„За чим перад по киши јури...“

Од дописника Пробудите се! из Нигерије

КАДА је наша мала скупштина у јужној Нигерији добила своју залиху трактата Вест Краљевства бр. 34, који је дистрибуисан по целом свету, једва смо чекали да разделимо примерке у свим деловима нашег подручја. То није био лак задатак. На нашем подручју налазе се фармерска насеља, на којима се узгаја касава, јам и друга храна. Та насеља су смештена дубоко у тропској кишној шуми. Доћи до њих било би тешко, али нипошто и немогуће. На крају крајева, Божја је воља да добра вест стигне до свих људи, чак и до фармера у џунгли (1. Тимотеју 2:3, 4).

Тако је 16. октобра 1995, у 7.30, нас 18 кренуло према једном фармерском насељу које се зове Абомпада, удаљено око три и по километра. Једно време смо морали да газимо кроз један поток. Вода нам је била до струка.

Да бисмо тог истог дана дошли до још једног насеља, морали смо да прегазимо још већи поток. Овог пута прешло га је само четворо браће и једна сестра. Остатак групе је остао.

Тог дана смо пронашли многе који су били спремни да слушају. Нашој радости је допринело оно што смо прозвали шумски џепарац. Док смо ишли, брали смо и јели неке плодове који расту у дивљини. Сретали смо гостољубиве фармере који су ценили наш труд да дођемо до њих; давали су нам наранџе да утолимо жеђ. Разговарали смо са око 250 људи, поделивши све трактате које смо код себе имали.

Велики изазов

Прави изазов наступио је два дана касније. Дванаест километара одатле налази се Ошеј Анаси, једно насеље до кога се вероватно никада не би стигло организованим проповедањем. Неки су се устезали да иду тамо. Било је ризично прећи реку Ураси, а многи од нас не знају да пливају. Ходање кроз воду може бити опасно због оштрих пањева. Блатњаве површине биле су клизаве, а пад је могао нанети повреду. Неки ручно прављени мостови нису били чврсти. Било је змија, крокодила и потока који врве пијавицама.

Шеснаесторо нас је одлучило да кренемо у сваком случају. Пешачили смо око километар и по пре него што смо се укрцали у један кану да бисмо прешли брзу и опасну реку Ураси. Да бисмо дошли до кануа, морали смо да се попнемо на једно стрмо брдо. Била је кишна сезона и река је била плавна. На целом подручју земљиште је од иловаче; а у кишној сезони веома је клизаво. Кад смо изашли из кануа открили смо да је пешачка стаза постала поток, на неким местима метар дубок. Тада су за нас почеле праве невоље.

Ходали смо тим воденим путем тридесетак минута. Земља је била толико клизава да су многи од нас пали у блатњаву воду и исквасили Библије, часописе и трактате. Били смо добро расположени, тако да кад би неко пао, сви бисмо праснули у смех, укључујући и онога који је пао.

Док смо прелазили преко једног поточића, пијавице су нам се лепиле за ноге. Једна млада сестра којој се на ногу прилепила једна пијавица јако је вриснула. Још увек је вриштала кад су јој склонили пијавицу. И то смо с хумором прихватили као део авантуре, и наставили смо својим путем.

Кад смо прелазили један други поток, један брат је одлучио да не иде кроз воду као остали, већ да прескочи. Успео је да избегне воду, али не и блато. Оклизнуо се, а потом се срушио у блато. Устао је, погледао се, утврдио да нема повреда, а затим рекао: „Нема проблема; и то је део искуства.“ Сетили смо се да се и апостол Павле сусретао са ’опасностима на водама‘, вероватно с много већим него што су оне с којима смо се ми суочавали (2. Коринћанима 11:26).

Прешли смо преко једног ручно направљеног моста, који је изгледао опасно, али сви смо успели да га пређемо. После тога подручје је било још клизавије, тако да су падови били учесталији.

С нама је био и један брат општи пионир који има скоро 70 година. Тог јутра је изашао да нам пожели срећан пут. Али кад смо се помолили за Јеховин благослов, питао је: „Како ја да останем док ви проповедате?“ Наваљивао је да крене с нама, и све што смо рекли није га могло натерати да остане. Рекао је да ће Јехова бити с њим. Тако је пошао.

Када је пао на леђа на клизавој земљи, нико се није смејао. Забринути, питали смо га да ли је повређен. Одговорио је: „Не. Имао сам времена да паднем тако да нисам повредио земљу.“ С олакшањем смо се насмејали и сетили се Исаије 40:31, где се каже да „који се у Господа уздају понављају снагу своју“.

Захвални слушаоци

Напокон смо стигли на наше одредиште. Одзив људи је био крајње охрабрујућ. Један човек се уплашио када је видео да се приближавамо његовој колиби, али када је сазнао ко смо, рекао је: „Једва могу да верујем да сте предузели тако тешко путовање само да бисте нам проповедали. То ценимо.“ Одговорили смо тамошњом пословицом: „За чим перад по киши јури то јој је важно.“ Схватио је.

Један други фармер је рекао: „Ако је проповедање стигло до овог места, онда то значи да је спасење стигло до нас.“ Многи су имали питања на која смо одговарали. Замолили су нас да опет дођемо, и ми смо обећали да ћемо то и учинити.

У Ошеј Анасију смо уручили око 112 трактата — све што смо имали. Све скупа, око 220 људи је добило сведочанство.

На повратку смо се изгубили. Да бисмо се истим путем вратили у насеље требало би нам сат и по, а ноћ се брзо приближавала. Тихо смо се помолили Јехови и одлучили да кренемо даље, иако је то значило да треба да прегазимо опасан поток који нам је досезао до бедара.

Кад смо прешли, нашли смо пут и на своје запрепашћење открили да смо сада прешли четири петине пута до куће. То што смо се изгубили претворило се у пречицу која је скратила наше путовање барем сат времена! Наравно, сви смо били срећни и захвалили смо Јехови. Док је сунце залазило, стигли смо кући — уморни и гладни али веома срећни.

Касније, док смо причали о искуствима тог дана, једна сестра је рекла: „Чула сам приче о том месту, тако да сам знала да ћу падати. Да то није било због добре вести, не бих ишла на то место ни за сва блага овог света!“ Један брат је узвикнуо: „Напокон је добра вест дошла до Ошеј Анасија!“

[Слике на 23. страни]

Прелажење једног тамошњег моста

Прешли смо многе потоке који врве пијавицама

На крају овог опасног пута, укрцали смо се у један кану да бисмо прешли реку Ураси