Где је криза већа
МАРИ, која живи у Сједињеним Државама, започиње свој дан туширањем, пере зубе текућом водом, пушта воду у ве-цеу и затим пере руке. Чак и пре него што седне за доручак, она можда употреби онолико воде колико би било довољно да се напуни просечна када. До краја дана, Мари, попут многих других који живе у Сједињеним Државама, употреби преко 350 литара воде, што је довољно да се када напуни два и по пута. За њу, чиста, обилна залиха воде не налази се даље од најближе славине. Она је увек доступна; узима је здраво за готово.
За Деде, која живи у Западној Африци, прича је другачија. Она устаје доста пре зоре, облачи се, намешта велику посуду на главу и хода осам километара до најближе реке. Тамо се купа, пуни суд водом, и затим се враћа кући. Ова свакодневна рутина захтева отприлике четири сата. Наредни сат она процеђује воду како би уклонила паразите, а затим је дели у три суда — један за пиће, један за кућну употребу и још један за њено вечерње купање. Свако прање одеће мора се обавити на реци.
„Овде нас недостатак воде убија“, каже Деде. „Након што смо провели скоро пола јутра у доношењу воде, колико је још од дана преостало за обрађивање земље или за друге активности?“
Ситуација у којој се Деде налази уопште није јединствена. Према Светској Здравственој Организацији (СЗО), укупно време које мноштва жена и деце годишње проведу у прибављању и доношењу воде из удаљених, и често загађених извора, износи преко десет милиона година!
Неки имају, други не
Дакле, иако постоји обиље слатке воде широм света, она није равномерно расподељена. То је први велики проблем. Научници, на пример, рачунају да док Азија поседује 36 процената од воде која испуњава језера и реке света, тај континент пружа смештај за 60 процената људи у свету. За разлику од тога, река Амазон садржи 15 процената од воде у свим рекама света, али само 0,4 процента људи у свету живи довољно близу реке да је могу користити. Неравномерна расподела се исто тако односи и на падавине. Нека подручја на земљи су скоро трајно сува; друга, иако нису стално сува, повремено трпе периоде суше.
Бројни стручњаци верују да људи могу изазвати неке промене у клими које укључују падавине. Огољавање шума, претерано обрађивање земље и претерано напасање, све то оставља голо тло. Неки резонују да кад се то деси, земљина површина рефлектује више сунчеве светлости натраг у атмосферу. Последица је да атмосфера постаје топлија, облаци се растурају а количина падавина смањује.
Огољена земља такође може изазвати смањење количине падавина, јер велики део кише која падне на шуме јесте вода која је раније испарила са саме вегетације — с лишћа дрвећа и жбуња. Другим речима, вегетација делује попут огромног сунђера који апсорбује и задржава кишу. Уклоните дрвеће и жбуње, и имаћете мање воде на располагању за формирање кишних облака.
Колико озбиљно људски поступци утичу на падавине још увек је ствар о којој се дебатује; остаје да се обаве даљња истраживања. Али једно је сигурно: несташице воде су широко распрострањене. Већ сада, несташице угрожавају привреду и здравље 80 земаља, упозорава Светска банка. И већ сада, 40 процената земљиног становништва — више од две милијарде људи — нема приступа чистој води нити санитацији.
Кад се суоче с несташицом воде, богате нације обично успевају да купе свој излаз из озбиљних потешкоћа. Оне граде бране, употребљавају скупу технологију да рециклирају своју воду, или чак уклањају со из морске воде. Сиромашне нације немају такве могућности. Оне често морају изабрати или да ограниче употребу чисте воде, што може спречити напредак и умањити производњу хране, или да поново користе непречишћену воду, што има за последицу ширење болести. Како потражња за водом посвуда расте, будућност изгледа јако, јако сува.
Деценија наде
Дана 10. новембра 1980, Генерална скупштина Уједињених нација с поуздањем је говорила о наступајућој „Међународној деценији залиха пијаће воде и санитације“. Циљ је био да се до 1990. свима онима који живе у земљама у развоју обезбеди пуни приступ безбедној води и санитацији, објавила је ова скупштина. До краја деценије, потрошено је неких 134 милијарде долара за довођење чисте воде до преко милијарду људи, и канализације до преко 750 милиона људи — стварно импресивно достигнуће.
Међутим, ове успехе анулирао је раст броја становника од 800 милиона људи у земљама у развоју. Тако је до 1990, преостало више од милијарду људи који нису имали безбедну воду и одговарајућу санитацију. Ова незгода изгледа да понавља оно што је краљица рекла Алиси у дечјој причици Кроз огледало: „Видиш, потребно је да трчиш колико год можеш да би остала на истом месту. Ако желиш стићи негде другде, мораш трчати барем дупло брже!“
Од 1990, укупан напредак у побољшавању ситуације оних без воде и санитације био је, према СЗО, „слаб“. Сандра Постел, кад је била потпредседница истраживања на Институту за посматрање света, писала је: „Остаје тежак морални пропуст да 1,2 милијарде људи не може пити воду без ризика од болести или смрти. Разлог није толико помањкање воде или неадекватна технологија, колико недостатак социјалне и политичке преданости да се задовоље основне потребе сиромашних. Да би се целом човечанству дало оно што већина нас сада узима здраво за готово — чисту пијаћу воду и санитарна средства за уклањање измета — то би годишње изискивало, према проценама, 36 милијарди долара више, што је у грубим цртама равно 4 процента светских војних трошкова.“
Пораст становништва, пораст потражње
Неједнаку расподелу воде компликује један други проблем: како број становника расте, тако расте и потражња за водом. Падавине, у грубим цртама, широм света остају константне, али број становника нагло расте. Потрошња воде се удвостручила барем два пута у овоме веку, и неки процењују да би се могла поново удвостручити у наредних 20 година.
Наравно, растући број људи изискује не само више воде за пиће, већ такође и хране. Производња хране, за узврат, захтева још веће количине воде. Међутим, пољопривреда се мора борити са захтевима индустрије и појединаца за водом. Како се градови и индустријска подручја шире, пољопривреда често губи. „Одакле ће храна долазити?“ пита један истраживач. „Како уопште можемо задовољити потребе 10 милијарди људи, кад једва задовољавамо потребе 5 милијарди, и у ствари пољопривреди одузимамо воду?“
Највећи део пораста броја становника одвија се у земљама у развоју, где често воде већ ионако има мало. Нажалост, те земље су најмање у стању, и финансијски и технички, да се позабаве с проблемима око воде.
Загађеност
Осим проблема с несташицама воде и захтевима растућег броја становника, постоји и трећи повезани проблем: загађеност. Библија говори о ’реци воде живота‘, али данас су многе реке, реке смрти (Откривење 22:1). Према једној процени, количина отпадних вода — из домаћинстава и од индустрије — која сваке године бива изливена у реке света износи 450 кубних километара. Многе реке и потоци загађени су од свог почетка, па до краја.
У земљама света у развоју, непрерађена отпадна вода загађује скоро сваку већу реку. Испитивање 200 већих река у Русији показало је да од сваких 10, 8 има опасно високе нивое бактеријских и вирусних састојака. Реке и подземне воде у високоразвијеним земљама, иако нису преплављене отпадним водама, често су затроване отровним хемикалијама, укључујући и оне од пољопривредних ђубрива. Скоро у свим деловима света, приморске земље пумпају непрерађене отпадне воде у плитке воде својих обала, озбиљно загађујући плаже.
Дакле, загађеност воде је глобалан проблем. Сажимајући ову ситуацију, брошурица Удружења Аудубон Water: The Essential Resource наводи: „Једна трећина човечанства мучи се у вечитом стању болести или изнурености, што су последице нечисте воде; друга трећина је угрожена испуштањем хемијских супстанција у воду, чији су дугорочни ефекти непознати.“
Лоша вода, лоше здравље
Кад је Деде, раније поменута, казала да „нас недостатак воде убија“, она је говорила у фигуративном смислу. Па ипак, недостатак чисте слатке воде заиста убија, прилично дословно. За њу и за милионе попут ње, постоји мало избора осим да користи воду из потока и река, који су често тек нешто више од отворене канализације. Није чудо што, према СЗО, од болести повезаних с водом једно дете умире сваких осам секунди!
У свету у развоју, према часопису World Watch, 80 процената свих болести шири се уношењем небезбедне воде. Патогени агенси које преноси вода и загађеност убијају 25 милиона људи сваке године.
Болести убице повезане с водом — укључујући и дијареју, колеру и тифус — имају највише жртава у тропском појасу. Ипак, обољења која се преносе водом нису ограничена на свет у развоју. У 1993, у Сједињеним Државама, 400 000 људи је оболело у Милвокију у Висконсину, након што су пили црпљену воду која је садржавала микроб отпоран на хлор. Те исте године, опасни микроби су се пробили до водних система других градова у Сједињеним Државама — до Вашингтона; Њујорка; и Кабула у Мисурију — приморавајући грађане да воду из славина кувају.
Дељење река
Међусобно повезани проблеми око несташица воде, потражње растућег броја становника и загађености која води до лошег здравља јесу чиниоци који могу довести до напетости и сукоба. На крају крајева, тешко да је вода луксуз. Један политичар из Шпаније, који се рвао с једном кризом воде, рекао је: „То више није економска борба, већ борба за опстанак.“
Једно важно подручје напетости јесте дељење воде из река. Према Питеру Глику, истраживачу из Сједињених Држава, 40 процената светског становништва живи у 250 речних басена за чију се воду надмеће више нација. Реке Брамапутра, Инд, Меконг, Нигер, Нил и Тигар, све теку кроз много земаља — земаља које из њих желе да извуку што је могуће више воде. Већ сада постоје распре.
Како се потражња за водом повећава, такве напетости ће расти. Потпредседник Светске банке за Еколошко подношљиви развој предвиђа: „Многи ратови у овом веку вођени су ради нафте, али ратови наредног века водиће се око воде.“
[Оквир⁄Слике на 7. страни]
Молекул у покрету
Хајде да пратимо пут једног јединог молекула воде на његовом бескрајном путовању. Низови пратећих слика, означени бројевима који одговарају исписаном тексту, илуструју само један од миријада стаза којима један молекул воде може кренути да би се вратио на место одакле је пошао (Јов 36:27; Проповедник 1:7).
Започећемо с једним молекулом на површини океана. (1) Пошто енергија Сунца чини да вода испарава, овај молекул се подиже све док не достигне више стотина метара изнад тла.(2) Сада се придружује другим молекулима воде да би образовао мајушну капљицу воде. Ова капљица путује на ветру стотине километара. С временом, капљица испарава, и молекул се поново подиже све док се коначно не придружи капљици кише која је довољно велика да падне на тло.(3) Ова кишна кап пада на падину неког брда, заједно с милијардама других; вода у потоку жури низбрдо.(4)
Онда, један јелен пије из потока, и покупи наш молекул.(5) Неколико сати касније, јелен мокри, и молекул пролази кроз земљу, где га упија корење једног дрвета.(6) Одатле, молекул путује уз дрво, и коначно с једног листа испарава у ваздух.(7) Као и раније, он стреми нагоре како би помогао у стварању још једне мајушне капљице. Ова капљица лебди ношена ветром све док се не придружи једном црном, тешком кишном облаку.(8) Наш молекул поново пада заједно с кишом, али овога пута доспева у реку која га носи до океана.(9) Тамо, он може провести хиљаде година пре него што стигне до површине, испари и поново га понесе ветар.(10)
Овај циклус се никада не завршава: вода испарава из мора, путује над копном, пада у облику кише и јури натраг у мора. Чинећи то, вода подржава сав живот на земљи.
[Оквир⁄Слика на 9. страни]
Шта је предложено
Изградња десалинизационих постројења. Ова постројења уклањају со из морске воде. Обично се то ради тако што се вода пумпа у коморе с ниским притиском, где се загрева до кључања. Вода испарава, и бива упућена на другу страну, остављајући за собом кристале соли. Ово је скуп процес, ван домашаја многих земаља у развоју.
Топљење ледених брегова. Неки научници верују да се масивни ледени брегови, који садрже чисту слатку воду, могу помоћу великих тегљача одвући са Антарктика и отопити, како би обезбедили воду за суве земље на јужној хемисфери. Постоји и један проблем: отприлике половина сваког леденог брега би се истопила у мору пре него што би доспела на своје одредиште.
Искоришћавање издана. Издани су стене које, дубоко у земљи, задржавају воду. Из њих се вода може испумпати, чак и у најсушнијим пустињама. Али, вађење воде је скупо, и снижава ниво подземних вода. Још један недостатак је: већина издана се полако обнављају — а код неких то уопште није случај.
[Извор слике на 8. страни]
Photo: Mora, Godo-Foto
[Слике на 5. страни]
Прибављање воде може свакога дана изискивати четири сата
[Слике на 8. страни]
Отприлике 450 кубних километара отпадних вода излива се у реке сваке године