Нешто боље него светско признање
Годинама након што сам постао познат скулптор у Европи, један други уметник ми је рекао окривљујући ме: „Изневерили сте уметност!“ Пре но што вам испричам зашто ме је тако оптужио, дозволите ми да вам објасним како сам постао вајар.
У СЕЛУ Аурисина, где сам се родио, већина људи је радила у једном древном каменолому. Аурисина се налази у северној Италији близу Трста и близу бивше Југославије. Кад сам имао 15 година, и ја сам почео да радим у сеоском каменолому. То је било 1939, оне године када је почео Други светски рат. Рад с каменом створио је у мени жељу да постанем чувен вајар. Исто тако, желео сам да никада не умрем. Обе жеље изгледале су недостижно.
Године 1945, кад се завршио рат, преселио сам се да бих живео са својом сестром у Риму. Надао сам се да ћу се тамо уписати на академију уметности. Како сам само био усхићен кад се моја жеља остварила и кад сам био примљен на трогодишње студије! Студије су финансиране уз помоћ разних добротворних организација.
Духовна глад
Такође сам настојао да задовољим своју духовну глад тако што сам присуствовао религиозним службама, укључујући и службе Војске спаса и Валденза. Чак сам похађао курсеве на Језуитском универзитету, и једном сам присуствовао тродневном семинару који је држао један бискуп. Током тог курса, није нам било дозвољено да међусобно разговарамо, већ смо се посветили молитви, медитирању, исповедању и бискуповим изнашањима.
Након тога, увидео сам да моја вера није била ојачана. „Зашто“, упитао сам бискупа, „нисам развио јаку веру?“
„Вера је Божји дар“, одговорио је бискуп, „и он је даје коме он жели.“ Његов одговор ме је тако разочарао да сам престао да тражим Бога и почео да се посвећујем искључиво својим студијама уметности.
Добијање међународног признања
Након што сам 1948. завршио школу у Риму, добио сам једногодишњу стипендију да бих студирао на академији уметности у Бечу, у Аустрији. Тамо сам дипломирао наредне године и прихватио једногодишњу стипендију да бих ишао на студије у Љубљану, у Словенији (бивши део Југославије). Тада ми је циљ био да се одселим у Париз, у Француској, центар лепих уметности.
Међутим, 1951, била ми је пружена могућност да радим у Стокхолму, у Шведској. Преселио сам се тамо с намером да уштедим средства која ће ми помоћи да имам уметничку каријеру у Паризу. Али онда сам упознао Мики, узели смо се 1952. и настанили се у Стокхолму. Добио сам посао у малој радионици где сам правио скулптуре од камена, мермера и гранита. Неке од њих су изложене у Милесгардену, парку и музеју у граду Лидинго, близу Стокхолма.
У Риму сам научио стару методу ливења бронзе — методу изгубљеног воска — а ливење бронзе сам још учио у Стручној уметничкој школи и на Академији уметности у Стокхолму. Касније сам добио могућност да радим на ливењу бронзе у музеју на отвореном простору, Скансен, у Стокхолму. Тамо бих, често пред публиком, правио скулптуре од бронзе или олова. Такође сам био унајмљен да рестаурирам античке скулптуре које су припадале тадашњем краљу Шведске, Густаву VI. Оне су изложене у Краљевској палати као и у двору Дротнингхолм у Стокхолму.
Између 1954. и 1960, мој рад су хвалили штампа и уметнички критичари. Многе моје скулптуре излагале су се у већим европским градовима, укључујући и Стокхолм, Рим, Љубљану, Беч, Загреб и Београд. У Београду, маршал Тито је купио неке моје скулптуре за своју приватну колекцију. У Савременој галерији у Риму представио сам се једним великим торзом од гранита, и моја уметничка дела су изложена у музеју Албертина, у Бечу. Савремени музеј у Стокхолму има једну од мојих скулптура од бронзе и олова, а Савремена галерија у Љубљани има једну скулптуру од бронзе.
Опет занимање за религију
Неколико година након што смо се венчали, Мики је приметила да се у мени поново буди занимање за религију. И даље сам се питао: ’Где је вера за коју су први хришћани били спремни да умру?‘ Опет сам почео да присуствујем религиозним службама, као што су оне код пентекосталаца и адвентиста. Чак сам истраживао ислам и будизам.
Године 1959, пре него што сам присуствовао једној уметничкој изложби у Милану, у Италији, свратио сам на неколико дана у своје село Аурисину. Сељани су ми причали о једном човеку за ког су рекли да пуно зна о Библији. Био је Јеховин сведок. Кад ми се указала прилика да разговарам с њим, показао ми је ствари из Библије које никада раније нисам видео. Сазнао сам да је човек сам душа — а не да има душу одвојену од тела — и да је људска душа смртна, а не бесмртна као што научавају друге религије (Постање 2:7, фуснота; Језекиљ 18:4).
Надаље, тај човек ми је показао да је Божја намера када је створио Адама и Еву била, не да они умру, него да заувек живе у срећи на земљи. Први људски пар је умро зато што је био непослушан (Постање 1:28; 2:15-17). Сазнао сам да је давањем свог Сина као откупнине, Бог извршио припрему да би се људи радовали изгледу вечног живота, који је изгубљен због Адамове непослушности (Јован 3:16). Био сам јако радостан кад сам сазнао ове ствари (Псалам 37:29; Откривење 21:3, 4).
Прекретница
Кратко након тога, вратио сам се у Шведску, те смо Мики и ја настојали да пронађемо Јеховине сведоке. Али нисмо могли да нађемо њихову адресу. Међутим, неколико дана касније, зазвонило је наше звонце, и они су били пред нашим вратима! Почео сам да читам литературу коју су ми остављали, и ускоро сам био уверен да она садржи истину. Па ипак, желео сам да потврдим своје мишљење тако што бих разговарао с једним старим пријатељем, католичким надбискупом, ког сам упознао током својих студија у Риму током друге половине 1940-их. Стога сам у јануару 1961. отишао да га видим.
Мој пријатељ је тада водио целу католичку мисионарску активност широм света. Какво ме је изненађење чекало! Нашао сам се у чуду кад сам схватио да надбискуп није имао чак ни основно библијско спознање. Кад смо разговарали о томе шта се дешава код смрти, он је рекао: „Може се испоставити да је оно што сада верујемо потпуно супротно.“ А кад смо разговарали о указивању апостола Петра на библијско обећање о ’новом небу и новој земљи‘, није био сигуран шта је мишљено тим обећањем (2. Петрова 3:13; Исаија 65:17-25).
По повратку у Стокхолм, почео сам редовно да проучавам Библију с једним Сведоком ког смо моја жена и ја упознали. Радовао сам се што сам видео Микино све веће занимање за студиј. Коначно, 26. фебруара 1961, симболизовао сам своје предање Јехови крштењем у води, а Мики се крстила идуће године.
Прављење промена у запослењу
Године 1956, добили смо девојчицу, а 1961, дечачића. Пошто смо сада имали породицу коју је требало да издржавамо, било ми је потребно стално запослење. Радовао сам се што сам добио позив да изградим један велики споменик у селу где сам се родио. Требало је да то буде у знак сећања на партизане који су погинули у Другом светском рату. Споменик би ми био уносан пројекат. Али након што сам размотрио разноразне факторе — укључујући и чињеницу да месецима не бих био са својом породицом и хришћанском скупштином и да бих био у земљи где је цветао комунизам и где не би било лако ангажовати се у духовним активностима — одбио сам понуду.
Још један посао ми је створио проблем савести. Од мене се затражило да направим један велики орнамент за нови крематоријум у Шведској. Кад сам га завршио, био сам позван на инаугурацију. Али након што сам сазнао да ће мој рад открити бискуп Стокхолма, одлучио сам да не учествујем у церемонији с људима чија су учења и обичаји у директном сукобу с Божјом Речи (2. Коринћанима 6:14-18).
Због неизвесности у проналажењу редовног запослења као вајара, било ми је тешко да се адекватно бринем за материјалне потребе своје породице (1. Тимотеју 5:8). Разматрао сам уз молитву шта бих могао да радим како бих зарађивао за живот. Након тога, дошао ми је један архитекта с макетом зграде коју је пројектовао. Замолио ме је да је фотографишем. Пошто сам добро познавао фотографију због искуства у фотографисању својих скулптура, срећно сам прихватио посао. Током тих година, у Шведској се пуно градило, те је било потребе за фотографисањем макета. Тако сам добијао пуно посла од многих архитеката и могао сам добро да издржавам породицу.
Управо сам током тог времена посетио Италијански институт за културу у Стокхолму како бих пренео добру вест о Божјем Краљевству (Матеј 24:14). Познавао сам директора института и могао сам средити да разговарам с њим. Управо том приликом, након што је сазнао да више не радим као вајар, он је узвикнуо: „Изневерили сте уметност!“ Објаснио сам му да имам прече обавезе према Богу и својој породици.
Морам признати да је уметност дуже време била најважнија ствар у мом животу. Међутим, увидео сам да би даљња тежња за каријером била као да настојим да служим двојици господара (Матеј 6:24). Био сам уверен да је најважнија ствар коју могу да радим та да проповедам добру вест о Божјем Краљевству. Зато сам донео личну одлуку да оставим посао вајара, и Јехова Бог ју је на величанствен начин благословио (Малахија 3:10, 11а).
Предности хришћанске службе
Почетком 1970-их, многи имигранти у Шведској из јужне и источне Европе почели су да показују занимање за библијску истину. Стога сам, почев од 1973, имао предност да проучавам Библију са имигрантима који говоре италијански, шпански и српскохрватски, и могао сам помоћи да се оснују нове скупштине и групе на тим језицима. Био сам наименован да припремам хришћанске конгресе на италијанском и да режирам библијске драме на њима. С времена на време, такође сам имао предност да служим скупштинама у Шведској као путујући надгледник.
Као резултат помагања да се припреме италијански конгреси у Шведској, контактирао сам с канцеларијом подружнице Watch Tower Societyja у Риму. Италијанска браћа су ми рекла да тамо у Италији нема довољно скупштинских старешина због тамошњег експлозивног раста дела проповедања. Тако смо се Мики и ја преселили 1987. у Лигурију, близу Ђенове, у Италији. До тада су наша деца била одрасла и самостална. У Италији смо провели две дивне године и имали смо удела у оснивању нове скупштине у Лигурији. У потпуности смо доживели истинитост Пословица 10:22: „Благослов Господњи богатство даје.“
Мики и ја понекад покушавамо да резимирамо наше благослове од Јехове, и листа постаје дугачка. Поред тога што смо имали удела у оснивању нових скупштина, могли смо помоћи једном броју људи, укључујући и нашу децу, да дођу до предања и крштења и затим да постану зрели хришћани. Не жалим због одлуке да оставим живот познатог вајара, јер сам изабрао много вреднију каријеру, служење нашем Богу пуном љубави, Јехови. Моји вољени и ја тако смо добили поуздану наду за вечни живот, захваљујући Јехови (Испричао Чело Перто).
[Слика на 13. страни]
Док сам 1955. радио на једној скулптури
[Слика на 15. страни]
С мојом женом