Упознајте птицу с трепавицама
ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ ЈУЖНЕ АФРИКЕ
„ВЕЛИКА је вероватноћа да нас још никада нисте срели. Ми смо птице, и већина људи нас познаје као афричке приземне кљунороге.
„Осим нашег упадљивог изгледа, постоје и друге интересантне ствари у вези с нама које бисмо желеле да вам испричамо. С једне стране, као што и само наше име каже, проводимо много времена на земљи. По величини, донекле смо сличне ћуркама, и попут њих, ни ми не летимо тако много.
„С нашим карактеристичним, неспретним гегањем, лутамо по централним и југоисточним пределима Африке. Ако бисмо се икада срели, не бисте успели да нас не препознате по нашој скерлетној вратној кеси и белегу око ока, и наравно, по нашим дугим, дивним трепавицама!
„Ми, приземни кљунорози, оскудни смо одгајивачи — у просеку, одгајамо по једно пиле до узраста полетарца сваких шест година. Током сезоне лежања на јајима, наши мужјаци нас снабдевају великом количином сувог лишћа како бисмо обложили наша гнезда, која су обично у шупљем дрвећу или дупљама у стењу. Потом женке брижљиво леже на јајима у наредних 40 дана. Заједно са осталим члановима наше породичне заједнице, јуримо тамо-амо, обезбеђујући сталну залиху црва, ларви и других посластица ’мајци која је у ишчекивању‘. Сви смо пресрећни када, након три месеца после излегања, те принове напусте гнездо да би се придружиле преосталима из наше породичне заједнице.
„Наш напредак на путу ка зрелости је спор — потребно нам је најмање шест година док не достигнемо потпуну зрелост. А за некога од нас може чак и дуже потрајати док не успе да оснује своју сопствену породицу. Наравно, чињеница да смо дуговечни (многи од нас живе 30 година) даје нам довољно времена да пренесемо наше гене и на друге генерације.
„Као што можете и да запазите, ми смо породично оријентисани, по групама у којима нема више од осам птица које живе и раде заједно. Свака породица делује на подручју од око 100 квадратних километара афричких савана, шумовитих крајева и пашњака. У неким деловима јужне Африке, изгубили смо и до 70 посто наше постојбине због пољопривреде и људског насељавања.
„Веома смо заштитнички настројени када је у питању наш простор и редовно патролирамо на нашим границама. Нашу храну — змије, ларве, корњаче и инсекте — не делимо ни с ким, чак ни с кљунорозима из других породица. У нашој агресивности док одбијамо наметљивце, понекад направимо будале од самих себе. Како? Када угледамо свој сопствени одраз у прозорском окну, често насрћемо на прозор, мислећи да је то наметљивац. Неминовно, ударац дугог тврдог кљуна разбија прозор. Због много разбијених прозора, неки људи су ставили жичане мреже преко својих прозора, и веома смо им захвални због тога!
„Трагично, постоје и смртоносне претње које нас забрињавају. Неки људи нас истискују с нашег пребивалишта. Други пуцају на нас из пушака. Фармери често постављају отровне мамце за шакале и друге животиње које сматрају непожељнима. Али како ми да знамо да је то отровно? Очигледно да би нас заштитили, фармери понекад закопавају отров. Али пошто ми обично копамо за храном нашим дугим кљуном, у правом смислу речи ископавамо сопствене гробове, када ископамо отровану храну.
„Неки људи напорно раде како би нас заштитили од тих опасности. Надамо се да нећемо доживети исто што и нама сродна птица додо — истребљење. Дакле, кад год да се случајно нађете на нашем подручју и чујете наш бучни зов, ду-ду-дудуду ду-ду-дудуду, посетите нас. Ми ћемо трептати нашим дугим трепавицама и срдачно вас примити на подручје приземног кљунорога.“