Гледиште Библије

Да ли деца треба да изаберу своју властиту религију?

ОД ТРЕНУТКА када им се дете роди и током његове адолесценције, родитељи праве изборе за своје дете. Истовремено, мудар родитељ зна када да буде флексибилан, узимајући у обзир кад год је то могуће оно што би дете више волело.

Ипак, то колико слободе избора дати детету може родитељима представљати изазов. Иако је истина да деца могу правити добре изборе и извлачити корист из извесне мере независности, такође је истина да она могу правити и лоше изборе, што може водити до трагедије (2. Краљевима 2:23-25; Ефесцима 6:1-3).

На пример, деца ће често изабрати безвредну храну уместо хранљиве хране. Зашто? Зато што у раном добу, она не могу сама здраво просуђивати. Да ли би било мудро да родитељи својој деци једноставно пусте на вољу, надајући се да ће она коначно изабрати хранљиву храну? Не. Уместо тога, родитељи морају правити изборе за своју децу имајући на срцу дугорочне интересе свог потомства.

Стога, родитељи за своју децу с правом праве изборе што се тиче хране, одеће, дотеривања и морала. Али шта је с религијом? Да ли родитељи треба да праве и тај избор?

Избор

Неки би образлагали да родитељи не треба да намећу деци своја религиозна уверења. У ствари, пре више од 160 година, неки који су исповедали хришћанска веровања унапређивали су идеју да „децу не треба поучавати религији из страха да им ум не буде пун предрасуда према некој нарочитој вероисповести, већ их треба оставити на миру док она не буду могла да направе избор и изаберу да га направе“.

Међутим, ова идеја се не слаже с гледиштем Библије. Библија наглашава важност уливања религиозних веровања у децу од рођења. Пословице 22:6 кажу: „Учи дете [„дечака“, NW] према путу којим треба да иде, и он неће одступити од њега ни када остари.“

Хебрејска реч која је преведена „дечак“ обухвата доба од најранијег детињства до адолесценције. Што се тиче важности раног учења, др Џозеф М. Хант, са Универзитета у Илиноису, у САД, рекао је: „Током првих четири или пет година живота дететов развој је најбржи и највише подлеже обликовању... Можда се 20 процената [његових] основних способности развије пре првог рођендана, а половина можда пре него што напуни четири године.“ То само подвлачи библијски надахнути савет који је родитељима преко потребан да би рано у дететовом животу дали мудро вођство, тиме што обучавају своје дете Божјим путевима (Поновљени закони 11:18-21).

Писмо на један истакнут начин упућује богобојазне родитеље да у децу улију љубав према Јехови. Поновљени закони 6:5-7 кажу: „Љуби Господа, Бога свога, свим срцем својим и свом душом својом и свом снагом својом. И ове заповести које ти ја данас дајем држи у срцу своме. Објаснићеш [„Усадићеш“, NW] их синовима својим, и говорићеш о њима кад седиш у кући својој и кад идеш путем, кад лежиш и кад устајеш.“ Хебрејски глагол преведен „усадити“ носи идеју оштрења неког предмета, као на брусу. То се не може постићи у неколико наврата, већ се мора марљиво радити, увек изнова. The New English Bible тај хебрејски глагол преводи „поновити“. Једноставно, „усађивање“ подразумева остављање трајног отиска. (Упоредите с Пословицама 27:17.)

Дакле, прави хришћански родитељи треба озбиљно да схвате своју обавезу да утисну своја религиозна уверења у своју децу. Они се не могу с правом одрећи ове одговорности тако што ће деци дозволити да сама бирају. То би укључивало водити своју „децу“ на састанке. Тамо родитељи могу седети поред њих и помагати им да цене духовну корист коју уједињена породица може извући тако што обраћа пажњу на библијске разговоре и што у њима учествује (Поновљени закони 31:12, 13; Исаија 48:17-19; 2. Тимотеју 1:5; 3:15).

Родитељска одговорност

Ако се детету само каже да једе нешто зато што је то хранљиво то не значи да ће дете у томе уживати. Тако, мудра мајка зна како да ту неопходну храну учини што је могуће укуснијом да би била привлачна за дететов укус. И, наравно, она припрема храну на начин који је у складу с дететовом способношћу да је свари.

Слично томе, дете може најпре избегавати религиозну поуку и родитељ може установити да настојање да резонује о томе нема ефекта. Међутим, упутство из Библије је јасно — родитељи морају радити најбоље што могу да од детињства васпитавају своју децу. Стога, мудри родитељи религиозну поуку чине укусном тако што је представљају на начин који је привлачан детету, узимајући у обзир његову способност да је упија.

Родитељи пуни љубави осећају јаку обавезу да својој деци обезбеде неопходне ствари за живот, и у већини случајева дететове потребе нико не зна боље од родитеља. У складу са овим, Библија првенствену обавезу за старање и у физичком и у духовном погледу ставља на плећа родитеља — нарочито на оца (Ефесцима 6:4). Стога, родитељи не треба да избегавају своју одговорност тако што ће тражити да ту обавезу пребаце на неког другог. Иако могу искористити понуђену помоћ, то би допунило, а не заменило, религиозно образовање од стране родитеља (1. Тимотеју 5:8).

У неком тренутку у животу, сваки појединац одлучује којих ће се религиозних веровања држати, ако икојих. Буду ли родитељи преузели личну одговорност да својој деци од раног узраста дају религиозну поуку и буду ли користили ово време да их поуче да резонују на темељу здравих начела, избор који ће деца правити касније у животу више него вероватно биће исправан (2. Летописа 34:1, 2; Пословице 2:1-9).

[Извор слике на 26. страни]

The Doré Bible Illustrations/Dover Publications, Inc.