Коначно сам пронашао истину
Крајем августа 1939, на свом путу кући у Будимпешту, у Мађарској, свратио сам у Москву. Немачко-Совјетски пакт о ненападању био је потписан неколико дана раније, 23. августа, и зидови Кремља били су украшени нацистичким заставама с кукастим крстом. Зашто сам био у Русији, и шта ме је чекало код куће?
ПРЕ свега, дозволите ми да се вратим у мали мађарски град Веспрем, у коме сам се родио 15. јануара 1918. Био сам најстарији од четворо деце, и наши родитељи су се старали да редовно идемо у цркву. Кад сам имао пет година, помагао сам у миси у једном римокатоличком манастиру. Код куће, глумио бих да одржавам мису за моју браћу и сестре, тако што сам носио папирну одежду коју сам направио за службу.
Кад сам имао осам година, тата је напустио породицу, и мајка је уз помоћ своје мајке бринула о нама. Годину дана после тога, мајка је умрла од рака. Током година које су следиле, ми, деца, били смо одвојени и стављени у разна сиротишта и разне домове за усвајање деце. Последње сиротиште у којем сам живео било је близу Будимпеште. Водила су га Frères Maristes (Маријина браћа), ред француских католичких учитеља. Имао сам истинску љубав према Богу, стога кад сам напунио 13 година, прихватио сам понуду за образовање од стране њиховог религиозног реда.
Обимна религиозна обука
Наредне године био сам послат у Грчку, где сам похађао школу религиозног реда Frères Maristes, вођену на француском која ме је припремала да будем учитељ. Четири године касније, 1936, добио сам диплому која ме је квалификовала да предајем у основној школи. Након што сам дипломирао постао сам брат у том религиозном реду, троструко се заветујући на сиромаштво, послушност и честитост. Иако смо ми, браћа, носили религиозну одећу и предавали катехизам, никада нисмо проучавали Библију.
Тог лета поднео сам молбу да предајем у школи у Кини и био сам примљен. Дана 31. октобра 1936, отишао сам прекоокеанским путничким бродом из Марсеја, у Француској. Дана 3. децембра 1936, стигао сам у Шангај. Одатле сам наставио возом до Пекинга, главног града, у северној Кини.
У планинском пределу око 25 километара од Пекинга, религиозни ред Frères Maristes имао је велику школу, спаваонице и пољопривредне зграде. То место је било близу царевог летњиковца и обухватало је дивне неговане вртове и воћњаке. Тамо сам се дао на интензивно проучавање и кинеског и енглеског језика. Али никада нисмо проучавали Библију.
Усред метежа
У раним 1930-им, Јапан је освојио Манџурију, део Кине. У јулу 1937, јапанске и кинеске трупе сукобиле су се близу Пекинга. Победоносни Јапанци поставили су нову владу с Кинезима по свом избору. То је водило до борбе кинеских герилаца против нове владе.
Пошто је наш манастир изван Пекинга био признат као француска територија, био је поштеђен директне борбе. Ипак, били смо погођени залуталим ђуладима и пушчаном ватром од чега је било рањено нешто више од 5 000 Кинеза који су у нашем манастиру тражили уточиште. У међувремену, кинески герилци владали су околином.
У септембру 1937, око 300 наоружаних кинеских герилаца напало је наше зграде, тражећи оружје, новац и храну. Био сам један од десеторице Европљана који су узети за таоце. Након што су нас држали шест дана, био сам међу првим пуштеним таоцима. Разболео сам се због тога што сам јео загађену храну, па сам у болници провео месец дана.
Након што сам био пуштен из болнице, пребачен сам у једну другу школу којом је управљао религиозни ред, на једном безбеднијем подручју у Пекингу. У јануару 1938, био сам послат у Шангај да предајем, али у септембру сам се вратио у Пекинг да тамо предајем. Међутим, након школске године, нисам обновио своје религиозне завете. Седам година сам тежио за религиозним животом и образовањем, али нисам успео да пронађем задовољство у свом трагању за истином. Стога сам напустио религиозни ред да бих се вратио кући у Будимпешту.
До тада гомилали су се олујни облаци Другог светског рата. Моји француски претпостављени подстакли су ме да идем Транс-сибирском железницом, која је ишла кроз делове Совјетског Савеза. На том путовању сам 27. августа 1939, дошао у Москву, и видео зидове Кремља украшене нацистичким заставама.
Зараћен свет
Дана 31. августа 1939, стигао сам кући у Будимпешту. Наредног дана Немачка је извршила инвазију на Пољску, чиме је започео Други светски рат. Касније, Немачка је прекршила свој пакт о ненападању са Совјетским Савезом, и 22. јуна 1941, Хитлерова војска је извршила инвазију на Совјетски Савез. Продрла је све до московских предграђа, али није успела да освоји град.
Мађарски гувернер је потписао мировни уговор с Немачком, и немачкој војсци је била дата слобода да прође кроз Мађарску. Оженио сам се 1942, а 1943, позван сам у мађарску војску. У марту 1944, Немачка је извршила инвазију на Мађарску јер Хитлер није био задовољан мађарском подршком за његов ратни напор. Те године родио нам се син. Да би избегли тешко бомбардовање Будимпеште, моја супруга и син прешли су на село да живе с њеним родитељима.
Ратна плима се променила, и совјетска војска је напредовала ка Будимпешти, где је стигла 24. децембра 1944. Руси су ме заробили и постао сам ратни заробљеник. Хиљаде нас заробљеника било је присиљено да маршира око 160 километара до Баје, у Мађарској. Тамо смо били стрпани у вагоне за стоку, пребачени у Темишвар и стављени у један велики логор. Бар 20 000 од 45 000 заробљеника умрло је почетком 1945, током епидемијске тифусне грознице.
У августу, 25 000 оних који су преживели у логору били су одведени до Црног мора. Одатле око 20 000 било је депортовано у Совјетски Савез. Међутим, отприлике 5 000 других, који су били болесни, укључујући и мене, било је враћено у Мађарску и пуштено. Тако се окончало ужасно осмомесечно заробљеништо. Неколико недеља касније, поново сам био са својом супругом и сином, и вратили смо се да живимо у Будимпешти.
Након рата, многи су и даље патили. Храна је била оскудна, а инфлација је била разорна. Оно што се 1938. могло купити за један мађарски пенгу, за то је 1946. требало више од једног квинтилиона (1 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000) пенгуа! С временом, живот нам се побољшао кад сам на железници добио канцеларијски посао.
Проналажење истине
Године 1955. један Јеховин сведок који је живео у нашој стамбеној згради у Будимпешти, почео је да разговара с мојом супругом, Аном, о Библији. Моје интересовање је било подбуђено кад ми је Ана рекла да Библија не научава да је пакао место мучења (Проповедник 9:5, 10; Дела апостолска 2:31). Као католик, никада нисам проучавао Библију, чак ни док сам добијао специјалну обуку у црквеним школама. Једноставно сам прихватио небиблијска католичка учења, као што је паклена ватра. Сада сам заволео библијске истине, нарочито оне у вези с Божјим Краљевством и како ће оно испунити Божју намеру да земљу учини рајем (Матеј 6:9, 10; Лука 23:42, 43; Откривење 21:3, 4). Осећао сам чудесну срећу коју никада раније нисам доживео.
У то време, Јеховини сведоци у Мађарској били су гоњени и затварани због тога што су храбро научавали истине о Божјем Краљевству. Прочитао сам сву литературу Сведока коју сам на мађарском могао да нађем и могао сам да добијем њихове публикације на енглеском и француском које нису биле преведене на мађарски. Колико сам био захвалан што сам научио те друге језике!
У октобру 1956, Мађари су се побунили против комунистичке владавине коју су наметнули Руси. Борба у Будимпешти је била жестока. Многи у затвору били су ослобођени, укључујући и Јеховине сведоке. Током тог времена моја супруга и ја смо се крстили да бисмо симболизовали своје предање Јехови Богу. Недељу дана касније, руске трупе су угушиле револуцију. Сведоци који су били ослобођени били су враћени у затвор.
Драгоцена предност
Пошто је већина Сведока одговорна за дело проповедања била у затвору, један сухришћанин ми се обратио и питао ме да ли бих могао да радим неке преводе наше библијске литературе. Прво су ми била дата приватна писма из Швајцарске у којима су били чланци Куле стражаре куцани на француском. Њих сам преводио на мађарски, а затим су се копије тих преведених чланака достављале скупштинама.
Када је 1959. мађарски слуга подружнице, Јанош Конрад, био пуштен након што је 12 година био у затвору због хришћанске неутралности, био сам наименован за преводиоца. Тада сам за превођење добијао материјал на енглеском. Обично га је достављао женски курир чије име нисам знао. Тако, да сам икада био ухваћен и мучен, не бих могао да откријем њено име.
Након што сам превео Кулу стражару, брат Конрад би је чекирао ради тачности. Затим би сестре куцале преведене чланке на веома танак папир, користећи индиго-папир да би направиле и до 12 примерака. Тако је понекад свако ко је присуствовао студију Куле стражаре имао свој куцани примерак лекције. Након тога, давали су своје примерке другој групи за проучавање. Међутим, често смо могли да направимо само један примерак Куле стражаре за сваку групу за проучавање. Стога су сви присутни морали да буду нарочито пажљиви и хватају белешке да би потпуно извукли корист из библијског разговора.
Од 1956. кад сам почео да преводим све до 1978, Кула стражара је на мађарском језику била дистрибуисана само у куцаном облику. Од 1978. до 1990. били су обезбеђивани примерци Куле стражаре умножавани мимеографом. И какав је благослов од јануара 1990. имати часописе Кулу стражару и Пробудите се! који се штампају на мађарском језику у прелепим бојама!
Под комунистичком владавином свако је морао да има световни посао. Стога сам 22 године, све док 1978. нисам био пензионисан са световног посла, преводио у време кад нисам радио световно. То је обично било рано ујутро и касно увече. Након што сам био пензионисан, служио сам као пуновремени преводилац. У то време, сваки преводилац је радио код куће, и због забране, било нам је тешко да комуницирамо једни с другима. Године 1964. полиција је истовремено упадала у домове преводилаца и конфисковала је наш материјал. Годинама након тога, били смо често предмет полицијских посета.
Величанствени благослови
Године 1969. моја молба за пасош је била прихваћена, тако смо Јанош Конрад и ја могли да путујемо из Мађарске за Париз да бисмо тамо присуствовали Међународном конгресу Јеховиних сведока „Мир на земљи“. Какав је благослов био упознати сусведоке из других земаља и провести неколико дана у канцеларији подружнице Јеховиних сведока у Берну, у Швајцарској! Многи Сведоци из Мађарске могли су у 1970-им да иду на конгресе у Аустрију и Швајцарску.
Након година владиних ограничења, 1986. имали смо наш први конгрес који је одобрила влада, у Омладинском парку Камарердо, у Будимпешти. Више од 4 000 присутних имали су сузе радоснице у очима док су поздрављали своју браћу и сестре и читали речи добродошлице на наш састанак које су биле написане изнад улаза у парк.
Коначно, 27. јуна 1989, влада је Јеховиним сведоцима доделила законско признање. Те вести су биле објављене на мађарској телевизији и радију, на радост наше браће и сестара. Те године одржали смо, без икаквих ограничења, наше прве обласне конгресе од кад је постављена забрана на наш рад скоро 40 година раније. Више од 10 000 је присуствовало скупу у Будимпешти, а додатне хиљаде су биле присутне на четири друга конгреса у тој земљи. Како сам се радовао кад сам видео свог најмлађег брата, Ласлоа, и његову супругу како се крсте у Будимпешти!
Затим, јула 1991, доживели смо благослов који нисмо могли ни да сањамо — конгрес на будимпештанском великом Непстадиону, коме је присуствовало више од 40 000 делегата. Ту сам имао предност да преводим говоре чланова особља централе у Бруклину.
Данас Ана и ја, као и преко 40 драге браће и сестара, радимо у прелепој канцеларији подружнице Јеховиних сведока у будимпештанском предграђу. Овде, служим у Преводилачком одељењу, заједно с једним добрим тимом младих, а Ана обавља кућне послове у објектима.
Упркос нашим напорима да библијску истину пренесемо нашем сину, кад је порастао, он је није прихватио. Међутим, сада је наклоњен истини, и надамо се да ће с временом служити Јехови.
Моја супруга и ја смо заиста захвални што смо пронашли истину о нашем Богу, Јехови, пуном љубави и што можемо да му служимо сада већ више од 40 година. (Испричао Ендре Сањи.)
[Слика на 21. страни]
С мојом супругом