Ојачан да се суочим с предстојећим кушњама

ИСПРИЧАО ЕДВАРД МИХАЛЕК

Шериф Вортона, у Тексасу, у САД, био је бесан. Водећи ме у затвор по четврти пут, викао је: „Зашто не слушаш наређења?“

„Имам потпуно право да ово радим“, одговорио сам брзоплето. То је још више разбеснело шерифа, и почео је да ме бије пендреком. Други полицајци су му се придружили, ударајући ме дршкама својих пиштоља.

ТО СЕ десило пре скоро 60 година. Осврћући се на прошлост, схватам да је Јехова Бог користио такве ситуације да би ме обучио да се суочим са изазовом да будем један од само двојице Јеховиних сведока у Боливији, једној јужноамеричкој земљи величине Француске. Моје искуство вам може помоћи да схватите како вас Јехова може учинити снажнима када се суочавате с различитим кушњама.

Давне 1936, док сам радио у једној радњи за поправку радија у Болингу, у Тексасу, чуо сам пренос говора Џозефа Ф. Ратерфорда, тадашњег председника Watch Tower Bible and Tract Societyja. Његово предавање је говорило о благословима које ће Божје Краљевство донети послушном човечанству. Заиста ми се свидело (Матеј 6:9, 10; Откривење 21:3, 4). Касније сам пронашао неке књиге од Ратерфорда у нашој приватној библиотеци и почео да их читам.

Моја маћеха је дигла узбуну због мог интересовања за оно што је она назвала „све те старе религиозне књиге“. Сакрила их је и претила да ће их спалити. Када сам писао Watch Tower Societyju за претплате на Кулу стражару и Златни век, пређашњи назив за Пробудите се!, Заједница је замолила Вилијама Харпера, из недавно основане скупштине Вортон, да ме посети. Ускоро смо сви, моја маћеха, мој брат, мој млађи полубрат и ја проучавали Библију с братом Харпером. Убрзо смо сви симболизовали своје предање Јехови крштењем у води.

Године 1938, Шилд Тутџин, путујући представник Заједнице, посетио је наш дом у Болингу и одржао библијско предавање. Наша дневна соба је била пуна — људи су чак стајали на вратима суседних соба. Брат Тутџин је говорио о устрајности пророка Јеремије у проповедању људима његовог доба упркос њиховом противљењу (Јеремија 1:19; 6:10; 15:15, 20; 20:8). Таквим предавањима, Јехова нас је јачао за кушње с којима ћемо се суочити.

Једна одлука и њене последице

Убрзо сам схватио да треба да донесем једну одлуку. Пре тога сам студирао економију и настојао сам да постигнем углед у пословном свету. Имао сам фирму за продају и поправку радија и радио сам за једну телефонску компанију која је инсталирала телефонске линије. Али сада сам почео да схватам да прави успех у животу укључује угодити нашем Створитељу, Јехови Богу. Зато сам затворио фирму и преуредио један ауто за становање. Првог јануара 1939. придружио сам се једној групи пионира, пуновремених слугу, близу Три реке, у покрајини Карнз, у Тексасу.

У септембру 1939, у Европи је избио Други светски рат. Противници су искористили ту ситуацију да оклеветају Јеховине сведоке. Тврдили су да смо петоколонаши, или шпијуни сила Осовине. Многи су веровали таквим лажним оптужбама и почели да нам праве невоље. Почетком 1940-их био сам затваран девет или десет пута, укључујући и раније споменути случај када су ме шериф и његови заменици јако испребијали. После тога сам тражио медицинску помоћ.

Узгред, тај исти шериф се касније понудио да се уздржи од гоњења једног човека због оптужбе за незаконито коцкање, у замену за једну услугу — требало је да ме тај човек, снажан радник с нафтног поља, измлати. Као последица тога, једног дана када сам нудио часописе на улици тај човек ме је напао ланцем! Појавили су се неки полицајци, али уместо да њега ухапсе, мене су стрпали у затвор! Касније ми је нападач рекао разлог за свој неизазвани напад и извинио се.

Поуке извучене из кушњи

Суочавање с таквим кушњама у ствари је ојачало моју веру у Бога. У првом реду, не сећам се да ме је болело док су ме тукли, али се сећам спокоја и мира које сам осећао након тога (Дела апостолска 5:40-42). Тако сам научио да чиним оно на шта је апостол Павле подстицао: „Хвалимо [се] и невољама, знајући да невоља даје постојаност“ (Римљанима 5:3). Након тога, када сам се сећао батина које сам добио, то ме је учинило одлучним да уз Јеховину помоћ никада не дозволим било којим Сотониним заступницима да ме ућуткају.

Штавише, извукао сам још једну вредну поуку. Моја нетактична примедба: „Имам потпуно право да ово радим“, испровоцирала је шерифа. Касније се поново суочио са мном, овог пута бесан зато што се Сведоци не укључују у рат (Исаија 2:4). Покушавајући да ме испровоцира, питао је: „Када би био позван да служиш својој земљи, да ли би пошао?“

Пошто сам до тада научио лекцију о тактичности, одговорио сам: „Када бих био сигуран да је то Јеховина воља, сигурно бих.“ Тај одговор је стишао његов гнев, и ништа се даље није десило.

Обучавање за моје животно дело

Један од врхунаца мог живота било је присуствовање трећем разреду Библијске школе Гилеад Watchtowera, године 1944. Ова школа пружа петомесечно обучавање за мисионарско дело. Пре него што сам похађао ову школу, имао сам фобију од говорења пред публиком. Али то што сам редовно морао да држим говоре пред стотинак ученика, често напољу у једном позоришту под ведрим небом, заиста ми је помогло. Наш инструктор за јавно говорење, Максвел Френд, прекидао би ме и узвикивао: „Брате Михалек, не чујем те!“ Тако сам схватио да у ствари имам прилично снажан глас.

Након што је Натан Х. Нор, тадашњи председник школе, објавио да је моја мисионарска додела Боливија, сећам се да ме је посаветовао: „Тамо ћеш пронаћи многе понизне људе. Буди пун љубави, стрпљив и пажљив с њима.“ Пошто је Други светски рат још увек трајао, морали смо мало да сачекамо пре него што смо кренули на наше доделе. Коначно, 25. октобра 1945, Харолд Морис — мој друг из разреда — и ја, стигли смо на аеродром Ел Алто, одмах поред Ла Паза, главног града Боливије. Тако смо постали једина два Сведока у земљи трећој по величини у Јужној Америци.

Аутобус нас је спустио са аеродрома, на 4 100 метара надморске висине, у главни град, Ла Паз, који се протеже у долини и на странама великог кањона. Био је изазов прилагодити се животу на висини од преко четири километра надморске висине.

Мали, бурни почеци

Одмах смо почели да посећујемо људе од куће до куће. Били су љубазни и стрпљиви с нама док смо се борили с нашим ограниченим шпанским. Ускоро је свако од нас водио од 18 до 20 седмичних кућних библијских студија. Шест месеци касније, 16. априла 1946, једна мала, срећна група састала се с нама ради годишње прославе Христове смрти. Кратко након тога, стигло је још четворо дипломаца Гилеада, укључујући и Елизабет Холинс, која је касније постала моја супруга.

Брат Морис и ја ускоро смо почели да посећујемо друге градове, укључујући Кочабамбу и Оруро, који су у то време у Боливији били други и трећи град по величини. Када сам известио брата Нора о интересу који смо пронашли и библијској литератури коју смо оставили, он је предложио да те градове посећујемо отприлике свака три месеца да бисмо помагали онима који су показали интерес. Многи од тих пријатељски настројених, гостољубивих људи касније су постали Јеховини сведоци.

Пошто је прошло само годину дана од завршетка Другог светског рата, Боливија је доживљавала политички преокрет. Политичка ривалства и страх од поновног оживљавања нацизма у Јужној Америци водили су до жестоких уличних демонстрација и атентата. Током лета 1946, убијен је председник земље, а његово тело је било обешено на бандеру наспрам председничке палате. Због насиља људи понекад чак нису могли ни да изађу из својих кућа.

Док је Елизабет једног дана аутобусом пролазила преко главног трга, видела је како три младића висе на бандерама. У ужасу, отео јој се мали крик. Једна сапутница је рекла: „Ако вам се не свиђа оно што видите, окрените главу.“ Такви догађаји утиснули су у нас потребу да се у потпуности ослањамо на Јехову.

Међутим, усред тог немира, библијска истина је хватала корен у понизним срцима. У септембру 1946, успостављена је канцеларија подружнице у Ла Пазу, и ја сам био наименован за надгледника подружнице. Изнајмљени стан у коме је била смештена канцеларија такође је служио као мисионарски дом. Неколико месеци касније, када је основана прва скупштина у Боливији, тај исти стан је служио као наше место састајања.

Године 1946. почели смо да одржавамо и јавна предавања. За прво предавање добили смо дворану градске библиотеке у центру Ла Паза. Један пријатељски настројен Југословен који је проучавао с нама дао је плаћени оглас у локалним новинама да би најавио предавање. Дворана је била сасвим пуна. Пошто сам се још увек борио с мојим шпанским, био сам веома нервозан због тог предавања. Али уз Јеховину помоћ састанак је био успешан. Као што се испоставило, то је било прво предавање у серији од четири предавања која смо одржали у тој дворани.

Године 1947. добили смо још шест гилеадских мисионара, а 1948. још четири. Куће које смо могли да изнајмимо имале су веома мало савремених погодности или комфора. Поред држања корака с нашим попуњеним мисионарским распоредом, ми први мисионари на крају смо морали наћи посао са скраћеним радним временом да бисмо зарадили новац да заменимо нашу изношену одећу. Ићи од града до града такође је био изазов. Често сам на отвореној приколици камиона путовао преко хладних планинских пролаза. Али Јехова нам је преко своје организације и даље пружао охрабрење које нас је јачало.

У марту 1949, брат Нор и његов секретар, Милтон Хеншел, дошли су из Њујорка и посетили наша три мисионарска дома, у Ла Пазу, Кочабамби и Оруру. Како је било охрабрујуће чути о великим порастима у многим земљама и о новом бетелском дому и штампаријама које су се градиле у светској централи Јеховиних сведока у Бруклину! Брат Нор је предложио да наш дом и Дворану Краљевства имамо на некој централнијој локацији у Ла Пазу. Такође је рекао да треба послати још више мисионара.

Касније 1949, имали смо наш први покрајински састанак, у граду Оруру. За многу нашу нову хришћанску браћу и сестре било је охрабрујуће да први пут сретну једни друге. Дотада је Боливија достигла највећи број од 48 објавитеља Краљевства и имала је три скупштине.

Мој верни друг

Као резултат заједничког дугогодишњег учествовања у мисионарској служби, Елизабет и ја смо упознали и заволели једно друго. Коначно, венчали смо се 1953. године. Она је почела с пионирском службом у јануару 1939, кад и ја. Те прве године пионирења и за њу су биле тешке. Због своје храбре проповедничке активности, и она је била затварана, присиљавана да пролази улицама као неки обичан криминалац.

Елизабет признаје да је била уплашена када је учествовала у информативним поворкама и носила плакате које гласе: „Религија је замка и превара.“ Али она је радила оно што нас је у то време Јеховина организација поучавала да радимо. Као што је рекла, радила је то због Јехове. Та искуства су је ојачала за кушње које је поднела током тих првих година у Боливији.

Различите доделе

Неколико година након нашег венчања, већину времена провели смо у путујућем делу. Посећивали смо не само четири скупштине у Боливији већ и све изоловане групе заинтересованих особа као и сваки град који је имао више од 4 000 становника. Наша намера је била да пронађемо и развијамо било који интерес за библијску истину међу људима који су живели у тим местима. Било је узбудљиво видети да су до средине 1960-их у скоро свим градићима које смо посећивали неких десет година пре тога постојале скупштине.

У међувремену, имао сам здравствене проблеме који су се погоршали због високе надморске висине Ла Паза. Тако је 1957. један други брат преузео одговорност надгледања подружнице, а Елизабет и ја смо били додељени у мисионарски дом у Кочабамби, граду у једној долини на нижој надморској висини. На нашем првом састанку било је присутно неколико мисионара али ниједан једини Боливијанац. До времена када смо отишли из Кочабамбе 15 година касније, године 1972, тамо су биле две скупштине. Сада у кочабамбској долини има 35 скупштина с више од 2 600 објавитеља Краљевства!

Године 1972. премештени смо у Санта Круз у тропским низијама. Још увек живимо овде у неколико соба изнад Дворане Краљевства. Када смо стигли, Санта Круз је такође имао две скупштине, али сада их има више од 45, с преко 3 600 објавитеља који учествују у хришћанској служби.

Колико се радујемо што смо више од 50 година остали овде на нашој мисионарској додели да бисмо видели сакупљање отприлике 12 300 припадника Јеховиног народа у овој земљи! Заиста се радујемо што смо послужили тим драгим особама.

Срећан живот служења другима

Пре него што сам кренуо на мисионарску доделу, правни саветник Watch Tower Societyja, Хејден Ц. Ковингтон, Тексашанин као и ја, рекао је: „Ед, у Тексасу имамо доста простора за кретање. Али у мисионарском дому, бићеш стиснут с другима. То ће значити прављење промена.“ Био је у праву. Живети у тесним собама с другима јесте изазов, али то је само један од многих изазова с којима се хришћански мисионар суочава.

Стога ако треба да размотриш пресељење од куће да би служио Јехови на неком другом подручју, сети се да је живот једног правог Христовог следбеника живот служења другима (Матеј 20:28). Дакле, један мисионар треба да се у мислима припреми да прихвати живот самоодрицања. Неки могу замишљати да ће стећи углед. Можда и хоће — кад кажу збогом пријатељима и рођацима код куће. Али то нестаје кад особа стигне у неки градић или сиромашну градску четврт која ће бити његова или њена додела. Какав је мој савет?

Кад наиђеш на тешкоће, као што су здравствени проблеми, осећања изолованости од породице, или можда тешкоће у слагању са хришћанском браћом на некој додели, прихвати све то као део твог обучавања. Ако учиниш тако, с временом ћеш бити награђен, као што је писао апостол Петар: „Бог сваке милости... он да вас, пошто за кратко време претрпите, усаврши, утврди, укрепи и утемељи“ (1. Петрова 5:10).

Едвард Михалек је умро 7. јула 1996, док је овај чланак привођен крају за објављивање.

[Слика на 19. страни]

У Боливији 1947.

[Слика на странама 20, 21]

Часови јавног говорења често су се одржавали напољу, као што је приказано на овој новијој слици амфитеатра у Гилеаду

[Слика на 23. страни]

С мојом супругом