Луј Пастер — оно што је његов рад открио

Луј Пастер — оно што је његов рад открио

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ ФРАНЦУСКЕ

МОЖЕ ли се живот појавити спонтаном генерацијом? Неки научници су у 19. веку тако мислили. Сматрали су да живот може сам настати из неживе материје, без интервенције од стране створитеља.

Али једне пролећне вечери у априлу 1864, слушаоци присутни у сали за састанке на Сорбони у Паризу, чули су нешто другачије. У мајсторској презентацији пред комисијом научника, Луј Пастер је успешно оповргао, тачку по тачку, теорију о спонтаној генерацији.

Ово предавање и каснија открића, начинила су га „једним од највећих научника на свету“, како то каже The World Book Encyclopedia. Али због чега је овај човек оставио толики утисак на људе свог времена, и како је постао познат широм света? На који начин ми сада извлачимо корист из неких његових открића?

Рано истраживање

Луј Пастер је рођен 1822. у градићу Дол, на истоку Француске. Његов отац, штављач, имао је планове за свог сина. Упркос склоности ка уметности, као и истинском уметничком таленту, Луј се латио наука. Стекао је докторат наука у 25. години.

Његово прво истраживање имало је везе с винском киселином, једињењем које се налази у талогу који остане у винским бурадима. Резултате тог истраживања неколико година касније користили су други научници да би поставили темељ савременој органској хемији. Пастер је затим наставио с проучавањем средстава за врење.

Пре Пастеровог истраживања, присуство средстава за врење као што је квасац било је познато. Али сматрало се да су они резултат врења. Међутим, Пастер је доказао да та средства за врење нису резултат врења, већ уместо тога његов узрок. Он је показао да свака врста средства за врење узрокује различиту врсту врења. Извештај који је 1857. објавио о томе, данас се сматра „родним листом микробиологије“.

Од тог тренутка па надаље, његов рад и открића су се убрзали. Због његовог угледа, произвођачи сирћета у Орлеансу позвали су га да реши њихове бројне техничке проблеме. Пастер је доказао да је средство које је било одговорно за претварање вина у сирће оно што се данас зове микроорганизам, који се налазио на површини течности. На крају његовог истраживања, пред произвођачима сирћета и достојанственицима тог града изнео је своју чувену „Лекцију о винском сирћету“.

Пастеризација

Пастерово истраживање врења омогућило му је да закључи да велики део проблема загађења у прехрамбеној индустрији узрокују микроби. Микроби се налазе у ваздуху или у лоше опраним посудама. Пастер је предложио да се кварење прехрамбених производа које је узроковано бактеријама, може спречити ако се побошља хигијена и да се кварење течности може спречити ако се температура неколико минута одржи између 50 и 60 степени Целзијуса. Ова метода се прво користила за вино да би се спречило абнормално врење. Главни микроби су били убијени не узрокујући пуно промена у укусу или ароми.

Овај процес, назван пастеризација, који је Пастер патентирао, револуционисао је прехрамбену индустрију. Данас се ова техника више не користи за вино, али је још увек прикладна за бројне производе као што су млеко или воћни сок. Међутим, друге методе, као што су стерилизација на много вишој температури, такође се могу користити.

Још једна велика индустрија која извлачи корист из Пастеровог истраживања било је пиварство. У то време Французи су имали много производних проблема и јаку немачку конкуренцију. Пастер се дао на посао и пиварима дао пуно савета. Предложио је да обрате пажњу на чистоћу пиварске шире као и на свеопшту чистоћу околног ваздуха. До успеха је одмах дошло и он је после тога остварио многе патенте.

Живот потиче од живота

Од старог времена, понуђене су најчудноватије идеје да би се објаснило појављивање инсеката, црва или других створења у материји у распадању. На пример, у 17. веку, један белгијски хемичар хвалио се тиме да је успео да постигне да се из тегле с пшеницом у коју је угурао прљаву блузу појави миш!

Током Пастеровог времена пламсала је дебата у научном друштву. Суочавање са присталицама спонтане генерације био је прави изазов. Али као резултат онога што је сазнао у свом истраживању о врењу, Пастер је био сигуран. Стога је вршио експерименте у намери да идеју о спонтаној генерацији оконча једном за свагда.

Његов експеримент у коме су коришћене тиквице с дугим повијеним вратом један је од његових најчувенијих експеримената. Течни хранљиви састојак остављен на ваздуху у тиквици са отвореним врхом, клице брзо загађују. Међутим, када је стављен у тиквицу која се завршава обликом попут лабудовог врата, тај исти течни хранљиви састојак остаје незагађен. Зашто је то тако?

Пастерово објашњење је било једноставно: пролазећи кроз повијен врат, бактерије из ваздуха се таложе на површини стакла, тако да је ваздух стерилан док допре до течности. Клице које се развијају у отвореној тиквици не стварају се спонтано од течног хранљивог састојка већ их преноси ваздух.

Да би показао важност ваздуха као преносиоца микроба, Пастер је отишао на Мер де Глас, глечер у Француским Алпима. На висини од 1 800 метара, отворио је своје запечаћене тиквице и изложио их ваздуху. Од 20 тиквица, само је једна постала загађена. Затим је отишао у подножје Журу планина и поновио исти експеримент. Ту, на доста нижој висини, осам тиквица је постало загађено. Тако је доказао да је због чистијег ваздуха на вишим висинама, било мање опасности од загађења.

Таквим експериментима Пастер је уверљиво показао да живот потиче само из претходно постојећег живота. Никада не настаје спонтано, то јест, сам од себе.

Борба против заразних болести

Пошто је за врење потребно присуство микроба, Пастер је резоновао да то исто важи и за заразне болести. Његова истраживања болести свилопреље, једног озбиљног економског проблема за произвођаче свиле у јужној Француској, доказала су да је био у праву. За мање од неколико година, открио је узроке двеју болести и предложио строге методе за изабирање здравих свилопреља. То би спречило епидемије.

Док је проучавао колеру живине, Пастер је приметио да једна култура клица која је била само неколико месеци стара, није узроковала болест код пилића, већ их је уместо тога штитила од болести. У ствари, открио је да их је могао имунизовати са ослабљеним, то јест изнуреним обликом те клице.

Пастер није био први који је користио вакцинацију. Пре њега користио ју је енглез Едвард Џенер. Али Пастер је био први у коришћењу стварног узрочника болести у ослабљеном облику уместо коришћења сродног микроба. Он је такође био успешан у вакцинисању против антракса, заразне болести топлокрвних животиња, као што су говеда и овце.

Након овога, кренуо је да бије своју последњу и најчувенију битку против беснила. Иако то није схватио, сукобљавајући се с беснилом, Пастер се суочавао са светом далеко другачијим од света бактерија. Сада се суочавао с вирусима, светом који није могао видети микроскопом.

Једна мајка је 6. јула 1885. донела свог деветогодишњег дечака у Пастерову лабораторију. Дете је управо ујео бесан пас. Упркос мајчином преклињању, Пастер није био вољан да помогне дечаку. Он није био доктор и ризиковао би да буде оптужен за незаконито бављење медицином. Штавише, он још није пробао своје методе на људима. Ипак, замолио је свог сарадника, др Гранчера да вакцинише дечака. Он је тако урадио, с добрим резултатима. Од 350 људи који су лечени за мање од годину дана, само један — којег су прекасно донели — није преживео.

У међувремену, Пастер је размишљао о болничкој хигијени. Породиљска грозница је сваке године у породилишту у Паризу узроковала смрт великог броја жена. Пастер је предложио асептичне технике и строгу хигијену, нарочито руку. Каснија истраживања енглеског хирурга Џозефа Листера и других, доказала су тачност Пастерових закључака.

Драгоцен рад

Пастер је умро 1895. Али његов рад је био драгоцен, чак и ми данас извлачимо корист из тих аспеката. Зато је и био назван „добротвор човечанства“. Његово име се још увек везује за вакцине и процедуре за које је он генерално признат као проналазач.

Пастеров институт, основан за лечење беснила у Паризу током Пастеровог живота, данас је високо цењени центар за проучавање заразних болести. Нарочито је познат по свом раду на вакцинама и лековима — а још више од 1983. када је један тим његових научника, с професором Луком Монтањиром на челу, први изоловао вирус сиде.

Дебата о спонтаној генерацији живота, у коју је Пастер био укључен и из које је изашао као победник, није била само научно цепидлачење. Била је више од интересантне тачке о којој ће неколико научника или интелектуалаца међусобно разговарати. Имала је много већи значај — укључивала је доказ који је имао везе с постојањем Бога.

Франсоа Дагоње, француски филозоф стручњак за науку, примећује да су Пастерови „непријатељи, и материјалисти и атеисти, веровали да су могли доказати да једноћелијски организам може резултовати из молекула у распадању. То им је дозвољавало да изузму Бога из стварања. Међутим, што се тицало Пастера, ту није постојао никакав могући пролаз од смрти ка животу“.

До дан-данас сви докази из експериментисања, историје, биологије, археологије и антропологије и даље показују оно што је Пастер демонстрирао — да живот може настати само из већ постојећег живота, а не из неживе материје. А доказ такође јасно показује да се живот репродукује „по врстама својим“, као што библијски извештај из Постања наводи. Потомци су увек исте ’врсте‘ или типа, као родитељи (Постање 1:11, 12, 20-25).

Стога, знајући или не, Луј Пастер је кроз свој рад пружио снажан доказ и сведочанство против теорије еволуције и за апсолутну потребу за створитељем да би се живот појавио на земљи. Његов рад је одразио оно што је понизни псалмиста признао: „Знајте да је Господ Бог! Он нас је створио, његови смо [„а не ми сами“, NW]“ (Псалам 100:3).

[Слике на 25. страни]

Горе приказани апарат користио се за пастеризацију вина, убијајући нежељене микробе; истакнут је у доњем цртежу

[Слика на 26. страни]

Пастерови експерименти оповргли су теорију о спонтаној генерацији

[Извор слике на 24. страни]