Храна за све — је л’ то само сан?
ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ ИТАЛИЈЕ
„СВАКИ човек, жена и дете имају право да не буду гладни и неисхрањени“, објавила је Светска конференција о храни коју је давне 1974. спонзорисала Организација Уједињених нација за исхрану и пољопривреду (FAO). Тада је упућен апел да се „у року од једне деценије“ глад у свету искорени.
Међутим, кад су се у јесен прошле године представници 173 нације састали на петодневном Светском самиту о храни, у централи FAO у Риму, њихова намера је била да поставе питање: „Шта је кренуло наопако?“ Не само што храна није обезбеђена за све, већ је сада, више од две деценије касније, ситуација још гора.
Важна питања исхране, становништва и сиромаштва су хитна. Како признаје један документ издат на том самиту, ако се ти проблеми не реше, „то би сасвим могло озбиљно утицати на социјалну стабилност многих земаља и региона, и можда чак компромитовати светски мир.“ Један посматрач био је одређенији: „Видећемо уништење цивилизације и националних култура.“
Према генералном директору FAO, Жаку Дјуфу, „данас више од 800 милиона људи нема одговарајући приступ храни; међу њима је и 200 милиона деце.“ Процењује се да ће до 2025. године, број становника данашњег света од 5,8 милијарди порасти на 8,3 милијарде, а највећи пораст биће у земљама у развоју. „Сам број мушкараца, жена и деце лишених свог неотуђивог права на живот и достојанство, неприхватљиво је висок. Повицима гладних придружује се тиха мука спраног тла, огољених шума и све сиромашнијих ловишта риба“, јадикује Дјуф.
Какав је лек предложен? Дјуф каже да решење лежи у „храброј акцији“, у пружању „безбедности у погледу хране“ за земље којима храна мањка, као и вештина, инвестиција и технологије што би им омогућило да се хране.
„Безбедност у погледу хране“ — зашто тако недостижна?
Према једном документу који је овај самит издао, „безбедност у погледу хране постоји кад сви људи, у свако доба, имају физички и економски приступ довољној количини безбедне и хранљиве хране која задовољава њихове дијететске потребе и преференције у погледу хране за један активан и здрав живот.“
Заирска криза избеглица илустровала је како безбедност у погледу хране може бити угрожена. Док је милион руандских избеглица гладовало, заступништва УН су имала на располагању залихе хране да их нахране. Али припреме превоза и расподеле захтевале су политичке дозволе и сарадњу локалних власти — или локалних војних заповедника ако су они контролисали избегличке логоре. Хитна ситуација у Заиру још једном показује колико је тешко да једно међународно друштво нахрани гладне, чак и кад хране има на располагању. „Пре него што се било шта може десити, мора се питати и умилостивити огроман број организација и ентитета“, приметио је један посматрач.
Како је истакнуто у једном документу Одељења за пољопривреду САД, безбедност у погледу хране може озбиљно бити поткопана било којим коренским узроцима. Поред природних катастрофа, они обухватају рат и грађанске борбе, неприкладне националне политике, неадекватно истраживање и технологију, деградацију околине, сиромаштво, пораст броја становника, неједнакост полова и слабо здравље.
Било је и неких достигнућа. Од 1970-их, просечна залиха дијететске енергије, један индикатор потрошње хране, порасла је у земљама у развоју са 2 140 на 2 520 калорија на дан по особи. Али према FAO, с обзиром на пораст броја становника за неколико милијарди до 2030, „само да би се садашњи нивои доступности хране одржали захтеваће се брзи и подрживи производни добици да би се залихе повећале за више од 75 посто, не уништавајући природна богатства од којих сви зависимо.“ Задатак обезбеђивања хране за гладна становништва је према томе мрачан.
’Потребна нам је акција, а не даљњи самити‘
Бројне критике упућене су на протокол Светског самита о храни и на ангажовања која је предузео. Један латиноамерички представник осудио је „скромност“ обећања да ће број недовољно исхрањених људи бити смањен на половину садашњег нивоа, као „срамотну“. Петнаест нација изразило је другачија тумачења предлога које је самит одобрио. Само за састављање једне скромне декларације и плана акције, известиле су италијанске новине La Repubblica „биле су потребне две године конфронтација и преговора. Свака реч, сваки зарез били су премеравани како не би изазвали да отворене ране... поново почну да крваре.“
Многи који су помагали да се документи самита припреме нису били срећни резултатима. „Крајње смо скептични у погледу тога да ли ће добри предлози који су најављени, бити остварени“, рекао је један. Коска раздора била је да ли приступ храни треба дефинисати као „међународно признато право“, пошто се „право“ може бранити на судовима. Један Канађанин је објаснио: „Богате нације су страховале да ће бити приморане на давање помоћи. Због тога су инсистирале да се текст декларације разводни.“
Због бескрајних говора на самитима које спонзорише УН, једна европска државна министарка је рекла: „Након што смо толико тога решили на каирској конференцији [о становништву и развоју, одржаној 1994.], установљавамо да се на свакој наредној конференцији враћамо на исте ствари.“ Она је предложила: „На врху свих наших програма рада мора бити остваривање планова акције у корист наших ближњих, а не даљњи самити.“
Посматрачи су такође истакли да је чак и присуствовање самиту за неке нације представљало велики издатак који себи тешко могу приуштити. Једна мала афричка нација послала је 14 делегата плус 2 министра, и сви су они остали у Риму нешто више од две седмице. Италијанске новине Corriere della Sera известиле су да је жена једног афричког председника, у чијој земљи просечан годишњи приход не прелази 3 300 долара по особи, била у куповини која ју је коштала 23 000 долара, у најпомоднијој шопинг области у центру Рима.
Постоји ли разлог за веровање да ће План акције, усвојен на овом самиту, имати успеха? Један новинар одговара: „Све чему се сада можемо надати јесте да ће владе то схватити озбиљно и предузети кораке да се његове препоруке спроведу у дело. Хоће ли?... Историја пружа мало разлога за оптимизам.“ Исти овај коментатор истакао је разочаравајућу чињеницу да је упркос сагласности на Земаљском самиту у Рио де Жанеиру 1992. да се прилози за помоћ развоја повисе на 0.7 посто укупног националног дохотка, „само неколицина земаља постигла тај необавезни циљ.“
Ко ће нахранити гладне?
Историја је обилато показала да упркос свим добрим намерама човечанства, „пут човека није њему у власти, не може човек када ходи да управља корацима својим“ (Јеремија 10:23). Због тога је мало вероватно да ће људи, препуштени себи, икада обезбедити храну за све. Похлепа, слабо управљање и еготизам воде човечанство у пропаст. Генерални директор FAO, Дјуф, прокоментарисао је: „У крајњој анализи, оно што је потребно јесте промена срца, мисли и воља.“
То је нешто што само Божје Краљевство може постићи. У ствари, Јехова је вековима раније пророковао у вези са својим народом: „Закон свој ћу у њих ја метнути, написаћу га у срцу њиховом и бићу њихов Бог и они ће мој народ бити“ (Јеремија 31:33).
Кад је Јехова Бог припремао првобитни вртни дом човечанства, он је човеку за храну обезбедио „све биље што носи семе по свој земљи и сва дрвета родна која семе носе“ (Постање 1:29). Та припрема је била обилна, хранљива и приступачна. Представљала је оно што је читавом човечанству било потребно да би задовољило своје потребе за храном.
Божја намера се није променила (Исаија 55:10, 11). Још давно, он је дао засигурање да ће он лично задовољити сваку потребу човечанства путем свог Краљевства по Христу, обезбеђујући храну за све, искорењујући сиромаштво, контролишући природне катастрофе и одстрањујући сукобе (Псалам 46:9, 10; Исаија 11:9; упоредите с Марком 4:37-41; 6:37-44). У то време „са̂ма земља сигурно ће дати свој род; Бог, наш Бог, благословиће нас.“ „Биће пшенице у земљи изобиља, до наврх гора!“ (Псалам 67:7, NW; 72:16).
[Извор слике на 12. страни]
Dorothea Lange, FSA Collection, Library of Congress