Преке — речи, сломљени духови

„Ћурко килава!“a Једна жена из Јапана сасвим се добро сећа ових речи — често су их сручили на њу кад је била мала. Ко то? Деца из школе? Браћа и сестре? Не. Њени родитељи. „Падала сам у депресије, јер ме је то надевање имена дубоко повређивало“, присећа се она.

Човек из Сједињених Држава сећа се да се као дете увек плашио и стрепео, кад год му се отац враћао кући. „До дан-данас, ја још увек чујем звук гума на путу од улице до куће“, присећа се, „и тај звук пролази кроза ме као нека језа. Моја сестрица би се сакрила. Тата је био перфекциониста и стално нас је гњавио што кућне послове не обављамо довољно добро, од свих оних послова које смо морали радити.“

Сестра овог човека додаје: „Не сећам се да нас је ма иједан родитељ икада загрлио, пољубио, или рекао нешто попут ’волим те‘ или ’поносим се тобом‘. А за дете, кад никада не чује ’волим те‘ исто је као да чује ’мрзим те‘ — сваког дана свог живота.“

НЕКИ би могли рећи да су тегобе које су ови људи доживели као деца мале. Свакако, није неуобичајено да што се тиче преких, нељубазних речи и злурадог опхођења деца извлаче дебљи крај. О томе се не пише у суморним новинским насловима и сензационалним таблоидима ТВ шоуова. Штета није видљива. Али ако родитељи на такве начине из дана у дан малтретирају своју децу, последице свеједно могу бити опустошујуће — и трајати читав живот.

Размислите о једној студији из 1990, која прати студију спроведену 1951. о родитељским поступцима над групом петогодишњака. Истраживачи су успели да пронађу многу од те деце, сада у средњим годинама, како би стекли увид у дугорочне последице њиховог одгајања. Ново истраживање је довело до закључка да деца која су на крају прошла кроз најтеже ствари, која нису имала емоционално благостање, и која су доживела тешкоће у браку, пријатељствима, и чак на послу, нису обавезно била деца сиромашних родитеља а ни богатих, па чак ни родитеља очевидно у проблемима. Била су то деца чији су родитељи били далеки и хладни, и који су показивали мало или нимало наклоности.

Овај налаз само је бледи одраз истине која је била записана пре скоро 2 000 година: „Очеви, не раздражујте децу своју, да не постану малодушна“ (Колошанима 3:21, Ча). Засигурно, децу раздражује кад их родитељи вербално или емоционално злостављају, и то заиста може као последицу имати да постану малодушна.

Према књизи Growing Up Sad, није било тако давно кад су доктори мислили да тако нешто као што је депресија у детињству не постоји. Али, време и искуство показали су нешто друго. Данас, како тврде аутори, депресија у детињству је призната, и ни у ком случају није неоуобичајена. Међу њеним узроцима налази се родитељско одбацивање и малтретирање. „У неким случајевима родитељ је дете излагао непрестаној баражној ватри критике и понижавања. У другим случајевима, у односу родитељ-дете једноставно постоји празнина: родитељска љубав према детету никада није изражена... Резултат је нарочито трагичан за децу таквих родитеља, јер за једно дете — или за једну одраслу особу, у крајњој линији — љубав је оно што је сунчева светлост и вода за биљку“, кажу аутори.

Кроз родитељску љубав, ако се она јасно и отворено изражава, деца уче једну важну истину: она су вољена; она нешто вреде. Многи мешају ову мисао с једним обликом ароганције, љубави према себи више него према другима. Али, у овом контексту, није то мишљено. Један писац у својој књизи каже о овој теми: „Суд вашег детета о себи утиче на то какве другове бира, како се слаже с другима, с каквом особом ће се венчати, и колико ће постићи у животу.“ Библија признаје колико је важно имати уравнотежено, неегоистично гледиште о себи када као другу највећу заповест наводи: „Љуби ближњега свога као самога себе“ (Матеј 22:38, 39, курзив наш).

Тешко је замислити нормалног родитеља који би желео да сломи нешто толико важно и крхко као што је дечје самопоштовање. Зашто се онда то тако често дешава? И како се може спречити?

[Фусноте]