Загонетни кљунар

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ АУСТРАЛИЈЕ

КАДА су научници први пут видели кљунара, нису знали у шта да га сврстају. Ту је био један живи парадокс, килограм или два противречја, који је оборио нека од њихових научних веровања. Позивамо вас да упознате овог јединственог малог Аустралијанца — шармантно, стидљиво и симпатично створење. Ипак, вратимо се најпре у годину 1799. и видимо гужву коју је изазвао када је крзно првог кљунара доспело пред испитивачко око британске науке.

„Дословно није могао веровати [својим очима]“, каже једна енциклопедија у вези с др Шоом, замеником чувара у делу Природна историја у Британском музеју. Претпостављао је да је „неко накалемио кљун патке на тело [четвороножне животиње]. Покушао је да [скине] кљун, и данас се трагови његових маказа могу видети на оригиналној кожи“.

Чак и када су установили да је његова кожа права, научници су били збуњени. Кљунар — чије име значи „равнотабанаш“ — има систем за размножавање прилично сличан птичјем али има и дојчане, то јест млечне, жлезде. Ова наводна противречност потегла је питање: Да ли ово невероватно створење леже јаја, или не?

Након година расправе, било је откривено да кљунар заиста леже јаја. Али изгледало је да свако откриће само продубљује загонетку. Како класификовати створење које (1) леже јаја али има млечне жлезде; (2) обложено је крзном, а ипак има пачји кљун; и (3) има скелет с карактеристикама хладнокрвног гмизавца, а ипак је топлокрвно?

С временом, научници су се сложили да је кљунар сисар из реда Monotremata. Монотрем, попут гмизавца, има један отвор, то јест каналић, за пролаз јаја, сперме, измета и мокраће. Једини други живи монотрем јесте мрављи јеж. Научни назив дат кљунару јесте Ornithorhynchus anatinus, који значи „животиња налик патки с птичјим носем“.

Хајде да посетимо једног кљунара

Могли бисмо отићи у зоолошки врт, али нема ништа лепше него видети тајновитог кљунара у дивљини — нешто што је само неколико Аустралијанаца урадило. Наша потрага почиње у источној Аустралији, на Плавим планинама западно од Сиднеја, иако би многи од слатководних река, поточића и језера на источној страни Аустралије били погодни.

Стижемо пре зоре на један стари дрвени мост преко стакласте реке оивичене еукалиптусима. Стрпљиво и тихо посматрамо воду да би уочили појављивање дубоко уроњене силуете. Убрзо смо награђени. Отприлике 50 метара узводно, појављује се једна контура, која иде према нама. Ми морамо стајати савршено мирно.

Обиље таласића који се шире око његовог кљуна потврђује да је то кљунар. Ти таласићи који га одају формирају се док кљунар меље храну коју је сакупио у својим кесама на образима док је трагао за њом на речном дну. Иако сезонски варира, његова исхрана се првенствено састоји од црва, ларви инсеката и слатководних рачића.

Да ли вас мале пропорције кљунара изненађују? Већину људи да. Они замишљају да је кљунар приближно величине дабра или видре. Али као што можете видети, он је мањи чак и од просечне кућне мачке. Мужјаци варирају у дужини од 45 до 60 центиметара и теже од једног до два и по килограма. Женке су мало мање.

Покретан наизменичним замасима својих предњих ножица опремљених разапетом опном, он тихо рони и под водом остаје минут два док се креће испод моста. Његове задње ножице с делимично разапетом опном не служе за одбацивање већ служе као кормила и раде у складу с његовим репом док плива. Оне такође укотвљују тело док он копа.

Ако је ометен, кљунар зарони уз чујан пљесак, а то значи збогом. Стога говоримо само кад је под водом. „Како се тај малиша загрева“, шапућете, „нарочито зими у леденим водама?“ Кљунар то добро ради, захваљујући двама помоћним средствима: метаболизму који веома брзо ствара енергију и тако га греје изнутра, и густом крзну које задржава топлоту унутра.

Тај дивни кљун

Мекан, гумасти кљун кљунара веома је сложен. Пун је рецептора за додир и електричну активност. На речном дну кљунар нежно окреће свој кљун с једне на другу страну као да осматра, откривајући чак она слаба електрична поља која стварају мишићне контракције његовог плена. Док је кљунар под водом, његов кљун је главна веза са светом јер су његове очи, уши и нос чврсто затворени.

Пази на те мамузе!

Ако је наш мали пријатељ мужјак, његове задње ноге су опремљене двема мамузама на глежњевима које су каналићима спојене двема отровним жлездама у подручју бедра. Он снажно забацује ове мамузе у нападачево тело на начин који је некако сродан начину на који коњаник мамуза свог коња. Убрзо након првог шока, жртва доживљава јак бол и локалан оток.

Међутим, у заробљеништву кљунар може бити питом као кученце. Склониште Хилсвил, у Викторији, већ деценијама чува те животиње и извештава да један давнашњи станар „сатима забавља посетиоце, стално се окрећући да би га чешкали по стомаку... Хиљаде посетилаца се сјатило да види ту изванредну животињицу“.

Наш кљунар за тај дан последњи пут рони баш кад је јутарње сунце извирило изнад планинских венаца источно од нас. Преко ноћи је појео хране више од једне петине своје тежине. Док излази из воде, увлаче се опне на његовим предњим ногама, откривајући јаке канџе. Он сада креће ка једној од својих многих јазбина, које су мудро ископане између корења дрвећа због заштите од ерозије и рушења. Јазбине за гнежђење обично су дуге 8 метара, а друге јазбине могу бити дуге између 1 метра и скоро 30 метара и могу имати многе споредне канале. Јазбине такође обезбеђују заштиту од температурних крајности, што их чини удобним јамама за женке да одгајају своје младе.

Време за полагање јаја

У пролеће женка иде у просторију напуњену биљем у једну од њених дубљих јазбина и полаже од једног до три (обично два) јајета величине нокта на палцу. Она лежи на јајима обмотајући их својим телом и дебелим репом. За отприлике десет дана, бебе се ослобађају из својих љуски налик пергаменту и хране се млеком из мајчиних двеју млечних жлезди. Успут, женка кљунар сама одгаја своје младе; ови сисари не дају доказ о дуготрајној вези између пара.

Отприлике до фебруара, након троипомесечног наглог раста, млади су спремни за воду. Пошто једна количина воде може примити само одређени број животиња, млади на крају могу трагати за мање насељеним водама, чак прелазећи опасна копнена подручја да би то учинили.

У заробљеништву кљунари живе и преко 20 година, али у дивљини већина не живи толико дуго. Суша и поплава узимају свој данак као и ловљење од стране гоана (великих монитор гуштера), лисица, великих птица грабљивица, а далеко на северу Квинследна, чак и крокодила. Међутим, човек представља највећу претњу кљунарима, не намерно убијајући их (кљунари су сада јако заштићени), већ немилосрдно задирући у њихово станиште.

Ако икада посетите Аустралију, сами можете посматрати нашу јединствену пачјекљуну мешавину у њеном природном станишту јер је нигде у свету у дивљини нећете видети. Захваљујући кљунару, доживећете још једну фасету Створитељеве безграничне маште — а и смисла за хумор.

[Слика на 17. страни]

Кљунар се покреће својим ножицама опремљеним разапетом опном

[Извор]

Љубазношћу Taronga Zoo

[Слика на 17. страни]

Кљунар, мањи од просечне кућне мачке, тежи од једног до два и по килограма

[Извор]

Љубазношћу dr Tom Grant

[Слика на 17. страни]

Његов јако осетљиви кљун проналази плен испод воде. (Овај кљунар се налази у Склоништу Хилсвил.)

[Извор]

Љубазношћу Healesville Sanctuary

[Извор слике на 16. страни]

Photo: Љубазношћу dr Tom Grant