Како рат уништава децу
ОВА битка, једна од многих у грађанском рату у Сијера Леонеу, одиграла се почетком 1995. Кад су пушке замукле, четворогодишња Тена, чији су родитељи већ погинули у рату, лежала је рањена. Једно зрно се задржало у њеној глави, иза десног ока, и постојала је опасност да ово зрно изазове инфекцију која би се проширила на мозак и убила је.
Шеснаест месеци касније, један британски пар је средио да Тена одлети за Енглеску на операцију. Тим хирурга извадио је метак, и људи су се радовали што је операција успела, што је спасен један млади живот. Међутим, ову радост је гушила спознаја да је Тена остала сироче на које није ни требало пуцати.
Оружје, глад и болест
Иако је Тену погодио залутали метак, све више деце нису случајне жртве, већ циљеви. Када избије етнички сукоб, убијање одраслих није довољно; деца непријатеља се сматрају будућим непријатељима. Један политички коментатор из Руанде рекао је 1994. у једној радио-емисији: „Да би потаманио велике пацове, мораш побити мале.“
Ипак, већина деце која у рату умире није жртва бомби нити метака, већ пре изгладнелости и болести. У ратовима у Африци, на пример, помањкање хране и медицинских услуга убило је око 20 пута више људи него дословно ратовање. Прекид снабдевања основним залихама јесте ратна тактика која се у савремено доба немилосрдно примењује. Војске су велика подручја плодне земље засејале нагазним минама, уништиле складишта житарица и водне системе, и заплениле хуманитарну помоћ. Такође су демолирале здравствене центре, и разјуриле медицинско особље.
Таква тактика најтеже погађа децу. Од 1980. до 1988, на пример, деце изгубљене због ратом створених узрока било је 330 000 у Анголи, и 490 000 у Мозамбику.
Без дома, без породице
Рат ствара сирочиће тиме што убија родитеље, али такође и тиме што раздваја породице. Широм света, око 53 милиона људи побегло је из својих домова под претњом насиља. То представља приближно сваког 115. човека на планети! Барем половина су деца. У паници бега, деца често бивају раздвојена од својих родитеља.
Као последица сукоба у Руанди, до краја 1994, 114 000 деце било је одвојено од својих родитеља. Према истраживању из 1995, у Анголи је свако пето дете имало слично искуство. За многу децу, нарочито за врло малу, та траума што нису са својим родитељима више их мучи него сам ратни метеж.
Побијени нагазним минама
У читавом свету, стотине хиљада деце изашло је да се игра, да чува стоку, да скупи дрва за ватру или да посеје неки усев, и разнеле су их нагазне мине. Сваког месеца нагазне мине убију 800 људи. У 64 земље постоји укупно око 110 милиона нагазних мина посејаних по тлу. Само Камбоџа засејана је са око седам милиона таквих мина, по две за свако дете.
Више од 40 земаља производи око 340 врста мина с великом разноликошћу облика и боја. Неке личе на камење, друге су попут ананаса, а опет неке личе на мале зелене лептириће који нежно лебде и лагано се спуштају из хеликоптера до тла, и при том не експлодирају. Извештаји показују да су неке нагазне мине тако обликоване да изгледају као играчке, и да су постављане близу школа и игралишта где ће их жене или деца пронаћи.
Производња једне противпешадијске мине кошта само око 3 долара, али пронаћи једну мину и уклонити је из тла кошта око 300 до 1 000 долара. Године 1993, уклоњено је приближно 100 000 нагазних мина, а постављено два милиона нових. Све оне су стрпљиве убице које никада не спавају, и не разликују дете од војника, не признају никакав мировни уговор и остају активне и до 50 година.
У мају 1996, након две године разговора у Женеви у Швајцарској, међународни преговарачи нису успели да осигурају једну глобалну забрану нагазних мина. Иако су неке врсте мина ставили ван закона и поставили ограничења на употребу других врста, тотална забрана нагазних мина неће се поново разматрати све до следеће конференције, заказане за 2001. Од сад па до тада, нагазне мине ће убити даљњих 50 000 људи и осакатити још 80 000. Многи од њих биће деца.
Мучења и силовања
У скорашњим ратовима децу су мучили, или да би казнили њихове родитеље, или да би извукли информације о њиховим родитељима. Понекад, у том дивљем свету сукоба, нису потребни никакви разлози, и мучења деце се догађају из пуке разоноде.
Сексуално насиље, укључујући и силовање, уобичајено је у рату. У борбама на Балкану, политика је била да се тинејџерке силују и да се присиле да носе дете непријатеља. Слично томе у Руанди, војници су силовали девојке, што је служило као средство за уништавање породичних веза. У неким нападима, скоро свака тинејџерка која је преживела напад милиције, била је силована. Многе девојке које су затруднеле биле су одбачене од својих породица и друштва. Неке девојке су напустиле своје бебе; друге су се убиле.
Емоционална тескоба
Деца у рату често доживе искуства која су ужаснија од најгорих ноћних мора многих одраслих. На пример, једно испитивање 1 505 деце у Сарајеву показало је да су практично сва доживела артиљеријско гађање. На више од пола њих је пуцано, а две трећине њих било је у ситуацијама кад су очекивали да ће бити убијени.
Једно испитивање 3 000 руандске деце установило је да је 95 посто њих било сведок насиља и убијања током овог геноцида, а да је скоро 80 посто њих изгубило чланове породице. Скоро једна трећина њих била је сведок силовања или сексуалног насртаја, а више од једне трећине њих видело је другу децу како учествују у убијањима или тучама. Таква искуства разарају млади ум и срце. Један извештај о истраумираној деци из бивше Југославије, навео је: „Успомене на тај догађај остају с њима... стварајући изузетно јаке ноћне море, свакодневно наметљиво јављање слика тих трауматичних догађаја, страх, несигурност и горчину.“ Након геноцида у Руанди, један психолог из Националног центра за опоравак од траума известио је: „Међу симптомима које испољавају деца јесу ноћне море, потешкоће с концентрацијом, депресије и осећај безнадежности у погледу будућности.“
Како се деци може помоћи?
Многи истраживачи верују да траума не пролази када деца прикривају своја осећања и успомене. Исцељење често започиње онда кад се дете суочи с тешким успоменама тиме што прича некој саосећајној и упућеној одраслој особи о ономе што се десило. „Пола битке је добијено кад се заиста узнемирена деца наведу да се отворе и слободно говоре“, рекао је један социјални радник у западној Африци.
Још једна значајна помоћ у зацељивању емоционалне боли јесте снажно јединство и подршка породице и друштва. Као и свој деци, жртвама рата треба љубав, разумевање и саосећање. Па ипак, постоји ли стварно разлог за веровање да за сву децу постоји нада да имају једну светлу будућност?
[Оквир/Слика на 8. страни]
Изгледала је као лопта
У Лаосу, једна девојчица и њен брат пошли су да изведу биволе на пашу. Девојчица је видела један предмет у јарку који је личио на лопту. Узела га је и бацила брату. Предмет је пао на тло и експлодирао, убивши га на лицу места.
[Оквир на 9. страни]
Тек једна међу хиљадама
Кад су борбе започеле у њеном крају у Анголи, Марија, дванаестогодишње сироче, била је силована и затруднела је. Како су борбе бивале жешће, Марија је побегла, пешачећи 300 километара до безбедне зоне, где се нашла у центру за расељену децу. Због тога што је била тако млада, рано је добила болове, родивши уз велике потешкоће једно недоношче. Ова беба је живела само две недеље. Марија је умрла недељу дана касније. Марија је тек једна међу хиљадама деце која су била мучена и силована у недавним ратовима.
[Оквир/Слика на 9. страни]
Разорен ум и срце
Како на децу често делује насиље добро илуструје случај осмогодишње Шабане из Индије. Она је видела како руља млати њеног оца до смрти и како затим одсеца главу њеној мајци. Њен ум и њено срце утрнули су, скривајући ту страхоту и губитак. „Не недостају ми родитељи“, каже она тупим гласом без осећаја. „Не размишљам о њима.“