Мотивисан лојалношћу моје породице према Богу

ИСПРИЧАО ХОРСТ ХЕНШЕЛ

„Буди радостан ако примиш ово писмо јер сам издржао до краја. За два сата бићу погубљен.“ Ово су биле уводне речи очевог последњег писма које ми је написао. Дана 10. маја 1944, био је погубљен јер је одбио да служи у Хитлеровој војсци. Његова лојалност Богу, као и лојалност моје мајке и моје сестре Елфриде, дубоко је утицала на мој живот.

ГОДИНЕ 1932, отприлике у време када сам се родио, отац је почео да чита публикације Јеховиних сведока. Између осталог, видео је и лицемерје свештенства. Као исход тога, цркве га више нису занимале.

Кратко након што је 1939. почео Други светски рат, отац је био регрутован у немачку војску. „Према Библији, ја не би требало да идем“ рекао је мајци. „Ово убијање није исправно.“

„Они ће те убити ако не одеш“, одговорила је мајка. „Шта ће онда бити с твојом породицом?“ Тако је отац постао војник.

Касније је мајка, која до тада није проучавала Библију, покушала да дође у контакт с Јеховиним сведоцима, а то је била веома опасна ствар у то време. Пронашла је Дору, чији је муж био у концентрационом логору због своје вере. Дора јој је дала примерак Куле стражаре, али је отворено рекла мајци: „Имајте на уму да ме могу убити ако Гестапо (тајна полиција) сазна да сам вам ово дала.“

На крају је мајка добила још више публикација од Јеховиних сведока и почела је да цени библијску истину која се налазила у њима. Временом, Макс Рубсам, из оближњег Дрездена, почео је да посећује наш дом у Мајсену. Он је проучавао с нама Библију упркос великој опасности по његову личну сигурност. У ствари, недуго након тога био је ухапшен.

Као резултат свог библијског студија, мајка је почела да верује у Јехову и предала му је свој живот, симболизујући то крштењем у води, маја 1943. Отац и ја крстили смо се неколико месеци касније. Моја 20-годишња сестра Елфрида, која је радила у Дрездену, такође се крстила отприлике у исто време. Тако, баш усред Другог светског рата, нас четворо предало је своје животе Јехови. Године 1943, мајка је родила нашу најмлађу сестру, Ренату.

Прогоњени због наше вере

Пре него што сам се крстио, повукао сам се из покрета Хитлерове омладине. Када сам одбијао да начиним хитлеровски поздрав, који се свакодневно захтевао у школи, учитељи би ме ударали. Међутим, радовало ме је сазнање да сам, јачан од стране мојих родитеља, остао веран.

Али било је времена када бих, било због физичког кажњавања или из страха, рекао „Хајл Хитлер!“ Тада бих отишао кући очију пуних суза, а моји родитељи би се молили са мном како бих се охрабрио и следећи пут одупро нападима непријатеља. У више наврата, из страха сам устукнуо од чињења оног што је исправно, али ме Јехова никада није напустио.

Једнога дана, дошао је Гестапо и претресао нашу кућу. „Да ли сте ви Јеховин сведок?“ питао је агент Гестапоа моју мајку. Још увек могу да је видим како ослањајући се на довратак, чврсто одговара: „Да“ — иако је знала да ће то значити да ће на крају бити ухапшена.

Две недеље касније мајка је била заузета бринући се о Ренати, која још није имала ни годину дана, када је Гестапо дошао да је ухапси. Мајка је протестовала: „Управо храним своје дете!“ Међутим, једна жена која је дошла с полицајцем узела је бебу из њеног наручја и наредила: „Спреми се! Мораш да идеш.“ То мајци сигурно није било лако.

Пошто отац још није био ухапшен, моја сестра која је још била беба и ја, остали смо под његовом негом. Једнога јутра отприлике две недеље након што је мајка била одведена, чврсто сам загрлио оца пре него што ћу отићи у школу. Тога дана отац је био ухапшен јер је одбио да се врати да служи у војсци. Када сам се вратио кући тог поподнева, он је био отишао а ја га више никада нисам видео.

Моји деда и баба и наши други рођаци — који су се сви противили Јеховиним сведоцима, а неки од њих су били чланови нацистичке партије — добили су старатељство над мојом сестрицом и нада мном. Они ми нису дозволили да читам Библију. Али након што сам тајно добио једну од комшинице, читао сам је. Такође, клечао бих пред креветићем моје мале сестре и молио се.

У међувремену, моја сестра Елфрида издржала је испит своје вере. Одбила је да и даље ради у фабрици у Дрездену која је производила муницију, али је успела да добије посао да се брине за паркове и баште у Мајсену. Када је одлазила у канцеларију да узме своју плату, одбијала је да поздрави са „Хајл Хитлер!“ С временом, била је ухапшена и стрпана у затвор.

Трагично, Елфрида се разболела од дифтерије и шарлаха и умрла је неколико недеља након што је била затворена. Имала је само 21 годину. У једном од њених последњих писама, цитирала је Луку 17:10: „Тако и ви кад свршите све што вам је заповедано реците: Ми смо сад залудне слуге; свршили смо што смо били дужни учинити!“ Њена лојалност Богу била ми је утеха (Колошанима 4:11).

Очев испит

Док је отац био у затвору, мој деда — мајчин отац — посетио га је покушавајући да га наведе да се предомисли. С рукама и ногама у ланцима, довели су оца пред деду. Отац је чврсто одбацио предлог да ради добробити своје деце прихвати војну службу. Један од затворских стражара рекао је деди: „Када би овај човек имао и десеторо деце, не би се другачије понашао.“

Деда се вратио кући страшно бесан. „Овај криминалац!“ урлао је. „Овај покварењак! Како може да остави сопствену децу?“ Иако је деда био узнемирен, био сам срећан што сам сазнао да је отац остао непоколебљив.

На крају, оца су осудили на смрт и одрубили му главу. Нешто касније, примио сам оно последње писмо од њега. Пошто он није знао у ком затвору је била мајка, писао је мени. Попео сам се у своју спаваћу собу у поткровљу и прочитао оне уводне речи цитиране на почетку овог чланка. Био сам тужан и плакао сам, али било ми је драго што сам сазнао да је остао веран Јехови.

Мајчина жалост

Мајку су послали у затвор у јужну Немачку да чека на своје суђење. Једнога дана дошао је стражар до њене ћелије, пријатељски рекавши да не устаје. Али мајка је устала и рекла: „Знам да ми је муж убијен.“ Касније, послали су јој његову укрвављену одећу, као немог сведока мучења које је пропатио пре своје смрти.

Једном другом приликом позвали су мајку у затворску канцеларију и одсечно јој рекли: „Кћерка ти је умрла у затвору. Како желиш да буде сахрањена?“ Објава је била толико изненадна и неочекивана да мајка прво није знала шта да каже. Али подржала ју је њена снажна вера у Јехову.

Моји рођаци су се уопште узев добро бринули о мојој сестри и о мени. Веома су љубазно поступали с нама. У ствари, један од њих је приступио мојим учитељима и замолио их је да буду стрпљиви са мном. Тако су и учитељи постали веома пријатељски настројени и нису ме више кажњавали када их не бих поздравио с „Хајл Хитлер!“ Али сву ту љубазност су показивали с намером да ме одврате од мојих на Библији темељених убеђења. И нажалост, имала је известан успех.

Само неколико месеци пре него што се рат завршио у мају 1945, добровољно сам посећивао неке службе у организацији Нацистичке омладине. Писао сам мајци о томе, и она је из мојих писама стекла утисак да сам напустио свој циљ служења Јехови. Касније, рекла је да су је ова писма у већој мери шокирала него када је чула за смрт оца и Елфриде.

Убрзо након тога, рат се завршио и мајка се вратила из затвора. Уз њену помоћ обновио сам своју духовну равнотежу.

Започињање пуновремене службе

Пред крај 1949, четири године после свршетка Другог светског рата, један путујући надгледник разматрао је библијски цитат из Малахије 3:10: „’Унесите у дом све десетке, да у дому моме буде хране, окушајте мене тако‘, говори Господ над војскама.“ Био сам подстакнут да испуним молбу за пуновремено дело проповедања. Тако сам 1. јануара 1950. постао пионир, како се називају пуновремене слуге. После сам се одселио у Спремберг, где је била већа потреба за пионирима.

У августу те исте године, примио сам позив да служим у подружници Јеховиних сведока у Магдебургу, у Источној Немачкој. Међутим, само два дана након мог доласка, 31. августа, полицајци су утрчали на наш посед, тврдећи да се ту крију криминалци. Већина Сведока била је ухапшена и одведена у затвор, али ја сам успео да побегнем и отпутујем у Западну Немачку, где је Watch Tower Society имао канцеларију. Тамо сам испричао шта се десило у Магдебургу. У исто време, рекли су ми да је широм Источне Немачке било ухапшено много Сведока. У ствари, сазнао сам да ме је полиција тражила још у Спрембергу!

Хапшење и одлазак у затвор

У Источном Берлину била ми је додељена пионирска служба. Неколико месеци касније, док сам служио као курир који је носио библијску литературу из Западног Берлина у Источну Немачку, био сам ухапшен и одведен у град Котбус, где су ми судили и осудили ме на 12 година затвора.

Између осталог, био сам оптужен и за хушкање на рат. На мом суђењу, рекао сам у својој завршној изјави: „Како могу ја, Јеховин сведок, бити осуђен као ратни хушкач када је мој отац одбио да учествује у рату јер је био Јеховин сведок и због тога му је била одрубљена глава?“ Али наравно, ове људе није интересовала истина.

У узрасту од 19 година није ми било лако да размишљам о томе да 12 година проведем у затвору. Ипак, знао сам да су многи други добили сличне казне. Каткад, власти су раздвајале Сведоке једне од других; али тада смо осматрали библијске истине с другим затвореницима у ћелији, и неки су постали Сведоци.

У другим приликама, ми Сведоци били смо чувани у истом ћелијском блоку. Тада смо се усредсређивали на то да боље упознамо наше Библије. Учили смо напамет цела поглавља Библије, и чак смо покушавали да запамтимо целе библијске књиге. Постављали смо себи одређене циљеве шта треба сваки дан да урадимо и научимо. Понекад смо били толико заузети да смо један другоме говорили „немамо времена“, иако смо провели цео дан у својим ћелијама без било какве радне обавезе!

Испитивања тајне полиције знала су да буду исцрпљујућа. Она су могла да трају дан и ноћ, укључујући свакакве претње. Једном, био сам страшно уморан и обесхрабрен, било ми је тешко чак и да се молим. Након два или три дана, без неког нарочитог разлога, склонио сам са зида моје ћелије парче картона на којем је био записан затворски кућни ред. Окренувши га, угледао сам нешто написано. Подигао сам га према оно мало светла што је било на располагању, и угледао сам речи: „Зли вам могу убит’ тело, не бојте се њих“, и „ко свог ока зеницу, ја верне ћу сачувати.“ Оне су сада део песме број 27 у песмарици Јеховиних сведока!

Очигледно је неки други брат који се налазио у сличној ситуацији био у овој ћелији, а Јехова Бог га је ојачао. Одмах ми се обновила духовна снага и захвалио сам се Јехови на овом охрабрењу. Не желим никада да заборавим ову лекцију, јер ме је научила да иако не могу успети сопственом снагом, уз помоћ Јехове Бога није ништа немогуће.

Пошто се мајка одселила у Западну Немачку, у то време није имала контакт са мном. Међутим, тамо је била Хана, која је одрасла у истој скупштини у којој и ја, и која је била веома блиска нашој породици. Она ме је посећивала током свих тих година док сам био у затвору, а такође ми је писала охрабрујућа писма и слала вредне пакете хране. Оженио сам се њом када сам био пуштен из затвора 1957, након што сам одслужио 6 година од своје 12-годишње казне.

Као моја драга жена, Хана је уз мене верно служила на нашим разним доделама и увек ме је у највећој мери подржавала. То што је она за мене учинила током наше заједничке пуновремене службе је нешто што јој само Јехова Бог може вратити.

Служба после затвора

Хана и ја почели смо нашу пуновремену службу заједно у канцеларији коју је тада држао Watch Tower Society у Западном Берлину. Било ми је додељено да радим на изградњи као столар. Касније, почели смо заједно да пиониримо у Западном Берлину.

Вили Пол, који је тада надгледавао наше дело у Западном Берлину, охрабрио ме је да наставим са учењем енглеског. „Немам времена“, одговорио сам. Ипак, колико сам срећан што сам послушно истрајао у мом учењу енглеског! На крају, 1962. позвали су ме на десетомесечни течај 37. разреда Школе Гилеад у Бруклину, у Њујорку. После мог повратка у Немачку 2. децембра 1962, Хана и ја провели смо 16 година у путујућој служби, посећујући скупштине широм Немачке. Затим 1978, били смо позвани да служимо у подружници у Визбадену. Када су средином 1980-их активности подружнице пребачене у велике нове објекте у Селтерсу, у тој дивној згради служили смо више година.

Цењена предност службе

Године 1989. десило се нешто сасвим неочекивано — пао је Берлински зид, а Сведоци у источноевропским земљама почели су да уживају слободу обожавања. У 1992, Хана и ја били смо позвани у Лавов у Украјини, да дамо подршку брзо растућем броју објавитеља Краљевства на том подручју.

Наредне године, замолили су нас да одемо у Русију да тамо помогнемо у организовању дела Краљевства. У Солнечноју, селу око 40 километара од Санкт Петербурга, тада је била оформљена једна канцеларија која се бринула о делу проповедања широм Русије и у већини осталих република бившег Совјетског Савеза. Када смо стигли, већ је била почела изградња стамбених зграда као и великог комплекса канцеларија и складишта.

Наша радост била је неизмерна приликом посвећења наших нових објеката подружнице 21. јуна 1997. У Солнечноју за тај посебан програм укупно се окупило 1 492 особе из 42 земље. Следећег дана окупила се група од преко 8 400 људи на стадиону Петровски у Санкт Петербургу да би погледала поновљени програм посвећења као и охрабрујуће извештаје које су изнели посетиоци из других земаља.

Какве смо дивне порасте имали у 15 република бившег Совјетског Савеза! Године 1946, око 4 800 објавитеља Краљевства је проповедало на овој територији. Близу 40 година касније 1985, број је порастао на 26 905. Данас тамо има више од 125 000 објавитеља Краљевства у десет република бившег Совјетског Савеза о којима се брине наша подружница овде у Солнечноју, а преко 100 000 проповеда у пет других бивших Совјетских република! Колико смо били узбуђени када смо сазнали да је у 15 бивших Совјетских република, више од 600 000 особа присуствовало Меморијалу Христове смрти прошлог марта!

Дивим се када видим на какав је величанствен начин Јехова Бог водио сакупљање и организовање свог народа у овим ’последњим данима‘ (2. Тимотеју 3:1). Као што библијски псалмиста каже, Јехова даје својим слугама разум, показује им пут којим треба да иду, и даје им савет очију уперених ка њима (Псалам 32:8). Сматрам да је предност што припадам Јеховиној међународној организацији!

[Слика на 13. страни]

Са својим двема сестрама, 1943.

[Слика на 14. страни]

Оцу је била одрубљена глава

[Слика на 14. страни]

Мајка ми је помогла да обновим духовну равнотежу

[Слика на 15. страни]

Са својом супругом Ханом

[Слика на 16. страни]

Током говора за посвећење у Дворани Краљевства у Руској подружници

[Слика на 17. страни]

Двориште и прозори трпезарије у нашој новој подружници у Русији