Да ли еволуцији недостаје темељ?

ШТА је суштина Дарвинове теорије еволуције? „У свом потпуном, биолошком смислу... еволуција подразумева процес у којем је живот произашао из неживе материје и након тога се развијао потпуно природним средствима.“ Дарвиновска еволуција узима као постулат да је „практично сав живот, или барем све његове најинтересантније карактеристике, резултат природног одабирања које функционише на темељу насумичних варијација“ (Darwin’s Black Box—The Biochemical Challenge to Evolution,a од Мајкла Бехеа, ванредног професора биохемије на Универзитету Лихај, у Пенсилванији, САД).

Несводљива сложеност — камен спотицања за еволуцију?

Кад је Дарвин развио своју теорију, научници су имали мало или нимало спознања о задивљујућој сложености живе ћелије. Модерна биохемија, која се бави проучавањем живота на молекуларном нивоу, открила је нешто од те замршености. Она је такође покренула озбиљна питања и сумње у вези с Дарвиновом теоријом.

Саставни делови ћелија начињени су од молекула̂. Ћелије су основни градивни елементи свих живих створења. Професор Бехе је римокатолик и верује да еволуција објашњава каснији развој животиња. Међутим, он изражава озбиљне сумње у вези с тим да ли еволуција може објаснити постојање ћелије. Он прича о молекуларним машинама које „вуку товар с једног на друго место у ћелији преко ’аутопутева‘ начињених од других молекула... Ћелије пливају користећи машине, умножавају се уз помоћ машинерије, варе храну помоћу машинерије. Укратко, јако компликоване молекуларне машине управљају сваким ћелијским процесом. Дакле, детаљи живота су фино подешени, а машинерија живота изузетно сложена“.

А, у којој размери се одвија сва ова активност? Типична ћелија је пречника од само 0,03 милиметра! На том бескрајно малом простору, одигравају се сложене функције преко потребне за живот. (Видите дијаграм, стране 8-9.) Није чудо што се каже: „Главна ствар јесте да је ћелија — та сама основа живота — запрепашћујуће сложена.“

Бехе образлаже да ћелија може да функционише једино као потпуни ентитет. Она се, дакле, не може одржати док је формирају споре, постепене промене које изазива еволуција. Бехе употребљава пример мишоловке. Ова једноставна справа може функционисати тек кад се склопе све њене компоненте. Свака поједина компонента понаособ — основа, федер, закочна полуга, удараљка, кукица — није мишоловка и не може функционисати као таква. Сви делови су потребни истовремено и морају бити склопљени да би се добила мишоловка која ради. Исто тако, ћелија може функционисати тек кад се склопе све њене компоненте. Ову илустрацију он користи да би објаснио оно што назива „несводљивом сложеношћу“.b

Ово представља велики проблем за наводни процес еволуције, који укључује појаву постепено стечених, корисних карактеристика. Дарвин је знао да се његова теорија о постепеној еволуцији путем природног одабирања суочава с великим изазовом кад је рекао: „Ако би се могло показати да постоји неки сложен орган који није могао постати многобројнијим узастопним, малим преиначењима, онда би моја теорија апсолутно пала“ (Постанак врста).

Несводљиво сложена ћелија јесте велики камен спотицања за веровање у Дарвинову теорију. Прво, еволуција не може објаснити скок од неживе до живе твари. Затим, суочава се с проблемом прве сложене ћелије, која као склопљена јединица мора настати из једног цуга. Другим речима, ћелија (то јест, мишоловка) мора се појавити ниоткуда, склопљена и већ у погону!

Несводљива сложеност згрушавања крви

Још један пример несводљиве сложености јесте процес који већина од нас, кад се посече, узима здраво за готово — згрушавање крви. Нормално би из неког пробушеног суда свака течност истог трена процурила и текла док се суд не испразни. Ипак, кад кожу пробушимо или посечемо, формира се један угрушак који брзо запечаћује тај отвор. Међутим, доктори знају, „згрушавање крви је веома сложен, замршено испреплетен систем састављен од мноштва међузависних протеинских делова“. Они активирају такозвани процес згрушавања. Овај деликатни процес зацељења „пресудно зависи од избора тренутка у којем се различите реакције одвијају и њихове брзине“. Иначе, особи би се сва крв могла згрушати и шчврснути, или с друге стране, особа би могла искрварити до смрти. Временски распоред и брзина су битни кључеви.

Биохемијско испитивање је показало да згрушавање крви укључује многе факторе, и да би процес успео, ниједан не сме недостајати. Бехе пита: „Кад згрушавање једном почне, шта га зауставља да се не настави све док се сва крв... не шчврсне?“ Он објашњава да „образовање, ограничавање, ојачавање и уклањање крвног угрушка“ представља један заокружени биолошки систем. Ако било који део претрпи неуспех, тада систем не успева.

Расел Дулитл, еволуциониста и професор биохемије на Калифорнијском универзитету, пита: „Како је забога овај сложени и префињено уравнотежени процес еволуирао?... Парадокс је, ако је активирање сваког протеина зависило од другог, како је такав систем уопште могао настати? Од какве би користи био иједан део шеме без читавог склопа?“ Користећи еволуционистичке аргументе, Дулитл покушава да објасни порекло процеса. Међутим, професор Бехе истиче да би била потребна „енормна срећа да би се прави делићи гена нашли на правим местима“. Он показује да Дулитлово објашњење и упрошћени језик скривају силне потешкоће.

Дакле, један од важнијих приговора еволуционистичком моделу јесте несавладива препона несводљиве сложености. Бехе наводи: „Наглашавам да природно одабирање, мотор дарвиновске еволуције, функционише једино ако има нечег за одабирање — нечег што је корисно сада одмах, а не у будућности.“

„Тајанственост и потпуни мук“

Професор Бехе наводи да су неки научници проучавали „математичке моделе еволуције или нове математичке методе за упоређивање и интерпретирање низова података“. Међутим, он закључује: „Математика претпоставља да је стварна еволуција постепени, насумичан процес; она га не описује (нити то може).“ (Курзив у задњој фрази наш.) Раније је рекао: „Ако потражите научну литературу о еволуцији, и ако своју потрагу усредсредите на питање како су се молекуларне машине — које су основа живота — развиле, наићи ћете на тајанственост и потпуни мук. Сложеност темеља живота паралише научне напоре да је објасне; молекуларне машине постављају још увек непробојну баријеру општем прихватању дарвинизма.“

Ово савесним научницима поставља низ питања за осматрање: „Како се развио центар фотосинтетских реакција? Како је започео интрамолекуларни транспорт? Како је започела биосинтеза холестерола? Како је ретинал постао укључен у вид? Како су се развиле фосфопротеинске сигналне стазе?“c Бехе додаје: „Сама чињеница да ниједан од ових проблема није ни поменут, а камоли решен, јесте једна врло снажна индикација да је дарвинизам неприкладан оквир за разумевање порекла сложених биохемијских система.“

Ако Дарвинова теорија не може објаснити сложене молекуларне темеље ћелија, како она онда може бити задовољавајуће објашњење за постојање милиона врста које настањују ову планету? На крају крајева, еволуција чак не може ни произвести нову породицу врста премошћавањем јазова од једне породице врста до друге (Постање 1:11, 21, 24).

Проблеми зачетка живота

Без обзира на то колико Дарвинова теорија еволуције изгледа веродостојно у очима неких научника, на крају, они се морају суочити с питањем: чак и ако претпоставимо да су облици живих бића еволуирали путем природног одабирања, како је живот започео? Другим речима, проблем лежи, не у преживљавању најспособнијег, већ у доласку тог најспособнијег и првог! Међутим, као што Дарвинове примедбе о еволуцији ока показују, он се није бавио тим проблемом како је живот започео. Он је написао: „Како нерв постаје осетљив на светлост тешко да нас више забрињава од тога како је сам живот настао.“

Француски научни писац Филип Шамбо је написао: „Сам Дарвин се питао како је природа одабрала новонастале облике пре него што су они били савршено функционални. Списак еволуционих мистерија је бескрајан. И данашњи биолози морају понизно признати, заједно с професором Жаном Женермоом са Универзитета у јужном Паризу у Орси, да ’синтетичка теорија еволуције не може лако објаснити порекло сложених органа‘.“

У светлу тих изузетно малих шанси за такву бескрајну разноврсност и сложеност животних облика, да ли вам је тешко веровати да је све то еволуирало у исправном смеру, вођено само случајем? Питате ли се како би иједно створење могло преживети у борби за опстанак најспособнијег док му очи још увек еволуирају? Или док су се наводно формирали примитивни прсти на неком подљудском телу? Да ли се питате како су ћелије опстале ако су постојале у неком непотпуном и неадекватном стању?

Роберт Наи, писац за часопис Astronomy и еволуциониста, писао је да је живот на земљи резултат „дугачког низа невероватних догађаја који су се збили баш на прави начин да би нама подарили постојање, као кад бисмо на лутрији добијали по милион долара милион пута заредом“. Овакво резоновање вероватно се може применити на свако поједино створење које данас постоји. Све шансе стоје томе насупрот. Па ипак, од нас се очекује да поверујемо да је путем случаја еволуција такође произвела мужјака и женку у исто време како би се те нове врсте могле продужити. Поред свега овога, још морамо веровати не само да су мужјак и женка еволуирали истовремено, већ и на истом месту! Без састанка нема стварања нових!

Сасвим сигурно, веровати да живот постоји у милионима усавршених облика као последица милиона коцкарских покушаја који су се исплатили, изискује лаковерност до крајњих граница.

Зашто већина верује?

Зашто је еволуција толико популарна и зашто је толики људи прихватају као једино објашњење за живот на земљи? Један узрок јесте што је она ортодоксно гледиште које се учи у школама и на универзитетима, и јао теби ако се усудиш да изразиш неку сумњу. Бехе изјављује: „Многи ученици из својих уџбеника науче да свет гледају кроз еволуционистичке наочаре. Међутим, они не уче о томе како је дарвиновска еволуција могла произвести било који од тих изузетно замршених биохемијских система које ти текстови описују.“ Он додаје: „Да бисмо разумели успех дарвинизма као ортодоксије, као и његов неуспех као науке на молекуларном нивоу, морамо истражити уџбенике који се користе за поучавање научника с високим циљевима.“

„Ако би се спровела анкета међу научницима у свету, велика већина би рекла да верује да је дарвинизам истинит. Али научници, као и свако други, већину својих гледишта темеље на речима других људи... Исто тако, и на несрећу, научно друштво често одбацује критику из страха да ће креационистима дати муницију. Иронично је што је у име заштићивања науке, гурнута у страну отворена научна критика природног одабирања.“d

Које одрживе и поуздане алтернативе постоје за Дарвинову теорију еволуције? Наш задњи чланак у овој серији обрадиће ово питање.

[Фусноте]

[Истакнути текст на 6. страни]

„Ако би се могло показати да постоји неки сложен орган који није могао постати многобројнијим узастопним, малим преиначењима, онда би моја теорија апсолутно пала.“

[Истакнути текст на 10. страни]

Унутар ћелије, постоји „свет надмоћне технологије и запањујуће сложености“. (Evolution: A Theory in Crisis)

Инструкције унутар ДНК ћелије, „ако би се ставиле на папир, испуниле би хиљаду књига од по 600 страна“. (National Geographic)

[Истакнути текст на 11. страни]

„Математика претпоставља да је стварна еволуција постепени, насумични  процес; она га не описује (нити то може).“

[Истакнути текст на 12. страни]

„Иронично је што је у име заштићивања науке, гурнута у страну отворена научна критика природног одабирања.“

[Оквир на 8. страни]

Молекул и ћелија

Биохемија — „проучавање саме основе живота: молекула који сачињавају ћелије и ткива, који катализују хемијске реакције у варењу, фотосинтези, имунитету и тако даље“ (Darwin’s Black Box).

Молекул — „најмања честица на коју се неки елемент или једињење може изделити без промене његових хемијских и физичких карактеристика; група сличних или различитих атома које хемијске силе држе на окупу“ (The American Heritage Dictionary of the English Language).

Ћелија — основна јединица свих живих организама. „Свака ћелија је једна високоорганизована структура одговорна за облик и функционисање неког организма.“ Колико ћелија образује једно одрасло људско биће? Сто хиљада милијарди (100 000 000 000 000)! На сваком квадратном центиметру коже имамо око 155 000 ћелија, а људски мозак има од 10 до 100 милијарди неурона. „Ћелија је кључ за биологију, јер на овом нивоу скуп воде, соли, макромолекула и мембрана стварно прераста у живот“ (Biology).

[Оквир на 9. страни]

„Неупоредива сложеност“ ћелије

„Да бисмо појмили стварност живота онако како је открива молекуларна биологија, ћелију морамо увећати хиљаду милиона пута, све док не буде пречника 20 километара и док не почне да личи на један џиновски ваздухоплов, довољно велики да прекрије неки велики град, рецимо Лондон или Њујорк. Оно што бисмо тада видели био би објекат неупоредиве сложености и прилагодљивог дизајна. На површини те ћелије видели бисмо, налик бочним прозорима огромног свемирског брода, милионе отвора који се отварају и затварају да би омогућили непрекидан проток материјала што утиче и истиче из њега. Ако бисмо ушли кроз један од тих отвора, нашли бисмо се у свету врхунске технологије и запрепашћујуће сложености. Видели бисмо бескрајне, високоорганизоване ходнике и цевоводе који се од периферије ћелије гранају у сваком правцу, неке до централне меморијске банке у једру а друге до монтажних постројења и одељења за обраду. Са̂мо једро било би огромна сферична комора, преко једног километра у пречнику, налик некој крхкој палати унутар које бисмо видели километре намотаних ланаца ДНК молекула, све уредно наслаганих у правилним низовима. Велики опсег производа и сировина кретао би се на високо уређени начин дуж свих тих многоструких цеви ка различитим монтажним постројењима у спољњим регионима ћелије, и од њих.

„Чудили бисмо се нивоу контроле који подразумева кретање толико много објеката дуж толиких на изглед бескрајних цеви, све у савршеном јединству. Свуда око нас видели бисмо, у ком год правцу погледали, свакојаке машине налик роботима. Приметили бисмо да су најједноставније функционалне компоненте ћелије, протеински молекули, задивљујуће сложени делови молекуларне машинерије, и да се сваки састоји од око три хиљаде атома уређених у високо организованом тродимензионалном просторном устројству. Чудили бисмо се и више док бисмо посматрали својеврсно сврсисходне активности ових чудноватих молекуларних машина, нарочито кад бисмо схватили да би, упркос свем нагомиланом спознању из физике и хемије, задатак конструисања једне такве молекуларне машине — то јест једног јединог функционалног протеинског молекула — био потпуно изван наших садашњих способности и да вероватно неће бити остварен барем до почетка наредног века. Па ипак, живот ћелије зависи од здружених активности хиљада, заиста десетина и могуће стотина хиљада различитих протеинских молекула“ (Evolution: A Theory in Crisis).

[Оквир на 10. страни]

Чињенице и легенде

„За особу која се не осећа обавезном да своју потрагу ограничи на неинтелигентне узроке, директни закључак је да су многи биохемијски системи осмишљени. Њих нису осмислили закони природе, нити случаја ни потребе; уместо тога, они су испланирани... Живот на земљи на свом најосновнијем нивоу, у својим најважнијим компонентама, јесте производ интелигентне активности“ (Darwin’s Black Box).

„Не може постојати сумња да биолози након века интензивног напора нису успели да потврде [дарвиновску теорију еволуције] у било ком битном смислу. Остаје чињеница да се природа није свела на континуум који дарвиновски модел захтева, нити је засигурана веродостојност случаја као стваралачког посредника живота“ (Evolution: A Theory in Crisis).

„Утицај еволуционе теорије на пољима јако различитим од биологије јесте један од најспектакуларнијих примера у историји како једна високо теоретска идеја за коју не постоји стваран чврст научни доказ може почети да обликује размишљање читавог друштва и да доминира гледиштем једног доба“ (Evolution: A Theory in Crisis).

„Било која наука о прошлости... која а приори искључује могућност планирања или стварања, престаје да буде потрага за истином, и постаје слуга (или роб) проблематичне филозофске доктрине, наиме, натурализма“ (Origins Research).

„Легенда је... да је Чарлс Дарвин решио проблем порекла биолошке сложености. Легенда је да имамо добро или чак прилично разумевање порекла живота, или да се исправна објашњења односе само на такозване природне узроке. Сасвим сигурно, ове и друге легенде филозофског натурализма имају извесни статус. Човек о њима не говори преоштро у углађеном друштву. Али их такође не треба прихватити некритички“ (Origins Research).

„Приватно, многи научници признају да наука нема никакво објашњење о почетку живота... Дарвин никада није ни маштао о изузетно дубокој сложености која постоји чак и на најосновнијим нивоима живота“ (Darwin’s Black Box).

„Молекуларна еволуција се не темељи на научном ауторитету... Постоје тврдње да се таква еволуција догодила, али ниједна од њих није подупрта одговарајућим експериментима или прорачунима. Пошто нико није имао директна искуства с молекуларном еволуцијом, и пошто не постоји ауторитет на којем бисмо темељили тврдње о спознању, заиста се може рећи да је... тврдња о дарвиновској молекуларној еволуцији пуко разметање“ (Darwin’s Black Box).

[Оквир на 12. страни]

Еволуција — „Игра случаја“

Теорија еволуције је заиста сан коцкара. Зашто? Зато што према еволуционистима, она добија упркос астрономски малим шансама.

Роберт Наи пише: „Због тога што је еволуција првенствено игра случаја, сваки на изглед мање важан прошли догађај могао се одиграти малко другачије, прекинувши нашу еволуциону линију пре него што би еволуирали људи.“ Али не, од нас се очекује да верујемо да се сваки коцкарски покушај исплатио, милионе пута. Наи признаје: „Дугачки низ уских грла јасно ставља до знања да је појављивање интелигентног живота далеко теже него што су научници некада мислили. Постоји вероватно још препрека на које се научници још нису саплели.“

[Дијаграм на странама 8, 9]

Поједностављени дијаграм ћелије

Рибозоми

Структуре у којима се стварају протеини

Цитоплазма

Простор између једра и ћелијске мембране

Ендоплазматични ретикулум

Листови мембране који чувају или преносе протеине које стварају рибозоми причвршћени уз њих

Једро

Оно представља контролни центар који управља ћелијским активностима

Једарце

Место где се стварају рибозоми

Хромозоми

Они садрже ћелијину ДНК, њен генетички градивни план

Вакуоле

Складиште воду, соли, протеине и угљене хидрате

Лизозоми

Они чувају ензиме за варење

Голџијев комплекс

Група пљоснатих мембранских кесица које пакују и дистрибуишу протеине које ствара ћелија

Ћелијска мембрана

Омотач који контролише шта улази у ћелију и шта излази из ње

Центриоле

Важне за ћелијско размножавање

Митохондрије

Производни центри за АТП, молекуле који ћелију снабдевају енергијом

[Слика на 7. страни]

Засебни делови не представљају мишоловку — она мора бити комплетна да би као таква функционисала