Живети с поремећајем у учењу

Омиљени део дана за шестогодишњег Давида јесте време за причу. Он воли кад му мама чита, и нема потешкоћа да упамти оно што чује. Али Давид има један проблем. Он не може сам да чита. У ствари, фрустрира га сваки задатак који захтева визуелну способност.

Сара већ три године иде у школу, а њен рукопис је ипак неуобичајено аљкав. Слова су лоше обликована, а нека су исписана унатрашке. Оно што Сарине родитеље још више забрињава јесте чињеница да јој је тешко да напише чак и своје име.

Џош, млади тинејџер, има успеха са сваким предметом у школи, осим с математиком. Идеја о бројчаним вредностима га потпуно збуњује. Разљућује га већ само то да посматра бројеве, а када седне да уради свој домаћи задатак из математике, његово расположење се врло брзо квари.

ШТА није у реду с Давидом, Саром и Џошом? Јесу ли напросто лењи, тврдоглави, или можда споро схватају? Уопште не. Свако поједино дете је нормалне или натпросечне интелигенције. Па ипак, свако кочи по један поремећај у учењу. Давид пати од дислексије. Овај термин се односи на бројне проблеме с читањем. Сарина изузетна потешкоћа с писањем назива се дисграфија. А Џошова неспособност да појми основне концепте математике позната је као дискалкулија. Ово су само три поремећаја у учењу. Има их много више, и неки стручњаци процењују да сви они заједно утичу на барем 10 посто деце у Сједињеним Државама.

Дефинисање поремећаја̂ у учењу

Истина, покаткад већина младих налази да је учење изазов. Међутим, то обично не указује на неки поремећај у учењу. Уместо тога, то једноставно показује да сва деца имају своје слабе и јаке стране у погледу учења. Нека имају развијене слушне способности; она сасвим добро могу упити информације путем слушања. Друга су више визуелно оријентисана; она боље уче путем читања. Међутим, у школи ученике скупе у учионицу и од свих се очекује да уче без обзира на то који се метод поучавања користи. Стога је неизбежно да ће нека имати проблема с учењем.

Међутим, по неким ауторитетима, постоји разлика између једноставно проблема с учењем и поремећаја̂ у учењу. Објашњава се да се уз стрпљење и напор, проблеми с учењем могу превазићи. Насупрот томе, за поремећаје у учењу каже се да имају дубље корене. „Мозак детета с поремећајем у учењу изгледа прима, обрађује, или памти извесне типове менталних задатака на мањкав начин“, пишу доктори Пол и Естера Вендер.a

Међутим, поремећај у учењу не подразумева обавезно да је дете ментално хендикепирано. Да би то објаснили, Вендери праве аналогију с људима без музичког слуха, који не могу разабрати разлике у висини тона музике. „Људи без музичког слуха немају оштећење мозга и њиховом слуху ништа не фали“, пишу Вендери. „Нико не би сугерисао да је недостатак музичког слуха последица лењости, слабе поуке или слабе мотивације.“ Исто је, кажу они, са онима који имају поремећај у учењу. Често се потешкоћа усмерава на неки засебан аспект учења.

Ово објашњава због чега многа деца с поремећајем у учењу имају просечну или натпросечну интелигенцију; заиста, нека су изузетно бистра. То је парадокс који често упозорава докторе на могуће присуство неког поремећаја у учењу. Књига Why Is My Child Having Trouble at School? (Зашто моје дете има проблема у школи?) објашњава: „Дете с поремећајем у учењу обавља своје радње две или више година испод нивоа очекиваног за његове године и његов утврђени IQ.“ Другим речима, проблем није једноставно тај да дете има потешкоћа да држи корак с вршњацима. Уместо тога, његов учинак није у нивоу његовог личног потенцијала.

Пружање потребне помоћи

Емоционални ефекти поремећаја у учењу често повећавају овај проблем. На децу која имају поремећај у учењу, кад су слаба у школи, учитељи и вршњаци, а можда чак и њихова властита породица, могу гледати као на промашаје. Нажалост, многа таква деца развију једну негативну представу о себи која може бити стално присутна док одрастају. Ово је оправдана брига, пошто поремећаји у учењу углавном нису пролазни.b „Поремећаји у учењу су доживотни поремећаји“, пише др Лари Б. Силвер. „Исти они поремећаји који ремете читање, писање и аритметику такође ће реметити бављење спортовима и друге активности, породични живот и слагање с пријатељима.“

Зато је од суштинске важности да деца с поремећајима у учењу добију подршку родитеља. „Деца која знају да су њихови родитељи њихови снажни заступници, имају основе за развитак осећаја дораслости и самопоштовања“, каже књига Parenting a Child With a Learning Disability.

Али да би били заступници, родитељи најпре морају испитати властита осећања. Неки родитељи осећају кривицу, као да њих на неки начин треба кривити за стање њиховог детета. Други паниче, осећајући се савладанима пред изазовима који стоје пред њима. Ниједна од ових реакција није од помоћи. Оне родитеље држе имобилисанима и спречавају да дете добије помоћ коју треба.

Дакле, ако вешт специјалиста утврди да ваше дете има неки поремећај у учењу, не очајавајте. Упамтите да деци с поремећајима у учењу треба само додатна подршка у неком нарочитом виду учења. Узмите времена да се упознате с било којим програмима који су можда доступни на вашем подручју за децу која имају поремећаје у учењу. Многе школе су боље опремљене да се баве с таквим ситуацијама него што су то биле годинама раније.

Стручњаци наглашавају да треба да похвалите своје дете за свако достигнуће, без обзира колико оно било мало. Будите великодушни с похвалама. Истовремено, не занемарујте дисциплину. Деци је потребан ред, и то је још више истина за ону децу која имају поремећај у учењу. Нека ваше дете зна шта очекујете, и држите се тих мерила која поставите.

Коначно, научите да на своју ситуацију реално гледате. Књига Parenting a Child With a Learning Disability илуструје то на следећи начин: „Замислите да одлазите у ваш омиљени ресторан и наручујете телеће котлете. Кад конобар спусти тањир пред вас, откривате јагњећи врат. И једно и друго је укусно јело, али ви сте се припремили за телетину. Многи родитељи треба да направе менталну промену у размишљању. Можда нисте били спремни за јагњетину, али установљавате да је дивна. То је случај и кад одгајате децу с посебним потребама.“

[Фусноте]