Да ли афрички бубњеви заиста говоре?

Од дописника Пробудите се! из Нигерије

ТОКОМ свог путовања низ реку Конго 1876-1877, истраживач Хенри Стенли је имао мало прилике да размишља о вредностима локалног свирања бубњева. За њега и његове сапутнике, порука бубњева могла би се обично сажети само једном речју: рат. Потмула тутњава коју су чули, значила је да ће их ускоро напасти сурови ратници наоружани копљима.

Стенли је тек касније, у много мирније време сазнао колико много више тога бубњеви могу да изразе, сем што позивају на оружје. Описујући једну етничку групу која је живела дуж реке Конго, Стенли је написао: „[Они] још увек нису усвојили електричне сигнале али ипак поседују систем комуникације који је исто толико ефикасан. Њихови огромни бубњеви који се ударају по различитим деловима, преносе језик који је ономе који је упознат с њим исто толико близак колико и говор.“ Стенли је схватио да су бубњари слали нешто далеко више од сигнала војничке трубе или сирене; бубњеви могу преносити специфичне поруке.

Такве поруке су се могле преносити од села до села. Неки бубњеви су се чули на удаљености од осам до једанаест километара, нарочито ако се по њима ударало ноћу с плутајућег сплава или с врха брда. Удаљени бубњари су слушали, разумели и преносили поруке до других. Године 1899. енглески путник А. Б. Лојд је написао: „Речено ми је да од једног села до другог, на удаљености од преко 160 километара, порука се може послати за мање од два сата, и сасвим верујем да је то могуће урадити и за много мање времена.“

Дубоко у 20. веку, бубњеви су и даље играли важну улогу у саопштавању информација. Књига Musical Instruments of Africa, објављена 1965, навела је: „Бубњеви који говоре користе се као телефони и телеграфи. Шаљу се све врсте порука — да се објаве рођења̂, смртни случајеви и венчања; спортски догађаји, плесови и обреди, владине поруке и рат. Понекад бубњеви преносе оговарање или шале.“

Али како су бубњеви комуницирали? У Европи и другде, поруке су се слале електричним импулсима преко телеграфских линија. Сваком слову азбуке дата је његова шифра тако да су се речи и реченице могле спеловати слово по слово. Међутим, људи централне Африке нису имали никакав писани језик, тако да бубњеви нису спеловали речи. Афрички бубњари су користили другачији систем.

Језик бубња

Кључ за разумевање комуникације помоћу бубња лежи у самим афричким језицима. Многи језици централне и западне Африке углавном су битонални — сваки слог сваке изговорене речи има један од два основна тона, или висок или низак. Промена тона мења реч. На пример, осмотрите реч лисака, из језика кали из Заира. Кад се сва три слога изговоре ниским тоном, та реч значи „бара или мочвара“; низак-низак-висок изговор слогова значи „обећање“; а ниска-висока-висока интонација значи „отров“.

Афрички прорезани бубњеви који су се користили за преношење порука, такође имају два тона, високи и ниски. Слично томе, кад бубњеви прекривени кожом шаљу неку поруку, користе се у пару, с једним бубњем који има високи тон и другим који има ниски тон. Тако, вешт бубњар комуницира тиме што опонаша тоналан образац речи које чине говорни језик. Књига Talking Drums of Africa изјављује: „Овај такозвани језик бубња је у суштини исти као говорни језик тог племена.“

Наравно, битонални језик обично има много речи са идентичним тоновима и слоговима. На пример, у језику кали, отприлике 130 именица има исти тонски образац (висок-висок) као реч санго (отац). Више од 200 има исти образац (низак-висок) као њанго (мајка). Да би избегли забуну, бубњари дају контекст за такве речи, укључујући их у кратку добро познату фразу која садржи довољно варијација чиме се слушаоцима омогућује да разумеју оно што је речено.

Говорење помоћу прорезаних бубњева

Једна врста бубња који говори јесте дрвени прорезани бубањ. (Видите слику на 23. страни.) Такви бубњеви се праве тако што се изреже шупљина у једном делу дрвета. На том бубњу не постоји кожна опна ни с једног ни с другог краја. Иако овај бубањ на слици има два прореза, многи имају само један дугачак прорез. Ударац на једном рубу прореза ствара високи тон; ударац на другом рубу ствара ниски тон. Прорезани бубњеви су обично дугачки око један метар, иако могу бити чак пола метра кратки или и до два метра дугачки. Пречник се може кретати од двадесет центиметара па све до једног метра.

Прорезани бубњеви се нису само користили за слање порука од села до села. Камерунски писац Франсис Бебеј је описао улогу ових бубњева у мечевима рвања. Док су се два противничка тима припремала за сусрет на сеоском тргу, јунаци су играли уз ритам прорезаних бубњева док су бубњеви певали њихове хвале. Бубањ с једне стране можда би објавио: „Јуначе, јеси ли икада наишао на некога себи равна? Ко ти може бити ривал, кажи нам ко? Ова јадна створења... мисле да те могу победити неком јадном [душом] коју зову јунак... али нико те никада није могао победити.“ Музичари у противничком логору разумели би ова добронамерна ругања и ударањем у бубањ послали би брз пословичан одговор: „Мали мајмун... мали мајмун... жели да се попне на дрво али сви мисле да ће пасти. Али мали мајмун је тврдоглав, он неће пасти с дрвета, попеће се право на врх, овај мали мајмун.“ Бубњеви би наставили да забављају током читавог меча рвања.

Бубњеви који говоре најбоље од свих

Бубњеви под притиском иду један корак даље. Бубањ који видите на слици десно, назива се дундун, то је чувени јорубски бубањ који говори, из Нигерије. Овај бубањ, који је у облику пешчаног сата, на сваком крају има опну, која је направљена од танке, уштављене козје коже. Опне су спојене кожним ременима. Кад се ремени затегну, напетост опне се повећава тако да може створити ноте у опсегу од једне октаве или више. Коришћењем закривљене палице за бубањ и мењањем висине и ритма звука, вешт бубњар може да опонаша подизање и спуштање људског гласа. Бубњари могу тако да одржавају „комуникације“ с другим бубњарима који могу да тумаче и свирају језик бубња.

У мају 1976, невероватну бубњарску способност комуницирања уз коришћење бубњева, приказали су дворски музичари јорубског поглавице. Добровољци из публике су шаптали низ инструкција главном бубњару који је пак, бубњем слао те инструкције другом музичару који се налазио далеко од тог дворишта. Одговарајући на инструкције послате бубњем, музичар се померао с једног места на друго и извршавао сваки задатак који се од њега захтевало да изврши.

Није лако научити слати поруке бубњем. Писац Л. Лаоје је приметио: „Јорубско ударање бубња је сложена и тешка уметност која захтева много година учења. Од бубњара се не захтева само да поседује велику спретност руку и осећај за ритам, већ и добро памћење поезије и историје града.“

У недавним деценијама, афрички бубњеви не говоре онолико пуно као некада, иако још увек задржавају важну улогу у музици. Књига Musical Instruments of Africa каже: „Учење свирања порука на бубњевима изузетно је тешко; зато, ова уметност брзо нестаје из Африке.“ Медијски стручњак Роберт Николс додаје: „Огромни бубњеви прошлости, чији су гласови путовали километрима и чија је једина функција била да преносе поруке, осуђени су на изумирање.“ Већина људи ових дана налази да им је згодније да подигну телефонску слушалицу.

[Слика на 23. страни]

Прорезани бубањ

[Слика на 23. страни]

Јорубски бубањ који говори