Са мајком, сведочећи у парку Томпкинс сквер