Рађање звезда — у орловом „гнезду“
● КАКО се звезде рађају? Зашто су неке веће и сјајније од других? На спектакуларан начин, низ фотографија које је направио Свемирски телескоп Хабл може открити формирање звезде на делу. Ова јединствена активност догађа се усред Маглине Орао, једног облака гаса и прашине унутар наше галаксије, Млечног пута.
За посматраче звезда са земље, Маглина Орао има изглед птице с раширеним крилима и истуреним канџама. Астроном Џеф Хестер и његове колеге с Државног универзитета Аризоне, били су заинтересовани за фотографисање подручја канџи, које појединачно формирају ступце што подсећају на слонову сурлу. Тамо, ултраљубичасто зрачење јонизује молекуле водоника — то јест, отима им њихове електроне.
Мозаик Хаблових фотографија открива десетине малих прстића који вире с крајева ових стубаца. На врховима прстића, кондензовани гас формира сферне капљице у којима се можда стварају звезде, а по неким астрономима, можда чак и планете. Међутим, раст ових објеката спречавају снажни звездани ветрови од отприлике стотину беби-звезда које су се раније формирале од ове маглине. Најсјајнија од ових звезда може бити 100 000 пута сјајнија, и више од осам пута топлија, од нашег сунца. Њихово зрачење је како изгледа већ нагризло тање делове маглине. Овај процес, назван фотоиспаравање, може пречити формирање звезда тиме што уклања материјал који би иначе ембрионске звезде прогутале. На фотографијама, гас што испарава изгледа као пара која се диже из стубова гаса и прашине.
Да би једна од ових гасовитих куглица почела да светли, мора бити довољно масивна да би изазвала нуклеарне реакције. Научници процењују да њена величина мора бити барем 8 процената величине Сунца. Осим тога, да би светлост могла продрети потребно је да довољно околне прашине буде уклоњено. Међутим, уколико куглица не порасте довољно да би светлила, она једноставно може постати само тамна гасовита лопта, позната као браонкасти патуљак. Астрономи су недавно открили свог првог браонкастог патуљка који се може идентификовати.
То што облаци прашине у Маглини Орао подсећају на огромне олујне облаке какви се виђају у данима олује, може вас преварити да помислите како ови облаци прашине нису баш јако велики. У стварности, сваки стуб облака је толико дугачак да блесак светлости мора путовати безмало годину дана да би с једног краја стигао до другог. Такође, свака „мајушна“ куглица у тој слици јесте величине нашег сунчевог система. Надаље, ова маглина је толико удаљена да је светлости из ње требало око 7 000 година да би доспела до нас — путујући брзином од 299 792 километара у секунди. То значи да ми Маглину Орао гледамо онакву каква је била пре него што је човек ходао земљом.
Астрономи запажају да се формирање звезда изгледа одвија такође и у другим маглинама, каква је рецимо Маглина Орион. Међутим, угао посматрања за ове друге примере онемогућава јасно проматрање овог процеса. Звезде такође могу и умрети, једноставно тако што сагоре, силовито експлодирају у неку супернову или тако што се под силом гравитације уруше и постану црне рупе. Створитељ свемира, Јехова Бог, води белешке о звездама, јер их он све избраја и свима даје имена (Исаија 40:26, ДК). Звездано орлово „гнездо“ можда приказује неке од начина на које Бог ’светлост ствара‘ и образује звезде које се по својој слави разликују (Исаија 45:7; 1. Коринћанима 15:41, ДК) — Приложено.
[Слика на целој 15. страни]
[Извор слике на 14. страни]
J. Hester and P. Scowen, (AZ State Univ.), NASA