Етрурци — мистерија која живи

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ ФРАНЦУСКЕ

„Моћ Етрурије је била таква да је њено име испунило земље и мора“ (Ливије, историчар из првог века).

КАД је реч о Етрурцима, можда мислите да о тој теми не знате чак ни оно основно. Међутим, ако језик који говорите користи латинично писмо, ви, а да то и не знате, нешто од њега дугујете Етрурцима. Да није било Етрураца, латинично писмо би почињало са a, b, g (попут грчког алфа, бета, гама, или хебрејског алеф, бет, гимел). Па ипак, иако филолози знају да је етрурски алфабет почињао са a, b, c, етрурски језик је и даље тешко разумети. А то је само један аспект етрурске енигме!

Вековима су историчари спекулисали о пореклу ове врло необичне цивилизације. У свом зениту у петом веку пре н. е., Етрурци су основали федерацију од 12 градова с распрострањеном европском и северноафричком комерцијалном мрежом. Па ипак, само четири века касније, потпуно их је прогутала новонастала римска сила. Али шта знамо о Етрурцима, и зашто мистерија живи?

Мистериозно порекло

Историчари, археолози и лингвисти, дуго мозгају о пореклу Етрураца. Да ли су емигрирали из Лидије, провинције у Малој Азији, као што је сугерисао Херодот, или су били становници Италије, као што је у првом веку пре н. е. тврдио Дионисије из Халикарнаса? Да нису можда имали разноврсно порекло? Шта год да је одговор, етничке и културне разлике између њих и околних народа биле су тако велике да сада не можемо бити сигурни у њихове почетке.

Међутим, знамо да су отприлике од осмог века пре н. е., Етрурци били у цвату широм централне Италије. Римљани су их звали Туски, или Етруски, док је област коју су насељавали, између реке Арно на северу и реке Тибар на југу, постала позната као Тоскана. Једно време, етрурска цивилизација је доминирала над неких 50 италијанских народа.

Премда етрурски језик у основи користи рани облик грчког алфабета, што га чини на изглед лаким за дешифровање, он у ствари није нимало близак ниједном познатом језику. Већи део речника који су Етрурци користили не да се превести. Па ипак, њихова литература је била обилна, јер су књиге играле важну улогу у њиховој култури, нарочито у стварима које су се односиле на религију. Иако данас постоји на хиљаде примера етрурских записа — на надгробним споменицима, вазама и саркофазима од алабастера — они садрже релативно мало текста, тако да врло мало помажу у објашњавању порекла и значења етрурских речи.

Како су живели и напредовали

Етрурски народ је био организован у самоуправне градове-државе, којима су најпре владали краљеви а касније судије. Ти градови су се ујединили у етрурску лигу, слободно религиозно, економско и политичко друштво. Неке етрурске куће имале су текућу воду и налазиле су се на поплочаним улицама, с канализацијом. Канализациони систем се обилато користио. Етрурски краљеви су сам Рим претворили из групе села у елегантан град с бедемима, снабдевен мрежом одводних канала, укључујући и Клоаку максиму, која се и дан-данас може видети.

Етрурци су напредовали због богатих наслага руда из области под њиховом контролом, као што су рудници гвожђа на оближњем острву Елба. Да би задовољили своју жеђ за металом, Етрурци су прерађивали гвожђе, сребро и бакар — чак су и увозили калај с Британских острва. Осим ових богатстава, област коју су насељавали обезбеђивала је богату земљорадничку и пашњачку земљу, која је давала житарице, маслине и грожђе, као и дрвену грађу. Ови природни извори, као и обимна унутрашња и прекоморска трговина, омогућили су Етрурцима успешну економију.

Етрурци су били велики морепловци. Године 540. пре н. е., комбинована флота етрурских и картагињанских бродова поразила је Грке, и тако осигурала Етрурцима прекоморску трговину. Будући да су изумели бродски кљун, били су спремни за битку. Производи као што су чувени букеро (црна земљана грнчарија) извозили су се преко мора до далеке Шпаније и Египта. Копненим трговачким путевима, Етрурци су извозили вино у Галију (Француску) и Германију (Немачку), ширећи тако своју славу.

Етрурско уживање у животу

Међу изворима који су најтрајнији и који откривају највише информација о Етрурцима јесу њихова уметничка дела. Као народ који воли луксуз, Етрурци су правили раскошан златни накит, укључујући и минђуше, брошеве, привеске, наруквице и огрлице. Чак и данас, начин на који су израђивали драгоцености пуне детаља, с филигранским и грануластим дизајнима, користећи сићушне перле од злата, још увек је тајна. Поред пехара, чинија, чаша и сервиса за јело од сребра и других драгоцених метала, Етрурци су правили скулптуре и резбарије и од других високо цењених материјала, као што је слоновача.

Многе скулптуре, уметничка дела и зидне слике које су пронађене откривају етрурско уживање живота. Уживали су у гледању трка кочија, бокс-мечева, такмичења у рвању и атлетских игара. Краљ би их гледао, можда седећи на столици од слоноваче, окружен робовима којих се домогао у освајању. Његову гримизну тунику, симбол његовог положаја, касније су усвојили Римљани. Код куће би се за време оброка опружио поред своје жене и слушао флауту или дуплу фрулу и посматрао игру, док би га његови робови послуживали.

У оштрој супротности с Грцима или Римљанима, жене су у етрурском друштву имале положај друштвене једнакости. Могле су да поседују имовину и радовале су се друштвеним догађајима. Етрурске даме су имале лично име и породично презиме, што је доказ њиховог поседовања законских права.

Чудна религиозна веровања

Један историчар из првог века назвао је Етрурце „народом који је предан религиозним обичајима више од било ког другог“. Етрурци су обожавали мноштво богова и имали су наклоност према тројствима, у чију су част градили троделне храмове, то јест храмове с три одељења. Свако одељење имало је по један лик. Етрурска цивилизација се окретала око мистичних вавилонских идеја. Најистакнутија од њих била је идеја о загробном животу и подземном свету. Лешеви су се сахрањивали или кремирали. Ако су били кремирани, пепео се стављао у урне различитих облика и форми. Стављање урне у гробницу, заједно са свиме што се сматрало неопходним за живот у подземном свету, било је пропраћено обредима, жртвама и проливањима вина. Зидови гробова богатих људи били су украшени колористичним фрескама које су описивале различите сцене, понекад приказујући демоне или разна језива створења. Као што један извор каже, „Етрурци су увек волели чудовиште“.

Етрурској пракси хепатоскопије, проучавању јетре као облику прорицања, може се пратити траг све до Вавилона. (Упоредите с Језекиљем 21:26.) Сви аспекти њиховог живота и доношења одлука били су усмерени на богове. Људи би гледали у земљу или небо ради знакова. Прорицање је било тако распрострањено да су радње ове природе постале познате као дисциплина Етруска, етрурска наука.

Прогутани и нестали

Године 509. пре н. е., један век стара лоза етрурских краљева који су владали Римом дошла је свом крају. Био је то наговештај онога што ће доћи. На северу, Етрурцима су претили Келти, чији су упади ослабили етрурску моћ у тој области. Према југу, непрекидни гранични сукоби са италијанским народима подривали су основу њихове моћи, потхрањујући унутрашње друштвене тензије.

До трећег века пре н. е., етрурска територија је дошла под римску власт. Тако је почео период уздизања римске културе, то јест романизације. На крају, 90. пре н. е., када је римско грађанство било проширено на све италијанске народе, ишчезли су и последњи трагови етрурског идентитета. Од Етрураца се захтевало да говоре латински, те их је прогутао римски свет. Очигледно је мало римских изучавалаца уложило напоре да преведе или само сачува етрурска литерарна дела. Тако је етрурска цивилизација нестала, остављајући за собом мистерију. Али, оставила је и баштину.

Трајна баштина

Етрурска оставштина видљива је у Риму чак и данас. Римљани Етрурцима дугују свој Капитолски храм, посвећен тројству Јупитера, Јуноне и Минерве; своје троделне храмове; своје прве градске бедеме; и канализацију која је одводила отпадне воде из форума. Чак је и Капитолска вучица (Lupa Capitolina), симбол Рима, етрурског порекла. Поред тога, Римљани су усвојили велики број етрурских обичаја, као што су игре које укључују борбе на живот и смрт и борбе са животињама. (Упоредите с 1. Коринћанима 15:32.) Врста тријумфалне процесије коју је Павле без сумње имао на уму у једној од својих илустрација, етрурског је порекла (2. Коринћанима 2:14, NW).

У великој мери се користе и етрурски симболи. Палица етрурског свештеника, која личи на пастирски штап, доводи се у везу с пореклом палице коју користе бискупи хришћанског света. Етрурски фасцес (пруће обавијено око секире) користили су Римљани као симбол ауторитета, користио се као амблем током Француске револуције, а користила га је и Италијанска фашистичка партија у 20. веку.

Упркос удруженим напорима археолога у откривању прошлости, порекло Етрураца и многи аспекти њиховог живота остају мистерија.

[Мапа на 24. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

ЕТРУРИЈА

ИТАЛИЈА

[Слике на странама 24, 25]

1. Капитолска вучица, симбол града Рима; примерак етрурске бронзе из петог века пре н. е.

2. Исписане на етрурском (десно) и феничанском (лево), ове златне плоче садрже посвећење Уни (Астарти)

3. Етрурски саркофаг једног пара

4. Етрурски свод из четвртог века пре н. е. Римљани су градњу сводова научили од Етрураца

5. Етрурски кратер и постоље из седмог века пре н. е.

[Извор]

Златне плоче: Museo Nazionale di Villa Giulia, Roma; саркофаг и кратер; Musée du Louvre, Paris