Сингапур — потамнели драгуљ Азије
ТРАС! Злослутно, тешка челична врата сингапурског женског затвора Чанги, залупила су се иза једне крхке 71-годишње удовице, хришћанке. Као Јеховин сведок, покушала је да председавајућем судији објасни свој став: „Ја нисам претња овој влади.“
Трас! Следила ју је 72-годишња бакица, још једна хришћанка. Њен преступ? Поседовање четири библијске публикације Watch Tower Societyja, укључујући и њен лични примерак саме Библије.
Укупно је ухапшено и осуђено 64 држављана Сингапура, од 16 до 72 године. Четрдесет седморо је из принципа одбило да плати казну, и били су у затвору од једне до четири недеље. Како се то могло десити у граду-држави, која је описана као једно од најбољих места за живот у целом свету? Како се то могло десити у граду-држави, чувеној у свету по својој економској стабилности, феноменалном развоју и модерним здањима, као и по њеној наводној религиозној толеранцији?
Савремен град-држава
Најпре, кратка историја. Савремена прича о Сингапуру почела је 1819, с доласком британског сер Томаса Стамфорда Рафлеса. Рафлес, представник Источноиндијске компаније, тражио је базу за пословање у источном свету. Одлучио је да узме у обзир Сингапур. Тако је настала трговачка база која све до дан-данас утиче на развој источне Азије.
Пре независности, Сингапур је често описиван као несређен град. Данас нико не би описао Сингапур као несређен. Напротив. За протеклих 30 година, град је скоро потпуно наново изграђен, задржавши где је то могуће белег старог, било чувањем фасада старијих здања било комбиновањем целокупних историјских грађевина са савременим здањима. Сингапур је постао раскрсница поморског саобраћаја на Истоку, често имајући у луци и до 800 бродова у исто време. Савремена високо-технолошка опрема омогућује да огроман контејнерски брод буде истоварен и поново натоварен за само неколико сати. Градски финансијски центар тражи и добија цену за некретнине, која се креће око 60 000 долара или више по метру квадратном.
Отприлике 3 400 000 становника сачињава велика мешавина Кинеза, Малајаца, Индијаца, Европљана и других. Међу језицима којим се говори јесу мандарински, малајски, тамилски и енглески.
Осамдесет три километра брзог надземног и подземног железничког саобраћаја, даје Сингапуру један од најсавременијих, најефикаснијих транспортних система у свету. Зелени паркови слободно су расути по граду, шарајући тако високе пејзаже савремене конструкције. Једна „атракција“ за туристе који су овде први пут јесте потпуно реновирани хотел Рафлес, сада проглашен националним спомеником зато што потиче из 1889. године. Друга је ботанички и вртларски центар на 52 хектара, од којих 4 хектара представљају очувану џунглу по којој су некада шврљали тигрови.
Религиозна слобода загарантована
Као једну допуну свом ненадмашном економском напретку, Сингапур обећава религиозну слободу свим становницима. Нажалост, Сингапур није испунио своје обећање. То су нарочито искусили они који су повезани са скупштином Јеховиних сведока.
Устав Републике Сингапур, у члану 15(1), пружа основну гаранцију слободе обожавања: „Свака особа има право да исповеда и упражњава своју религију и да је шири.“
Члан 15(3) Устава гарантује: „Свака религиозна група има право:
(а) да управља својим религиозним стварима;
(б) да оснива и одржава установе у религиозне или добротворне сврхе; и
(в) да стиче и поседује имовину и да је одржава и управља њом у складу са законом.“
Још давне 1936. године, Јеховини сведоци су били део сингапурског друштва. Годинама су одржавали редовне скупштинске састанке у својој Дворани Краљевства смештеној на Ексетер путу бр. 8, баш преко пута једног прометног тржног центра. Скупштина је цветала, истовремено на јединствен начин доприносећи стабилности друштвеног живота.
Јеховини сведоци забрањени
Све се то променило 12. јануара 1972. Владиним актом о протеривању, 109. поглавље, издата је наредба којом је хришћанским мисионарима Норману Дејвиду Белотију и његовој супрузи, Гладис, који су 23 године били становници Сингапура, било наређено да напусте земљу. Убрзо након тога уследила је наредба о дерегистрацији сингапурске скупштине Јеховиних сведока. За пар сати полиција је упала у Дворану Краљевства пробивши себи пут разбијањем улазних врата. Скоро одмах након тога била је стављена званична забрана на сву литературу Watch Tower Societyja. Тако је започело раздобље сузбијања Јеховиних сведока.
Влада је затим својевољном одлуком продала Дворану Краљевства, и све то без обавештења — никакво саслушање, никакво суђење, никаква прилика да се одговори.
Влада Сингапура је увек изнова наводила неучествовање Јеховиних сведока у војној служби као оправдање за потпуну забрану. Још 29. децембра 1995, г. К. Кесовопони, стални сингапурски представник у Уједињеним нацијама у Женеви, у једном писму упућеном његовој екселенцији Ибрахиму Фалу, помоћнику генералног секретара за људска права, у Уједињеним нацијама у Женеви, навео је следеће:
„Забрана покрета Јеховиних сведока од стране моје владе проистиче из обзира према националној сигурности. Даљње постојање овог покрета било би штетно за добробит јавности и мир у Сингапуру. Неминовна последица дерегистрације Јеховиних сведока била је да се све њихове публикације забране, да би се појачала забрана покрета и да би се обуздало ширење и пропагирање њихових веровања.“
У погледу протеста због ризика по националну сигурност Сингапура, треба запазити да број младића који одбијају војну службу у просеку износи пет особа годишње. Сингапур издржава војну силу од око 300 000 војника. Влада Сингапура је одбила да уопште дискутује о цивилној служби ради шачице људи која је у то укључена.
Отворено сузбијање
Након неколико година несигурне толеранције, ново поглавље отвореног сузбијања људских права почело је да се отвара 1992. године, када је неколико људи било ухапшено — оптужено за поседовање литературе забрањене Актом о непожељним публикацијама. Године 1994. Watch Tower Society је послао у Сингапур 75-годишњег В. Глен Хауа, врховног државног адвоката, који је Јеховин сведок целог свог живота. Његов статус врховног државног адвоката пружио му је признање које му дозвољава да се појави пред сингапурским судовима. С обзиром на религиозну гаранцију Устава, уложена је жалба Врховном суду Сингапура, укључујући и оспоравање оправданости хапшења и забране из 1972. године. Дана 8. августа 1994, главни судија Врховног суда Сингапура, Јонг Пенг Хау, одбио је жалбу. Додатни труд да се жали на одлуку био је неуспешан.
Почетком 1995. изгледало је да је законско оспоравање темељено на Уставу Сингапура изазвало још репресивније мере. Под окриљем плана у војном стилу названог Операција нада, тајна полиција из Огранка за тајна друштва у Криминалистичком истражном одељењу упала је у неколико малих група хришћана који су се састали у приватним кућама. Седамдесетак полицајаца и помоћника водило је рацију у стилу командоса, при чему је ухапшено 69 особа. Сви су били пребачени у истражне центре, неки су испитивани целу ноћ, а сви су били оптужени за посећивање састанака Јеховиних сведока и поседовање библијских публикација. Неки су били изоловани и до 18 сати, и није им било дозвољено чак ни да телефонирају својој породици.
Оптужбе против странаца биле су повучене. Али крајем 1995. и почетком 1996, 64 оних који су држављани Сингапура били су изведени пред суд. Свих 64 било је проглашено кривим. Четрдесет седморо, између 16 и 72 године, нису платили казну од хиљаду долара и послати су у затвор у трајању од једне до четири недеље.
Пре него што су били послати у ћелије, мушкарци и жене били су скинути до голе коже и претресени пред неколико људи. Неким женама је речено да рашире руке, ураде пет чучњева, и отворе уста и исплазе језик. Барем једној жени је било речено да својим прстима отвори свој чмар. У затвору су неки мушкарци морали да пију воду из ве-це шоље. Према неким младим женама се опходило као са опасним криминалцима, тиме што су целу казну провеле у самици и добиле су половину оброка. Неки затворски чувари чак су Сведоцима ускратили њихове Библије.
Али погледајмо неколико коментара неких жена које су биле у затвору. Оно што су њихови извештаји из прве руке открили сасвим је супротно чистој фасади овог модерног града.
„Ћелија је била прљава. Умиваоник и ве-це били су у јадном стању. Били су одвратни и прљави. Испод клупе на којој сам седела било је паучине и прљавштине.“
„Рекли су ми да се скинем до голе коже, дали су ми затворску одећу, кутију за сапун (без сапуна), и четкицу за зубе. Други затвореници у мојој ћелији рекли су ми да затвореници на кратак период не добијају пасту за зубе нити тоалет папир.“
„У ћелији нас је било 20. Чучавци су имали зидове у висини мог струка. Купатило је имало само један туш и један умиваоник с једном славином. Морале смо да се купамо у групама од шесторо — ујутру смо сви из ћелије морали да се истуширамо за пола сата.“
Упркос трауми коју су доживели у затвору, сви су то сматрали приликом да служе Богу — било када, било где и у било којим околностима. Запази следећи коментар једне тинејџерке:
„Од тренутка када сам крочила у затвор, увек сам подсећала себе зашто сам ту. Сваког дана сам се молила Јехови да саслуша моју молитву и да ме не напусти. Осетила сам да је услишио моју молитву јер ми је његов свети дух помогао да устрајем. Тек тада сам схватила блискост коју сам имала с њим, и то ме је много ојачало, знајући да нас он посматра. Сматрам предношћу што сам прошла кроз ову кушњу због његовог имена.“
Новине широм света брзо су се позабавиле том причом. Штампа у Аустралији, Европи, Канади, Малезији, Сједињеним Државама, Хонгконгу, и на другим местима препричавала је догађаје. Канадски The Toronto Star је у том тренутку резимирао почињено насиље својим насловом „Бакица осуђена због поседовања Библије.“ Мора се признати да свет има многе озбиљне проблеме који обухватају далеко више људи, али у овом случају питање које су постављали запрепашћени људи посвуда је исто. „У Сингапуру?“
Тешко је разумети зашто једна религија која отворено функционише уз пуну заштиту закона у више од 200 земаља широм света треба да буде мета прогонства у Сингапуру. То је још теже разумети кад узмемо у обзир да се ни према једној другој религији у Сингапуру не поступа тако неразумно и произвољно.
Уистину, један помоћник директора полиције који је водио групу која је извршила препад на Јеховине сведоке, признао је на суду да је то био први пут да је њему и његовим полицајцима било наређено да упадну на неки религиозни састанак. Следећи цитати су из записника:
П: (Упућено сведоку) Према ономе што ви знате да ли је Огранак за тајна друштва икада испитивао и прогонио неку нерегистровану религиозну групу, осим Јеховиних сведока?
О: Колико ја знам није.
Затим је испитивање настављено.
П: (Упућено сведоку) Да ли сте ви лично икада спровели сличан препад на неку малу религиозну групу, која се састаје у некој кући и није регистрована под Декретом о друштвима?
О: Нисам.
Позив на акцију
И Међународна амнестија и Међународна адвокатска комора послали су свог посебног посматрача да контролише целовитост суђења. Непристрани посматрач Међународне амнестије, Ендру Рафел, адвокат из Хонгконга, рекао је следеће: „Ставио сам у извештај да је суђење изгледало као представа.“ Надаље је објаснио да владини службеници позвани као сведоци, нису били у могућности да објасне суду зашто сматрају да је литература Јеховиних сведока непожељна. Рафел је навео неке забрањене библијске публикације укључујући и Пут ка правој срећи и Учини своју младост успешном. Додао је да се оне у ствари не могу сматрати непожељнима у било ком смислу те речи.
Посматрач из Међународне адвокатске коморе, Сесил Рајендра, изнео је следеће:
„Од почетка ми је било очигледно да је цело суђење било ништа друго до једна... фарса тобоже приређена да покаже свету да се у Сингапуру још увек спроводи демократија.
„Исход је био очигледна ствар, и није постојала сенка сумње ни пре, ни за време, нити у закључку суђења да ће сви оптужени бити проглашени кривима према оптужби.
„Иако је суђење било одржано на нижем суду и оптужбе су у ствари биле мањи прекршаји Декрета о друштвима, у атмосфери у судници осећали су се бојазан и страх.
„То је углавном било због чињенице да је више од 10 униформисаних полицајаца стајало ту (6 у судници и 4 изван ње) уз још неколико људи у цивилу из Специјалног огранка, који су седели на балкону.“
Коментаришући о начину вођења самог суђења, Рајендра је наставио:
„Понашање горе споменутог судије током посматрања (као и током целог процеса суђења, као што је потврђено записником) било је мањкаво... Насупрот свим нормама правичног суђења, судија је увек изнова интервенисао у корист тужиоца и спречавао одбрану да унакрсно испита сведоке оптужбе у вези с доказним материјалом као на пример преводом Библије King James, који је тужилац понудио да би показао да су оптужени поседовали забрањене публикације!“
Забринутост на међународном нивоу која је настала због сингапурског сузбијања људских права, била је толико велика да је белгијски часопис под насловом Human Rights Without Frontiers објавио на 18 страна извештај који се у потпуности бавио нападом владе Сингапура на Јеховине сведоке. Пишући уводни чланак, Вили Фотреј, главни уредник тог часописа, најкраће је дефинисао праву меру људске слободе у било којој политичкој држави:
„Премда је религиозна слобода један од најбољих показатеља општег стања људске слободе у било ком датом друштву, веома мало световних организација за људска права умешано је било у процес елиминисања тих облика дискриминације и нетолеранције темељених на религији или веровањима, било у развој политике која би заштитила и унапредила религиозну слободу.“
Часопис Human Rights Without Frontiers објавио је листу препорука масним словима на полеђини свог извештаја.
Јеховини сведоци су од користи Сингапуру. Они поштују права својих ближњих и неће починити никакав злочин против њих. Ниједан држављанин Сингапура не треба да брине да ће неки Јеховин сведок провалити у његову кућу, нити да ће га напасти и опљачкати, испребијати или силовати.
Њихова добровољна јавна служба јача и унапређује породични живот и потпомаже добром грађанству. Они воде бесплатне библијске студије са свима који желе да науче изграђујућа начела из Библије и како да их примене у свом животу. Њихови састанци за проучавање Библије и молитва јесу део њиховог хришћанског образовања. То их чини добрим грађанима.
Грађани Сингапура који поштују своју републику и који јој желе најбоље у будућности треба да подстакну владу да још једном размотри праведно место Јеховиних сведока у сингапурском друштву. Време је да се скину санкције против њих и да им се врати оно на шта сваки грађанин има право — слобода обожавања.
[Оквир на 26. страни]
Свет посматра
1. „Када је сингапурска полиција упала у пет кућа једне ноћи прошлог фебруара у брзинском нападу у војном стилу, 69 мушкараца, жена и тинејџера било је ухапшено и одведено у главну полицијску станицу. То није био начин на који је требало да се састанци за библијски студиј заврше“ (The Ottawa Citizen, Канада, 28. децембар 1995, страна А10).
2. „Био би то извор правог задовољства за све оне који су забринути за религиозну слободу и права савести када би влада Сингапура исправила свој став у вези с припадницима овог недужног и безазленог народа, и када би им дозволила да упражњавају и шире своју веру без страха или сметње“ (Професор Брајан Р. Вилсон, Оксфордски универзитет, Енглеска).
3. „У серији суђења која су изазвала протесте међународних грађанских група за слободе, од прошлог новембра сингапурски судови су осудили 63 Јеховина сведока“ (Asahi Evening News, Јапан, 19. јануар 1996, 3. страна).
4. „Јеховиним сведоцима треба дозволити да се састају и упражњавају своју религију у миру, без претње хапшења или затварања. Слобода религије јесте основно право које је гарантовано Уставом Сингапура“ (Међународна амнестија, 22. новембар 1995).
5. Чан Сиу-чинг, председавајући Комисије за правду и мир хонгконшке католичке бискупије, у писму упућеном Ли Кван Јиу, вишем министру у кабинету председника владе, датираном 1. јуна 1995, наводи: „Главно спорно питање је да чак и ако сингапурска влада сматра да они који одбијају војну служби повређују закон и да треба да буду оптужени, друге чланове који само учествују у религиозном скупу у сврху обожавања не треба нападати...
„Стога пишемо да бисмо замолили вашу владу да:
1. не забрањује Јеховине сведоке тако да би могли уживати слободу обожавања и савести;
2. престане да осуђује чланове Јеховиних сведока који само посећују религиозне скупове;
3. ослободи чланове Јеховиних сведока који су недавно ухапшени само зато што су пратили религиозне активности.“
[Слика на 23. страни]
Јеховини сведоци у судници након што су изречене оптужбе
[Слика на 23. страни]
Ова 71-годишња Сведокиња је рекла судији: „Ја нисам претња овој влади.“ Ипак је била затворена